SUgrađani: Mirjana Čabrić - "Kada bih obnavljala put, bio bi isti!"

Tačna kao sat, na razgovor dolazi ni minut pre ni minut kasnije. Ne voli da se fotografiše, ali izlazi nam u susret. Usput se javlja poznanicima koji joj otpozdravljaju, sa osmehom. I priča spontano kreće od njenih subotnjih odlazaka na pijacu – gde ste, kako ste, što ne radite… – zaustavljaju je pitanjima. “Ne možeš imati mira!” – dodaje, smešeći se. Iako je već osam godina u penziji, Mirjanu Čabrić, dugogodišnju direktorku Doma za decu ometenu u razvoju “Kolevka”, i danas sugrađani prepoznaju i pamte. I sigurni smo da će još dugo, dugo…

- Počela sam u “Subotica-transu” – bila pripravnik, posle vodila oblast turizma, pa prešla u SIZ. Biti rukovodilac za finansije za sve društvene delatnosti bio je jedan od najsloženijih poslova, ali meni je ležao i volela sam ga. Kada je Gerontološki centar bio u osnivanju, vrbovala me je direktorica Natalija Novaković. Sećam se, bilo je 36 stanara u Aleji maršala Tita, a kada sam posle šest godina odlazila, Dom je već bio punog kapaciteta, uz Dom za negu na Halaškom putu, otvorenu kućnu negu i pomoć…

KADA PODVUČEM CRTU - “Mislim da je najvažnije što smo stekli poverenje građana, donatora, jer u “Kolevci” bukvalno sve što se donelo, bilo je namenski potrošeno i služilo onom kome je doneto. Za 20 godina rukovođenja (na svake četiri godine imala produžetak mandata), podelila sam 12 otkaza, i jako mi je bilo teško, ali ako je neko nešto odneo, neprimereno se ponašao, ako je bilo sumnje da je voleo popiti, nije mu mesto tamo. I uvek sam imala podršku kolektiva – nikada niko nije rekao - nije trebalo ili zašto ste to uradili. Mislim da smo na taj način i sačuvali poverenje ljudi jer da ste donator i donesete bilo šta, a sutradan vidite to na ulici, na nekom drugom, rekli biste - hvala lepo, više nećemo! Svaka poseta je bila prijavljena - ako donesete pet kila jabuka, posle dva dana stiglo vam je pismo gde se zahvaljujemo, želimo dobro zdravlje… Drago mi je da su mi ljudi verovali i nastavili da veruju – kada podvučem crtu, to mi je jako značajno. I zbog dece - da si roditelj koji nije osramotio kuću…”.

Ipak, čini se da su svi ovi poslovi (uključujući i poziciju sekretara za zdravstvo pri SIZ-u) bili samo priprema za radno mesto na kojem će ostati pune 22 godine.

- Radila sam i složenije poslove, ali iz “Kolevke” mi se najviše vraćalo! Kada nešto uradite, pa vidite decu zadovoljnu, kako trče za tobom, srećni… a da ne govorim u kojim vremenima! Mislim da mi je najteži period bio upravo taj kada sam otišla u “Kolevku” - ne zbog suštine posla, nego zbog ekonomske situacije. Počela sam ‘91, krenulo je ono što je krenulo, imali smo i izbegličke porodice, tuga. Dušu smo davali, trudili se da pomognemo tim ljudima, da ih ohrabrimo. Dođe ’93, hiperinflacija, svako se seća bezvrednog dinara, a ti radiš u ustanovi u kojoj ima 180 dece i 140 zaposlenih. Nije mala stvar! Prazne prodavnice, a da ne govorim o stizanju sredstava iz Republike - sve sa zakašnjenjem, a oni su tu! Ne govorim samo o obrocima, tu je i 70 posto dece koja su na nivou palijativne zdravstvene zaštite, teško obolela - sanitet, lekovi... Kada pomislim, pojma nemam kako smo uspeli!

