SUgrađani: Miroslav Jovančić, umetnik - "Želim da, kada odete kući, budete bar dva sata bolji!"

Ne mora da govori da bi rekao mnogo. Ne mora da svira da bi ga ljudi slušali. Ne mora da slika da bismo prepoznali njegov dar. Jer umetnost koju stvara, čine i reč i ton i boja. Muzika i slikarstvo, čvrsto isprepleteni, vezani nevidljivim nitima (lancima?), kao u, kako kaže, nemogućem braku... Fantastičan sagovornik, virtuoz na violini, slikar čija dela plene, naš sugrađanin Miroslav Jovančić rođen je 1962. godine u Subotici. Iako već više od 20 godina radi kao kustos u Savremenoj galeriji Subotica (nekada Moderna galerija - Likovni susret), njegov prvi „poziv“, u smislu školovanja, bila je muzika, da bi nešto kasnije usledilo - slikarstvo.

- Moja želja bila da je da upišem srednju umetničku školu, ali sa tim se nisu složili moji roditelji i rekli su – zanat ili muzička škola! Danas se često setim Muzičke škole Subotica. Koliko sam je nedovoljno voleo u mladosti, toliko sada o njoj imam bezbroj priča! Ta sredina je na jedan perfidan, neprimetan način, osvojila moje simpatije. Muzička škola tada je imala (a mislim da ima i sad!) neke norme, pravila, nešto što u drugim sredinama nije bilo. Ona je očekivala od vas da u startu u svemu budete bolji nego što jeste: pristojniji, obrazovaniji, sređeniji, kulturniji... Kada koraknete u to dvorište, ono počne na vas da deluje – moraš biti bolji! Imao sam profesore koji su govorili o umetnosti, ne samo o Prve mudre misli o umetnosti čuo sam od svoje profesorice Gabrijele Egete koja je komentarisala omote ploča koje smo slušali. Ona je govorila, ja sam upijao, i ona je tako, hotimice ili ne, stavljala soli na moju ranu, podsećajući me na činjenicu da ja u srednjoj muzičkoj školi nisam zato što volim, nego zato što moram. Tada nisam znao, nisam ni slutio, da će jedan od ključnih događaja u mom životu, biti upravo - Muzička škola. Ali to čovek ne zna kada ima 15, 16 godina...

Danas poseduje dve diplome – jednu stečenu na Višoj školi za likovne i primenjene umetnosti u Beogradu, i drugu, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (odsek slikarstvo). Ali i u nastavku školovanja put ga je prvo vodio – ka muzici:

- Muzičku akademiju u Novom Sadu pohađao sam tri semestra i onda sam se ispisao. Osećao sam da moram da probam sa slikanjem, sa tim svetom! Prevagnula je stara ljubav. Volim ja violinu, ali uplašio sam se života profesionalnog muzičara, uplašio se i odbio da učestvujem u tome, želeći da probam nešto drugo, ali istovremeno i sačuvam ljubav prema muzici. U mom slučaju (a tako je i svuda), spoj muzike i slikarstva liči na jedan utopijski, nemogući brak, na nemoguću ljubav, ljubav koja je neostvariva, ali je željena. To je veza između muzike i slikarstva u telu Miroslava Jovančića! Muzika je dama, a slikarstvo ovo drugo. Postoje trenuci kada treba biti pametan, povući se, prihvatiti, razumeti, a postoje trenuci kada se dešava obrnuto. I ta prirodna i normalna razmena vođstva, u ovoj igri između violine i slike, kod mene uspeva.

Slike sa potpisom Miroslava Jovančića nalaze se u privatnim kolekcijama od Amerike, Kanade, preko Holandije, Francuske, Velike Britanije, do Mađarske. Granice ne postoje. Ne za umetnost.

- Iako sam bio u nekima od ovih zemalja, u većinu su slike otputovale iz Subotice. Oduvek sam želeo da, kada nešto uradim, i u nekoj drugoj glavi to “odzvanja”. I danas, kada pustim sliku da negde ode, obično odlazi kod čoveka koji jako hoće da je ima... Tako se moja mladalačka želja da uđem u nečiji nervni sistem, glavu, ostvaruje, jer on to ponese kući i to ostaje tamo. To je nešto za čega se on vezuje i ta veza omogućuje da umetnik živi zauvek! Ne grandiozna izložba i pedeset naslova u novinama i deset minuta u vestima. Kada se taj koren koji ste pustili, ukopa duboko u nečiju svest, to je jednini način da umetnik produži svoje postojanje. I moja mladalačka želja (to tek sada shvatam kada sam postao mator!), bila je da dodirujem ljude.

A danas je ljude sve teže dirnuti i dodirnuti. Teško nam je da kažemo „Dobar dan“ u prolazu, otuđili smo se i otupeli. Hladnoće je sve više, ne samo napolju.

- Smeta mi ova hladnoća, odsustvo ljudskosti u svakom smislu. Nedostaje nam ona suštinska stvar, čovečnost. Odričemo se ključnih ljudskih kvaliteta jer je to diktat jednog vremena. To što ovo vreme diktira, ne znači da u svakom smislu treba pognuti glavu. Zašto to raditi? Ne želim da budem deo gomile, želim da budem, po mogućnosti, samostalan i odlučujem sopstvenom glavom! U svakoj stvari koju uradim, svakom tonu koju povučem, želim da neko ko je to čuo ili video, ode kući i i da bude bar dva sata bolji nego što je bio do tad. To i ništa više!

