SUgrađani: Mirko Gavrilović - "Trči tamo, trči vamo - to mi odgovara"

Priča brzo kao što izbacuje lopticu! Reči lete preko mrežice, rotiraju se i vraćaju istom brzinom, ali precizno, odmereno. Trčimo za njima, pitanjima pravimo pauze, ne dozvoljavajući odgovorima da padnu sa stola - onog stonoteniskog, za kojim je Mirko Gavrilović proveo dobar (najbolji) deo svog života; i kako to biva, prešao dugačak put od igrača do trenera, ostavljajući neizbrisiv trag u STK „Spartak“. Iza njega su pobede na međunarodnim prvenstvima i kupovima, titula šampiona Srbije, prvaka Jugoslavije... sportska karijera na koju je s razlogom ponosan. Nadimak Pikec, po kojem ga mnogi znaju i oslovljavaju, prati ga ceo život, i sa istoimenom čardom u vikend naselju Baračka kraj Dunava nema veze, osim što tu voli da svrati na riblju čorbu po povratku iz Hrvatske. „Pikec je otud što sam mali“ - objasniće, uz smeh kojim začini skoro svaki odgovor. A tako priča lakše (po)teče.

- Znao sam da ću se baviti nekim sportom, samo ne i kojim. Svi mi imamo neki talenat, samo treba da ga pronađemo. Išao sam na fudbal, rvanje, gimnastiku. U to vreme, bez Fejsbuka i Instagrama, nisam ni znao gde je stonoteniski klub! Tražio sam ga, nisam našao, a jednom sa drugarima išao u bioskop „Jadran“, i dok čekamo da se svi skupimo, nađem klub i ostanem tamo!

U trenutku kada počinje da trenira, ima dvanaest godina, i po sopstvenom priznanju, malo je zakasnio, ali to zakašnjenje nadoknađuje radom.

- Kada smo išli popodne u školu, tu je bio i prepodnevni i popodnevni trening! Prvi trener Todor Rakić Toša bio nam je više od trenera – učitelj. Takav sam pokušavao i ja da budem u ulozi trenera... Ni obrazovanje mi ne manjka - imam dva zvanja, završio sam Višu školu za cestovni saobraćaj u Zagrebu i Ekonomski fakultet u Subotici. Polako, uz sport... Imao sam i neke stipendije, nisam bio na teretu roditelja. Ne, nije bilo naporno. Kad nešto voliš, to je tako. Ko voli vinograd, radiće u vinogradu ceo dan; i sutra opet, sa novom energijom!

Istaći će da je čovek mešane krvi, od majke “mađarske Bunjevke“ ili „bunjevačke Mađarice“ iz Subotice i oca Srbina iz Mađarske (Sentandreja).

- Kršten sam u pravoslavnoj crkvi, a Mađarica me krstila! Kuma je bila majčina prijateljica – katolkinja. Kako ste mogli – pitali su. Platili popu! (smeh) Sve je moguće... Mama, koja je bila glavna u porodici, forsirala je da odlazim u crkvu, a meni već malo dosadilo. Glavni ministrant, drugar Tomislav Vuković jednog dana nije došao i ja se nađem na njegovom mestu, a nisam znao tekst, samo sam zapamtio „mea culpa, mea culpa...“ (moj greh). Pop me opsovao, a lepo smo učili na veronauci - bog pa pop! On pedagog?! Malo sam razmislio i raskrstio sa institucijom! Kažem mami – ja više neću ići u crkvu! Ona - šta nećeš?! Gnev kad proradi u njoj... A tata – Katice, ostavi ga. Ne diraj ga, neka ide na sport. Jedino što je mama iskamčila iz mene jeste da ću za Uskrs i Božić da idem u crkvu. I tako je ostalo do danas.

NE TREBA TI STO! - „Živim u kući, imam garažu, mogao sam da imam sto za stoni tenis, ali neću. Jedan drugar, ima sina od deset godina, pokušava da ga „skine“ sa igrica, pa me pita - hoćeš li doći privatno na časove? Neću privatno, kažem, on treba u klub da dođe. Ali imam sto u kući! Ne treba ti sto, ja ga nemam! To najozbiljnije kažem. Dete treba da se socijalizuje. Oni dolaze maltene iz virtuelnog sveta! I rečnik im je takav. On ne kaže - robot koji izbacuje loptice, već robot koji ISPUCAVA loptice! To im je iz igrice...“.

Očevom razumevanju sinovljenih želja sigurno je doprinela i činjenica da se u mladosti i sam bavio sportom - rvanjem i fudbalom. Radio je kao službenik na željeznici, a majka, domaćica, posvetila se vaspitanju dva sina - „kraj ovakvog ugursuza morala je biti kod kuće!“. Oca je izgubio sa osamnaest godina – došle su nove obaveze, tu su bila i dva vinograda...