PONOSNA - “Postoji još nekoliko momenata u radu na koje sam ponosna – u jednom “Subotica-transu” od mene je krenuo turizam! Počeli smo sa četiri turistička autobusa, za tri godine bilo ih je 11! Drugo, mislim da je uvođenje prve skale participacije u obdaništima bilo moje. To je trebalo sve bez kompjutera raditi! Isto tako – prva skala participacije za tuđu negu i pomoć. Moja ideja je bila da se pređe na isplatu penzija i preko banke – do tada su je samo poštari donosili. Bilo je još mnogo toga, ali ovo je nešto kvalitetno i dan danas je ostalo - i u “Našoj radosti” i u kućnoj nezi samo se uslovi menjaju, ali princip je isti. A sve je to urađeno ne kao projekat, pod nekim autorskim pravom, nego kao radna obaveza, na licu mesta si uočavao”.

Veliki udar na funkcionisanje ustanove donela je i NATO agresija ‘99. godine, pa petooktobarske promene i neplaćene usluge, a “mi postojimo i radimo”. Ipak uspeli su. I uspela je. Najgore je prošlo, pa su se ukazale prilike i za (nado)gradnju.

- Meni je uvek bilo prvo da su deca u izvanrednim uslovima, jer uvek sam imala na umu da kućno dete može biti i u lošijim uslovima, ali ima roditelje. A oni nemaju. To je najznačajnije. Drugo, nismo dozvolili da objekat propadne. U svim tim finansijskim nedaćama zamenili smo krov, i sada je hit priča kako treba preći na nove energetske izvore, a mi smo u tom trenutku sagledali budućnost i “Kolevka” je ostala sa 168 solarnih ćelija! Voda, grejanje, kuhinja, vešeraj - sve na prirodne izvore. I to su neki dometi, ali najveći domet, zbog čega je taj posao lep, jeste da se deca, sada odrasli ljudi, često javljaju i dele sa mnom lepe, sretne trenutke koji me jako obraduju – da li je to ženidba, da li prinova u porodici, pa i kada je problem, mene zovu da im pomognem! Govorim o zdravoj deci bez roditeljskog staranja, i to je razgovor kao kada mi, ko još ima, nazovemo roditelje jer smo navikli…

NIKADA POGNULA GLAVU - “Uvek imam svoj stav, reći ću šta mislim. Nisam pognula glavu, pogotovo kada sam u pravu! A u pravu budem zato što sam dobro poznavala materiju, vladala poslom. I svađa nikada nije bila privatne prirode u smislu netrpeljivosti, zle namere i tako nečega, nego isključivo stručna, a tu sam do kraja dosledna! I dan danas. Ako kažete da sam energična, i tu ste u pravu, i na sastancima su uvek očekivali od mene – hajde, vi kažite... Ali reakcija je uvek bila argumentovana. Kada se jedan poznanik sreo sa mojim mužem, rekao mu je - Mira ti je opasna! A on mu odgovorio - jednu stvar ću ti reći iz iskustva: ako je ona u pravu, nemoj ni započinjat’!”.

A kako roditelj sa detetom deli i dobro i loše, ni nju, kao ni mnoge zaposlene u ovoj ustanovi, emotivni momenti nisu mimoišli…

- Najteže je kada deca odlaze. A od nas su (najčešće u drugu ustanovu) odlazili u petoj ili sedmoj godini života. Govorim o zdravoj, ali i o hendikepiranoj deci – negujete jedno dete sedam godina, hranite ga, kupate, životno je vezano za tebe, i ono odlazi. Suza suzu stiže! Puno sam razmišljala o tome – taj naziv “Kolevka” nešto nosi u sebi. Dođe ti kao beba od nekoliko meseci i odraste bukvalno pored tebe! Više od deset godina ja ni jedan vikend nisam provela, a da kući nisam povela jedno, dvoje ili troje dece. Deca su išla i kod sestara, vezivali su se. Tek onda vidiš deficite rada u domu jer u kući vam se dete mota oko nogu i mi kao roditelji nismo svesni šta sve naučimo našu decu! Pa kada ti dođe jedan mali iz doma, u svojoj trećoj godini, moraš mu govoriti i da pazi na šporet i na veš mašinu i da ne pusti vrelu vodu… A to je vama kod kuće usputno. Onda još kada se vezuješ za dete, a ja sam to doživela sa jednom malom, ne bih govorila o imenima. Kada je odlazila, toga dana nisam otišla sa radim, toliko mi je teško bilo! Nisam želela da dođe do tog direktnog pozdravljanja, da budem prisutna i vidim kada je stavljaju u auto i nose. I prazno ti je sve, odeš na posao, a nje nema…

Danas pored “Kolevke” ne prolazi. Razloga je više. Od iznenadne smrti supruga (“Trebalo je uhvatiti ritam, naučiti disati…”), sa kojim je živela u skladnom braku, živi sama, u stanu na drugom kraju grada. Stariji sin u Subotici, mlađi u Novom Sadu. Obojica završila pravo. Oženjeni. Imaju decu, a ona – unučad.

