SUgrađani: Mirko Đerović - "Ceo moj život je sport i rad! Trećeg nema"
Prolazimo pored vitrine sa sladoledom prekoputa “Glavne pošte”. I znamo da ćemo ugledati poznato lice. Možda ne znamo kako se zove, koliko godina ima, ali čoveka koji decenijama (sada već i pola veka!), vodi Poslastičarnicu “Kod Pošte”, doživljavamo kao sugrađanina u pravom smislu te reči. I više od toga. Kao bliskog poznanika, prijatelja - koji je tu, ne samo da nam pruži kornet sa kuglom sladoleda, već uputi i lepu reč, pitanje koje nije samo radi reda postavljeno… Mirko Đerović hladnim sladoledom i toplim rečima okrepljuje duh i telo. I zato traje.
- Prolaze ljudi… Ima dosta slučajeva kada sam ja jedna vrsta sveštenika - meni se ispovedaju. Tolerantan sam, poslušam, služim i kao rame za plakanje, ali to sam ja. Ne bih mogao zamisliti život da sedim pored daljinskog! Zato sam ovde - nije materijalna strana u pitanju, nego jednostavno - među svetom sam, među ljudima, među prijateljima. A to nema cenu.
Poslastičarnica “Kod Pošte” punih 90 godina na istom je mestu. Osnovao ju je njegov otac koji je radnju vodio 40 godina, da bi je nakon očeve smrti nasledio jedan od trojice sinova – Mirko. Ostali su pošli drugim putem…
- Otac je preminuo 1973. godine, i ove godine, 24. jula, napunilo se tačno 50 godina kako ja vodim radnju. Otac mi je bio poslastičar, zanat izučio u Brnu, u Češkoj, gde mu je otac bio sa službom. Moj deda, solunski borac, bio je tamo u diplomatiji. I tri sina imao - isto tako i moj otac posle... Moja braća, blizanci, jedanaest godina su stariji od mene. Vasilije je radio kao gastronom, kuvar, u prestižnim restoranima (Makarska, Opatija…), bio i predvač, preminuo je pre 30 godina; Jovan je doktor veterine. Oni su rano otišli od kuće, a ja ostao sa roditeljima pa i nasledio delatnost.
DA LI STE ZNALI? - “Sladoled potiče iz Azije, iz Kine, a ne iz Italije. Marko Polo ga je doneo u Italiju pa svi misle da je poreklom odatle. I ne samo to, mnogi noviteti dolaze iz Azije – puno ljudi, velika masa i normalno da ima više mozgova…”.
Ipak, kao mali, vešto je izbegavao “radne” obaveze.
- Pomagao sam tako što nisam bio ovde! Već odmalena sam bio skitnica, sa biciklom – triciklom… Sećam se, jednom sam se izgubio pa su me u Malom Bajmoku našli! Meni je danas lako: kažem - zatvaram i tačka! Tu su mašine, sve je na dugme. Ali otac kada je radio, nije bilo tako. Tu gde je danas Robna kuća “Maksi”, bila je mlekara i u sklopu nje ledara – proizvodio se led, dugačke table… Mi smo kao deca išli, donosilo se kući pa se lupalo sekirama i maljevima da bi se ubacivalo u tadašnje mašine – druga tehnika. Sada je milina raditi! Tada je bilo nemoguće bez četvoro - petoro zaposlenih, a sada mogu sam - imam potpuno mehanizovanu radnju, zatvoren krug, sve sam radim. I kornete.
Nekada su se u njegovoj poslastičarnici mogli kupiti i kolači, torte. Danas samo sladoled, ali ne bilo kakav.
- Moj sladoled je prirodan. Jaje je prirodni emulgator, najkavalitetniji, samo mora biti termički obrađeno da se izbegne salmonela. Isključivo radim sa prirodnim materijalima, bez aditiva, koncentrata. I ja na licu mesta proizvodim sladoled - zato je moj savet: jedite tamo gde vidite da se proizvodi! Pošto se to transportuje... da ne pričam kako! Ovi sa koncentratima, to se odmah vidi - naduvana smeša, to nije to, kao iz kesice supa.
Pošto deci sladoleda nikad dosta, zanima nas – da li se nekada prejeo?!