- Znaš šta znači održavati vinograd?! On traži slugu, ne gospodara! Ali počeo sam studirati, nisam sebi dozvolio da ostanem neobrazovan. Radio sam kao saobraćajni inspektor, zatim trbuhom za kruhom odlazim za bečejsku Pivaru. Jedno vreme proveo sam u predstavništvu Ministarstva ekonomije u Subotici. U sportu sam radio pedeset godina, odakle sam i otišao u penziju.

Ali ne onu klasičnu.

- Dopisujemo se supruga i ja sa prijateljem koji živi u Zagrebu. Reč je o Subotičaninu Branku Vasiljevu. Pita - kako ste, kažem - dobro smo: supruga i ja u penziji, ali nismo u mirovini! To nije baš dobra reč, ne mirujemo, radimo – i ona i ja! I dalje trči tamo, trči vamo - to mi odgovara. Ja, u stvari, ovim mojim trčanjem spašavam ženin brak! I svoj. (smeh)

Sa pozicije sekretara Stonoteniskog kluba „Spartak Inspira“, hvali svoje kolege, pre svega profesora Predraga Markovića, za kog kaže da je alfa i omega kluba, pravi čovek na pravom mestu. Do nedavno u ulozi trenera, naš sagovornik trenersku palicu i zvanično je predao znatno mlađem kolegi, nasledniku Stefanu Kostadinoviću, ali je i dalje tu, kao savetnik, konsultant.

- Tu sam, pored njega. Ili me pita ili ja njemu kažem - izašli smo iz iste škole stonog tenisa, s tim da sam ja imao sreću da je tu bio Toša Rakić, Vilim Harangozo... Stefan je učio od Mesaroša, Kalinića, mene, i naravno da će i svoje dograditi, što i treba - svaki trener svoje dodaje. On je samostalan, sam sastavlja ekipu.

Po rečima našeg sagovornika, stoni tenis je jedan do najlepših, ali i najtežih sportova.

- Jedan od najbojih protiv Alchajmera! Pazi, loptica dolazi 100, 150 km/h, ja je gledam, šaljem informaciju mozgu, a mozak rukama i nogama. I još moram da percepiram koliko ima rotacije u sebi... Moj dijapazon gledanja je 180 stepeni! Gledam tu, a vidim tamo – sevo, baš sad prolazi jedan čovek. Tako je u stonom tenisu. Neverovatno težak sport! Samo to ljudi ne shvataju. Dok ne probaš... Karakašević se poznaje sa Novakom, i jednom, kada je Đoković došao na trening i probao, kaže - ovo je triput komlikovaniji sport od našeg! Pitanje da li bih voleo da moj unuk bude među deset na svetu – to je deset sati u sali! Na granici nehumanog.

LESI SE (UVEK) VRAĆA KUĆI - „Mogao sam da odem u inostranstvo, ali nisam. Kada sam bio vojnik, stigla je ponuda iz „Partizana“ – dođi, ostani u Beogradu, prepisuj se! Kažem - znate šta, ako ovaj magični toranj Gradske kuće prenesete u Beograd, doći ću vam! A to je malo teže... Lesi se uvek vraća kući. Nisam pogrešio. Taj život u Beogradu, to je ludnica! A sad počinje i u Novom Sadu...“.

Sa druge strane bavljenje sportom pruža i neizmerno zadovoljstvo.

- Kao jedan od najbitnijih mečeva izdvajam 1977. godinu i Evropski kup panonskih gradova u Beču, gde smo pobedili Mađare. Najdraža pobeda, bila i ostala. Imam samo 21 godinu i igram protiv jako dobrog, iskusnog stonotenisera iz Mađarske, u toj devetoj, odlučujućoj partiji. Svi gledaju u tebe, i ja ga pobedim! Nisam ni bio svestan... Kao kad slikar naslika sliku pa sumnja malo u nju, tako sam i ja to veče malo sumnjao u tu svoju pobedu, misleći - ovo je slab igrač... Međutim, posle dve godine odemo na turnir u Solnok - igra taj Mađar. Kada sam video kako igra taj koga sam u Beču pobedio, ja sam se to veče napio! (smeh). Tek posle sam shvatio.

Prisećajući se pobeda, putovanja i generalno lepih trenutaka vezanih za stoni tenis, ne može a da ne spomene i ime Zorana Kalinića, ne samo saigrača, već i prijatelja.

- Kala? Prijatelj do groba! I grobnice su nam jedna pored druge! (smeh) To je slučajnost. Zaista. Dobri smo drugari, uvek smo i bili, imali svoje živote, ali po pet, šest sati bili zajedno - na treninzima, putovali... Moram da spomenem da smo jedina ekipa u Evropi, koja je osvojila Kup sajamskih gradova - od lokalnih igrača, Subotičana, SuboČana! Bila su to lepa druženja, lepa vremena. Svima želim to.

„Ćale, danas su neka druga vremena“ – reći će mu sin. I otac, hteo-ne hteo, mora da se složi sa njim. Druga vremena i neki novi klinci...