- Dva sina, dve predivne snaje i petoro unučića! Posle posla opredelila sam se za pomoć deci, unučići su počeli stizati, posvetila sam se tome. Sinovi imaju po dvoje dece, ali meni je unuka i ćerka supruge mlađeg sina, koju sam prihvatila kao svoju. Ona ima 18 godina, bolesna je i zbog toga u “Kolevci”, ali bilo rođendan, Božić, Uskrs, ako negde putujem, to dete je ravnopravno, i šta dobiju moji unuci, dobije i ona, prilagođeno njenim potrebama. Najstarija unuka već je završila srednju školu, položila prijemni, upisala pravo, i to je lepo doživeti. Ima strašnu želju da radi to što sam ja radila, veliki sam joj uzor. I lepo je što si na neki način ostao primer deci, što danas nije lako. Trudim se da ih ne opterećujem (iako roditelj nikad ne opterećuje!) u smislu čestih boravaka, trči se, radi se…

KAD STRANCI PADNU U NESVEST - Njeno ime bilo je među prvih 200 građana koji su dobili biometrijski (VIP) pasoš. Bila je među prvih 50 kada su ukinute vize. Dobitnik je republičkih nagrada za stručni rad (među socijalnim radnicima, psiholozima, jedini ekonomista u ovoj oblasti). “Kolevka” je nosilac priznanja “Pro urbe”. Ali, po sopstvenom priznanju, veća su joj priznanja kada dođu stranci i “padnu u nesvest kada vide ustanovu, znajući od koliko para živimo, a ja prosto ne znam da li ima predstavnika neke evropske zemlje da nam nije bio u tim 90-tim…” – istaći će.

Da li svesno ili nesvesno, i sama je krenula stopama svojih roditelja, tačnije oca.

- Roditelji su mi Subotičani i ja sam Subotičanka po rođenju, potpuna, originalna, rođena ne u bolnici, nego u kući - tada su babice porađale i po kućama. Mama domaćica, otac socijalni radnik, podigli troje dece iz jedne plate! Braća završila građevinu, ja ekonomiju. Ekonomisti obično rade neke finansije, a ja sam neke druge oblasti i mislim da sam to od tate preuzela! Za njega su govorili da je jako stručan, ali i po duši je bio za taj posao. Jer u ovim oblastima treba imati znanje, dobro poznavati delatnost, ali imati i dušu. Kada se to spoji, onda daje rezultate.

ŠTA MI JE POMOGLO - “Ceo radni vek radila sam ono što volim i to je jako značajno. A da bih bolje obavljala posao, posebno kao rukovodeći kadar, pomoglo mi je i to što sam se aktivno bavila sportom i navikla na timski rad. Igrala sam košarku, i danas, kada se nađem sa mojim veterankama, uvek se smejemo! Najstariji sam živi kapiten “Spartaka”! Pomoglo mi je i to što sam radila sa stručnim ljudima. I naravno, stabilan porodični život. Samo tako možeš pružiti svoj maksimum u i na poslu”.

Ponosno ističe podatak da je otac u socijalnoj zaštiti proveo 40 godina, ona takođe 40, sin 12.

- Kada se sabere, iz naše porodice otprilike 100 godina neko je radio u tim oblastima! Oblastima koje se svode na pomoć, razumevanje, rešavanje teških problema. To treba voleti. Iako su plate uvek bile skromne, mene je to privlačilo i iako sam u međuvremenu imala mnogo boljih ponuda u smislu zarade, nikada se za to nisam opredelila. I nisam se pokajala – kada bih obnavljala put, bio bi isti!