- Ne! Mi smo odrasli na sladoledu! I svi smo, hvala bogu, zdravi - i moja ćerka i moj unuk. Omiljena mi je malaga - to je neki moj brend, ali i lešnik, čokolada…
Sladoled je i bukvalno i u prenesenom smislu othranio njegovu porodicu. U penziju je otišao na osnovu punog radnog staža.
- Ovo nije profitabilna delatnost, nije nešto što mogu da uporedim sa poslom automehaničara ili električara. Mi koji se bavimo ovom delatnošću, pogotovo ja koji radim isključivo uličnu prodaju sladoleda, živimo od dece. Ponoviću – ovo nije profitabilna delatnost, to se radi iz ljubavi!
Završio je Hemijsko-tehnološku školu (nekadašnji “Lazar Nešić”), profil – prehrambeni tehničar. Na fakultet nije išao, ali ima nadogradnju od mesec dana, koliko je proveo u Hong Kongu, u jednoj fabrici sladoleda. Sećanja na dane školovanja još uvek žive u njemu.
- Hemiju mi je predavala profesorka Zorica Lovasi, koja me je jednom izvela na tablu. U pitanju je bio Mendeljejev periodni system elemenata i ja sam nešto pogrešio. Kaže ona - Mirko, nije tako! A ja – jeste, ja ću to dokazati! Kaže – e, kada dokažeš, javi se, a za sada evo ti jedan!
Svoju tvrdnju nikada nije dokazao. A imao je i jednu veliku (neostvarenu) želju - da postane pilot.
- Želeo sam da odem u armiju, da se obučim za pilota. Prošao sam sve testove ovde u Subotici, u Zemunu, bio primljen u Vojnu vazduhoplovnu akademiju u Mostaru, i kada je trebalo otići, otac se razboleo i morao sam da se usredsredim na ovu delatnost. Nasledio, i ostao ovde. Ali ljubav prema vazduhoplovstvu ispoljio sam tako što sam završio obuku za sportskog pilota. Tako da sam se praktično ceo život bavio ekstremnim sportovima – uvek su mi bili izazov. Evo, sada, u ovim matorim godinama – planinarenje.
U osvajanje vrhova krenuo je pre tri godine, a taj put tekao je postepeno. I bukvalno - od krova do vrha Ararata!
- Moram priznati da u početku nisam smeo da se popnem na krov svoje kuće, a sada, kad me moji dragi prijatelji pozovu na neke akcije, prvo pitam koja je visina – ako je ispod 2.000 metara, ne interesuje me! Prošle godine popeo sam petnaest vrhova iznad 2.500 metara! Aktivno penjanje nije počelo prvog dana, već prvo “osnovna škola” pa dalje. Godinu dana samo sam pešačio po šumama i upoznavao se sa njihovim lepotama (mnogi Subotičani ni ne znaju koje lepote imamo u šumama tu u okolini Subotice!), a poslednjih godinu dana ja sam rukovodilac pešačkih tura u Planinarskom sportskom klubu”Spartak”. Svaka naša šetnja je bezbedna (znamo gde se kreću migranti, ne idemo u tom pojasu), i mesec dana unapred se prijavi “Vojvodina šumama”. Evo, baš sutra imamo goste iz Bosne i Hercegovine, dolazi nam sedamanest planinara i planinarki.
Na pomen “planinarki”, naš sagovornik dodaje da im “skida kapu”.
- Divim se ženama, devojkama. Mi smo muškarci slabići naspram njih. Kako su žene izdržljive, to je neverovatno! Poseban naklon damama, koliko su jake!
BICIKLOM DO TOMPE - “Redovno pešačim, dnevno minimum 15 kilometara, s tim što jedanput nedeljno odem biciklom do Mađarske – do Tompe i nazad. I to ne na sportskom biciklu, nego običnom! Treba mi sat i petnaest minuta…”.
I odmah će dodati imena “koleginica” iz Kluba: Ljubica Toskić, Jelena Vidaković, Olga Marković, uz napomenu – vrhunske planinarke. I tu se ne zaustavlja.
