SUgrađani: Miroslav Čavić - "Treba 150 godina da se doživi ovo što sam ja doživeo"

Da je živeo u doba renesanse, nazvali bi ga, poput Leonarda, “univerzalnim čovekom”, onim koji ima desetak zanimanja i u sve se razume! I kao da to nije dosta, zaljubljenik je u brzinu, u hod po ivici, u osvajanje neosvojivog! Miroslav Čavić, rođeni Martonošanin, od četvrte godine Subotičanin, prošao je staru Jugoslaviju uzduž i popreko, ali ovde pronašao mir.

- Kako neko može da ostavi ovako lep grad?! Ja sam ovde kod kuće! Svako može da ode i da radi, al’ zna se gde je kuća!

A i “kod kuće” znaju za njega. Radio je kao autolimar u gradskom servisu, kao monter centralnog grejanja, kao mehaničar servisirao japanske motore, radio kao novinar, snimio stotine reklama, radio-drama, bavi se i režijom, glumi. Kaskader, telohranitelj, instruktor borilačkih veština... I sigurno smo nešto izostavili! “Kada bih mogao sve da nabrojim! Bilo me je svuda! Radio sam i na radiju, televiziji – osmišljavao humoristički program, snimao kratke klipove, a kasnije su došli i moji filmovi...” – ističe. Ne prvi, ali možda najpopularniji (sa više od 500.000 pregleda na “Jutjubu”) jeste film “Biznis bomba” – treći u nizu, ali prvi dugometražni, emitovan na više od 60 televizijskih kanala, a RTS ga je premijerno prikazao 1. aprila 2005.

- Pratio sam tu subotičku političku scenu i bio je jedan period kada su se ljudi posle bombardovanja prepucavali – te bomba pala u jezero, te bomba nije pala! Jedni tvrde da je pao neki mali plastičan rezervoar, drugi da ga je avion odbacio, treći da je pala bomba. I onda smo mi napravili našu bombu i konačno je izvadili iz Palića! Da li se ona zaista nalazi tamo ili ne, ne znam - nisam ronio niti mi pada na pamet! Dakle, ostaće misterija. Naglašavama da je to komedija koja je upućena Amerikancima, a ne našim građanima koji su stradali u bombardovanju. Ali mi smo takav narod, volimo da se nasmejemo svemu...

RIBU POLJUBI PA VRATI? NE! - “Strastveni sam pecaroš, odrastao pored Tise, kako i ne bi?! Najviše volim prirodu, a najmirnije i najlepše pecanje je na Majkinom salašu. Tamo svaku ribu koju ulovim vratim, ali kad odem u prirodu, ne vraćam ni ribicu! Platim dozvolu, ja idem zbog ribe! Čuj, poljubio pa vratio?! Najveći ulov je šaran od 20 kg, kojeg sam upecao u Tisi, a pravi pecaroš će znati šta znači upecati tiskog šarana! U čemu je tajna? Pecao sam NA ZNANJE. Najbolji mamac je parčence sunđera, umočen u sirup od jagode i topljeni sir!” – ovo poslednje priča kroz smeh...

Njegov prvi film - “Priča o Peri portiru” takođe se bavi tematikom vezanom za Suboticu, ali je priča nešto ličnija.

- Čovek radi kao portir, sumnja da ga žena vara, zaplet je poznat... Drugi film – “Kerolovci” bavi se zanimljivom temom, a u osnovi je polazište iz realnog života - jedan od bivših gradonačelnika propagirao je akciju da ko uhvati psa lutalicu i dovede ga u azil, dobija 40 dinara (nikad zaboraviti neću!), a za skotnog psa dobija 60 dinara. I onda su u tom kratkom filmu od dvadesetak minuta glumci jurili pse po gradu i upadali u urnebesne situacije! Četvrti je “Drumski venac”, edukativni film u igranoj formi. Slupao sam tri auta i dva motora u tom filmu, sve je snimano na prostorima Subotice, a namenjen je mladim ljudima koji kupe motor (pošto sam i ja dugo na motorima – ceo život). Poruka je da nije sve tako sjajno kada se sedne i odvrne gas! Taj film nisam završio, nismo imali sredstava, ali nadam se da ćemo ga uskoro privesti kraju.

Među projektima koje je uspešno priveo kraju i što takođe uspešno promoviše, jeste njegova monodrama “Bracikine vragolije” – koju je pisao, režirao i u kojoj igra. U komediji sa izgrađenim likom, igra promenjenim glasom, a publika je oduševljena.  