Čini se da vreme mladosti nije bilo opterećeno manama sadašnjeg trenutka.

- Moja mladost bila je srećna i bezrižna. I tu pre svega mislim na druge aspekte života, ne na materijalne. Postojao je tada u nama mladima osećaj da pripadamo svetu, da smo građani sveta, svetski ljudi, iako sveta tada nismo skoro ni videli! Živelo se drugo vreme... Možda opterećen materijalnim problemima, moj život bio je pun optimizma. Obični radnici, najobičniji, kao što su bili moji roditelji, mogli su da mi pruže mogućnost da se školujem, i ne samo to. Dobio sam mnogo više. To je dovoljna paralela. Pogledajte danas jednu takvu porodicu, sa dvoje običnih radnika – da li oni sanjaju o tome da će njihovo dete svirati violinu? Jedan od hiljadu možda.

Upravo prva violina na kojoj je svirao, kao prvi poljubac, nikada se ne zaboravlja.

- U Srednjoj muzičkoj školi imali smo predmet koji se zvao Održavanje instrumenata. Predavao nam ga je graditelj violina, čuveni Lajoš Dudaš, kultna figura! I mi smo manje-više govorili o violinama, ali ne u učionici, već u njegovoj radionici. Ja odem u tu radionicu i doživim nešto neverovatno: violine vise u dvorištu, na granama voćki! Jabuke, kruške i – violine! To je bio prvi prizor koji sam video, nikada ga neću zaboraviti! Kada se zalepi korpus violine, ostavlja se na suncu, suši se... Od drveta se rađa instrument! Ta magija, to je magija umetnosti. Isto je. I ja skapiram da je čovek alhemičar, čudo! I moja prva violina bila je sa potpisom Lajoša Dudaša. Bio je to moj prvi instrument, pozajmljen iz školske “biblioteke” u prvom razredu. Vredan, lep. Kao devojka! Mnogo sam ga voleo i lakše mi je bilo prebroditi onu patnju koju sam tada osećao, kao glupavi srednjoškolac zbog toga što mora da ide u muzičku školu...

MUZIČKI PROJEKTI - Prvo kao član „Kadabre“, pa „Etnokora“, naš sagovornik oprobao se u različitim muzičkim projektima: „Tip sam čoveka koji je kontinuirano žedan i gladan (u jednom simboličkom smislu) mnogo toga i zato ne želim da uokvirim ni svoje delovanje ni prostor u kojem delujem. Poslednji slučaj, gde se očekivala i neka vrsta performansa, izvođačkog, violinskog, bila je izložba Lee Vidaković, jedan od lepših momenata koje pamtim! Otvoren sam i za nešto što je tradicionalnija forma jer mislim da tradicija nije toliko loša. Na kraju krajeva, šta bi se danas rasturalo kada ne bismo imali tradiciju?!”.

Da li muzičko obrazovanje, talenat, “ludost” ili nešto deseto, ko zna, dovelo ga je i do saradnje sa čuvenim vojvođanskim kantautorom i pesnikom Đorđem Balaševićem. Ova jedinstvena simbioza uspešno funkcioniše već više od tri godine, a do saradnje je došlo na inicijativu dobrog prijatelja Miroslava Jovančića - Danijela Davčika.

- Evidentno svestan ogromne aure koju Balašević ima (on je osoba takvog kalibra kakvu još nisam imao priliku da sretnem u jugoslovenskim okvirima), prelomim i kažem sebi – bićeš kukavica ako ne probaš! Stalno pričaš o prilikama koje treba iskoristiti, stalno juriš za njima, tražiš ih, loviš, a jedna ti sada kuca na vrata. Tražili su violinistu, otišao sam na audiciju sa ćerkom, našao se sa Dujom, klaviristom, malo smo svirali i to je bilo to. Nakon tri dana desio se taj, za mene legendarni nastup, 19. januara, na Bogojavljenje, prvi Balaševićev koncert u Novom Sadu posle više od deset godina pauze. Pred tobom je 15.000 ljudi, nisam znao kakva će biti reakcija. Sve je prošlo suprotno od svih strahovanja. Zaista je bilo uspešno i osetio sam da nije uzalud što sam se upustio u to...

Dve ćerke krenule su i nastavile očevim (ali i majčinim) stopama. Starija, Iva, završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na odseku za saksofon. Mlađa, Ena, student je druge godine istog fakulteta, na odseku za nove medije. Čuvati i sačuvati dete od loših uticaja danas je poduhvat jednak podvigu.

- Sa decom treba otvoreno razgovarati. Svaki drugi pokušaj – tipa: uzećemo stakleno zvono, stavićemo detetu na glavu pa idemo za njim, ne vredi. Ta vrsta zaštite je nemoguća. Detetu treba svojim primerom i svakodnevnim životom i komentarima da pokazujete šta je važno i vredno, a šta opasno, lažno i otrovno. To je jedini način.