- Privilegija je imati jednog Karolja Salberta koji nam organizuje sva putovanja, pogotovo Stevana Vidakovića - najstarijeg, najiskusnijeg, doajena, koji se penjao na sve najviše vrhove u Evropi! Od njega sam puno učio. Ove godine, pre tri meseca, popeo sam se na Ararat (preko 5.000 m). Do sada je to učinilo desetak Subotičana (tu ubrajam i planinare iz okoline). Prvi je bio Iso Planić. Penjali smo se šest dana. Na velikim visinama razređen je vazduh, baš smo imali slučaj visinske bolesti… Startovali smo sa 1.700 metara, onda 2.200, pa bazni logor na 3.200 m. Otišli smo na 4.200 metara pa se vratili na 3.200 radi aklimatizacije. Pa opet na 4.200 i onda smo krenuli u jedan sat iza ponoći - pošto se vrhovi uglavnom penju noću zato da bi se izbegla mogućnost lavina (od sunca) pošto ima snega... U toku jednog uspona prođete četiri godišnja doba!
Najviši vrh na koji se penjao, kako kaže u bivšoj Jugi, bio je, naravno, Triglav. A osvajao je i planinske vrhove u zemljama u okruženju – zahtevnije i manje zahtevne (grebensko penjanje ili livadarenje), ali uvek sa istim osećajem zadovoljstva.
- Godine nisu prepreka i zato bih savetovao – ko želi, ne samo da produži, nego da ima kvalitetniji život, da se bavi planinarstvom. To je najzdraviji sport. Pogotovo kod nas, u “Spartaku”, ima od koga da uči. Retka je privilegija imati u klubu i čoveka koji se popeo na Everest (Iso Planić)...
MUZIKA U DUŠI - “Bio sam đak Muzičke škole - roditelji su me dali, čisto da bih imao neku osnovu muzičke kulture, ne da bih bio muzičar. Sviram harmoniku i klavir, a ćerka flautu (i ona je išla u Muzičku školu)”.
A pošto je sam u radnji, jedini zaposleni, ima privilegiju da, kada planine zovu, stavi ključ u bravu i nema ga dve nedelje! Lutalica u njemu, osim na najviše vrhove, odveo ga je i preko okeana (Amerika, Kanada, ali i Brazil, Portoriko, Japan…). Za to je “kriv” jedan drugi sport. I dok prelistavamo Almanah Košarkaškog saveza Jugoslavije, na istaknutom mestu, među licima koja su sudila međunarodne utakmice i savezni rang, vidimo i njegovo ime.
- Ceo moj život je sport i rad! Trećeg nema. Profesionalno sam se bavio košarkom, dugi niz godina bio sam savezni košarkaški sudija. Prvo sam igrao za “Spartak”, pa prestao pošto sam video da kao igrač nemam neke visoke domete - prosekom se ni u čemu nisam zadovoljavao. Prekinuo sam i počeo da se bavim košarkaškim suđenjem i eto, mogu da se pohvalim, da sam jedini sa ovih prostora koji je dospeo do saveznog ranga, sudio u onoj bivšoj zemlji, dok se igrala najvalitetnija košarka. I posebna mi je čast i zadovoljstvo da sa reprezentacijom Jugoslavije putujem na Svetsko prvenstvo u Manili ’78. godine, kada smo bili svetski prvaci!
Ističe da je bio dobar prijatelj sa košarkašima, posebno sa tadašnjim članom “Jugoplastike” koji je nosio dres sa brojem osam.
- Željko Jerkov mi je poklonio dres sa finalne utakmice u Manili, kada smo pobedili Sovjetski Savez! Sudio sam takvim veličinama kao što su Krešimir Ćosić, Kićanović, Dalipagić, Dražen Petrović… Čast je i zadovoljstvo biti u takvom društvu.
A zadovoljstvo je i kada decu krenu tvojim (sportskim) stopama. U njegovom slučaju – i unuk.
- Išao sam na zimovanja, ali nikada nisam skijao jer ako se povredim, ode košarkaška sezona! Dok ćerka, unuk, oni i skije i klizanje i sve živo! U suštini, svi smo (bili) sportisti - moj brat (veterinar) državni je reprezentativac u streljaštvu, pokojni brat bio rvač. Sport i rad – naša je deviza. Ćerka Lidija je bila košarkašica “Spartaka”. Pravnik je po struci (završila državni fakultet), govori strane jezike, radi u Domu učenika srednjih škola; unuk (12 ) je jako dobar đak, nosilac braon pojasa, sledeće polaže za crni. Sretno sam razveden, u dobrim odnosima sa bivšom ženom.