- Ljudima je dosta ozbiljnih tema, treba nasmejati ovaj narod... Ipak, nije reč samo o komedijama. Mogu da najavim da će se uskoro snimati jedna koprodukcija, srpsko-američki film. Ja sam saradnik na scenariju i kompletna organizacija, što se tiče Srbije, na meni je. Borilački sportovi su u pitanju, istinita priča, radi se o jednom momku koji je za vreme bombardovanja iselio iz ove zemlje, o momku koga je muka naterela da ode preko, a bio je jedan od vrsnih sportista...

Tematika vezana za sport nije mu nepoznata jer i sam je veliki poklonik borilačkih sportova (kik-boks, tajlandski boks, aikido...). I dok gledamo video koji prikazuje jedan njegov trening, dok iz sve snage udara bokserski džak, saznajemo:  

- Bavio sam se 30 godina borilačkim sportovima i još uvek se bavim! Imam internacionalnu trenersku licencu - to bi se u karateu zvalo: crni pojas četvrti dan. U Beogradu sam radio kao trener telohraniteljima, obučavao neke od njih koji danas rade u ambasadama, kao lična obezbeđenja, a i sam sam 20 godina obavljao taj posao. U Subotici se bavim i personalnim treninzima, kao i obukom za upotrebu vatrenog oružja. Dugo sam u tome, i sve doživljavam kao posao, ali istovremeno i nešto što volim!

I dok na telefonu “lista” fotografije na kojima prepoznajemo brojne poznate ličnosti, poštujemo njegovu želju da ne objavljujemo imena onih sa kojima je sarađivao, koje je “čuvao”.

- Neki pitaju šta će poznatim ličnostima obezbeđenje, ali imao sam prilike da se uverim u to da je onome ko se bavi javnim poslom, to potrebno! Radio sam sa mnogima (estrada, političari...) i bio lično obezbeđenje poznatim ličnostima – 20 godina sam proveo u tome i bilo je mnogo nezgodnih situacija, ali svaki put se, na sreću, završilo kako treba. U tim trenucima, kada ti je ceo život pred očima, svašta mi je prolazilo kroz glavu, sva sreća nije metak! Opasno je bilo i kada sam u nekim našim ostvarenjima radio kao kaskader – u dva filma vozio motor, bilo je i nekih pucnjava... Izašao sam nepovređen...

POVUKAO NA TATU - Za sebe kaže da je srećno razveden. Ima sina koji je definitivno povukao na tatu – i sam se bavi borilačkim sportom, ponekad glumom, ima talenta...  Momentalno radi kao konobar i to je posao koji voli zbog kontakta sa ljudima.

Sreća je što su i njegove brze vožnje prošle bez većih posledica, iako je padova i povreda, priznaje, bilo. 

- Život na ivici? Bio je, ali nekada, dok sam bio mlad. Kako uđeš u neke godine, shvatiš u stvari šta je sve to pa počneš da razmišljaš... Naravno da sam voleo brzinu i motor vozio i vozim, ali sada se baziram na putovanjima, više se ne vozikam po gradu, nije mi to više interesantno. Motorom sam proputovao sve – od stare Jugoslavije do pola Evrope! U staroj Jugoslaviji nema staze na kojoj nisam provozao ili motor ili auto. Imam osvojena dva pehara na auto-reliju, radio sam kao test vozač za časopis „Auto medija“, testirao motore, pisao članke o njima...

Da sada može da napiše članak koji bi čitali prvenstveno mladi ljudi koji vole motore, sugerisao bi da kao i u mnogim stvarima u životu i ovde treba ići redom.

- Potrebno je iskustvo! Bolje je krenuti sa manjeg motora na veći pa polako, a ne kupiti odmah hiljadu kubika! Jer svako zna da odvrne gas, ali treba to kontrolisati jer ako računaš da je motor težak 200 kg, pri brzini od 150 do 200 kilometara na sat, neiskusan vozač baš i ne može da ga iskontroliše. A najveća sreća je što su uveli zakon gde su konačno počeli da NAS kažnjavaju. To podržavam! Samo šteta što nemamo negde u okolini stazu gde mladi mogu da se provozaju... Ali uvek može da se otputuje, recimo u Budimpeštu, da se iznajmi staza i da se vozi po stazi ako baš neko želi da se oproba...

I dok zaključuje da bi “neko trebalo da ima 150 godina da doživi ovo što sam ja doživeo”, pitamo ga da li je zadovoljan.

- Ne bih ništa menjao, niti se kajem za bilo kakvu izgovorenu reč, za bilo koji postupak! Bitno je da se čovek ne stidi svoje prošlosti! Treba raditi ono što voliš! Volim da budem ono što jesam, a posao je posao - za mene su svi ljudi isti, važno je samo ko je čovek, a ko ne!