- Ne volim tu rečenicu, ali tako je. U svakom pogledu. Danas je teško privući decu... Nisu kriva deca, krivi su roditelji, kako kaže Aleksandar Nil u knjizi „Slobodna deca Samerhila“ (divna knjiga!). Roditelji ne shvataju ozbiljnost, šta znači sport. Kad dete zagrize, onda hoće i roditelj da se ubaci. Nemoj, pustite decu. Dovodite decu, ne od dvanaest, četrnaest godina, već ranije. Deca su u jakom lošem stanju - prsti rade na mobilnom telefonu... Neka dođu što pre, napišite to! Mi smo naše unuče sa pet godina dali u školicu sporta. Uništiće decu ovi programi, sto kanala, mobilni telefoni, igrice...

MUZIKA ME JE SPASLA - „Onih nesrećnih devedesetih, muzika me je spasila, pomogla da prebrodim. Budim se sa muzikom, ležem sa muzikom! Imam oko hiljadu CD-ova, volim našu staru, etno muziku, ali i „Pink Floyd“, bluz pre svega, da ne zaboravimo naše grupe: „Time“, „Smak“... Sada ću ići na koncert – Vlatko Stefanovski, „Sava centar“, 16. decembar“.

A pravi lek za tu „boljku“ svakako je – sport. STK „Spartak“ može se pohvaliti upravo svojim podmlatkom.

- Poenta je u tome da mi radimo sa našom decom. Neki klubovi uopšte nemaju svoju dečicu, a mi ovog trenutka imamo osamdesetoro dece u klubu. I mi smo u obavezi da radimo sa tom našom decom.

I sam ostvaren u ulozi oca i dede, zna koliko je istovremeno lep i težak posao biti – roditelj.

- Ne puštajte decu! Mi smo se i svađali i mirili, ali uradili smo dobru stvar. Sećam se, pokojni tast mi je rekao – bolje sada deca da plaču, nego posle vi da plačete! Sve smo radili za njih, za njima sam išao... Da li je neko povukao na mene? Praktično oboje. Ćerka Bojana se bavi polumaratonom, a sin Branko je svaki dan u teretani - završio DIF, živi u Engleskoj. Sport je u kući! I suprugu sam nekako „navukao“ da dolazi sa mnom na plivanje – idemo svako jutro u šest! Bazen na Prozivci, i tako „samo“ devetnaest godina. (smeh)

Sa suprugom Gordanom u braku je, ističe, 39 godina i 11 meseci. Uskoro jubilarna godišnjica.

- Kasnio autobus za Bajmok pa je ostala kod mene! (smeh) Mesec novembar: krečenje, molovanje, svinjokolji, pa smo i ovo obavili! (smeh) Živimo zajedno od 29. novembra, a uzeli smo se malo kasnije, u januaru, dok mami nije isteklo godinu dana... Supruga je Bajmočanka i u familiji najobrazovanija – magistar tehnologije (na državnom fakultetu!). Ja sam se dobro oženio, a kako se žena udala, ne znam - pitajte nju. (smeh). Šalim se, lepo smo se slagali. U početku je bilo malo adaptacije, ali to je normalno. Ona nije mogla da shvati da ja radim do pola tri, ručam u tri, malo legnem i već idem na trening! Počela se buniti - nema ga nikad kod kuće! Dolazi tašta. Nas troje sedimo, pita - šta je bilo, šta se žališ... Nema ga nikad... A tašta pita – da li se Mirko karta? Ne. Da li pije? Ne. Da li donosi platu kući? Da. Pusti ga! (smeh). Dosta toga sam prošao, puno putovao, ali opet - ništa bez podrške porodice. Supruga je prihvatila da je to tako. To je velika ljubav bila. Od ćerke imamo unuka Relju - uživamo sa njim i on sa nama. Dete od deteta – to je druga dimenzija! Neobjašnjiva, neopisiva ljubav! Poslednje tri godine idemo zajedno na more – supruga, tašta, unuk i ja. On uživa! Ćerka je i meni i mužu zabranila - ne može ni moj stoni tenis, ni zetovljevo plivanje – Relja ide na karate. Sportom mora da se bavi. Ima logike: otac i sin, deda i unuk, popustiće mu i to neće valjati. Ko zna, možda kasnije i krene na stoni tenis, za sada ne.

U najuspešnijem srpskom stonotenistkom klubu u poslednjih pola veka proveo je maltene celu karijeru. Jedno vreme igrao za „Bačko Gradište“, nakon toga u beogradskom „Partizanu“. I vratio se u „Spartak“.

- Dugo smo igrali jer smo igrali dobro tehnički. Trener nam je dao dobru tehniku, a sa dobrom tehnikom možeš dugo da igraš. Normalno da se dešavaju i padovi, povrede. Ali nije problem pasti, problem je ako ne ustaneš! Naravno, imao sam krize - kad ne idu ispiti, odmah staneš i u stonom tenisu. Hej, ne ide mi ispit, ne ide ni stoni tenis, i tako... Ali lepo sam sve to izgurao. Nedavno sam operisao kuk, ali vi to ne vidite. Ipak sam sportista. Kaže mi lekar - volim ovakve pacijente: jake kosti, a mišića dosta za svoje godine. Možeš ti još...