SUgrađani: Natalija Marković - "Kada čujem muziku i vidim omladinu, više ništa ne postoji!"

Kaže da u životu ništa nije slučajno. U zvezdama je (za)pisano da će mala Natalija (ili bolje da kažemo Nataša – ime koje je prati češće od pravog!) sa svega tri godine igrati “Kolo vodi Vasa” – kao uvertiru u ona bezbrojna i beskrajna kola i igre koja će doći... Rođena je sa muzikom u genima, ritmom u krvi, skokom u koraku i krilima pod miškom. I te kako umela da tu čaroliju pokreta prenese na druge – na one silne generacije koje je pamte. I šalju čestitke za novu godinu. I javljaju se na ulici. I pozovu telefonom samo da vide kako je... Kako je njihova mentorka i učiteljica i motivacija: Natalija Marković, dugogodišnji umetnički rukovodilac ansambla igara i pesama OKUD-a “Mladost”. Njihova NATAŠA.

- Evo, ovo sam ja na fotografiji – devojčica od tri i po godine igra kolo! To je kod moje bake koja je bila vaspitačica. Ona je došla iz Sibira (kao nastavnik matematike), zato svi imamo ruska imena… A zna se da su u Rusiji ljudi obučeni tim stvarima - ona je igrala, svirala violinu, znala da šije, veze, plete, crta… Pošto nije dobro znala jezik, zaposlili su je kao vaspitačicu u zabavištu, gde smo mi inače i stanovali - u stanu u dvorištu. Zanimljivo je da su svi u mojoj porodici prosvetni radnici, pedagozi - od prvog do poslednjeg! I tata i mama i jedna i druga sestra.

Baka je svoje veštine prenela na unuku koja se u godinama koje će uslediti, njima višestruko koristila. I nadogradila ih.

- Ja sam kod nje igrala i balet (jer ona je i za to bila nadarena), igrala folklor… Jako je lepo pevala, i moji roditelji takođe. U tom domenu došlo je i do mog prvog susreta sa OKUD-om “Mladost” – gde sam došla sa svojih devet godina kada je Aleksandar Jančikin (umetnički direktor OKUD-a, prim. aut) organizovao međuškolsko tamičenje “Vaših pet minuta”, u pevanju, imitaciji, sviranju, recitovanju… Bila sam zaljubljena u pevanje pa sam se prijavila, i u finalu osvojila prvo mesto!

UMETNICI (NE) IDU U PENZIJU - “Da mi se nije desilo ovo sa zdravljem, čini mi se da nikada ne bih prestala jer umetnici ne idu u penziju! Kad odem kod ćerke da pogledam probu, ne mogu da izdržim da ne skočim! I kada bih se još jednom rodila, radila bih isto ovo, samo malo više vodila računa o sebi…”

U to vreme Josip Kovač (otac Kornelija Kovača) vodio je veliki revijski orkestar, u kojem je njena starija sestra svirala flautu. On je bio i osnivač čuvenog Omladinskog festivala na koji je mala Nataša odlazila kao posmatrač…

- Sa OKUD-om “Mladost” bila sam u kontaktu preko sestre, i kao što često kažem da u životu ništa nije slučajno, tako sam i ja u sedmom razredu došla u folklornu sekciju. “Mladost” je tada imala dvanaest sekcija: od zabavnog, velikog orkestra, tamburaškog, duvačkog, gudačkog, narodnog, do muzičkog seminara, baleta, tribine mladih… Najmasovnije kulturno-umetničko društvo u Jugoslaviji! Aleksandar Jančikin (zaslužan za to što je “Mladost” dostigla tako visok nivo) bio je čovek od kog sam puno naučila i imala sreću da smo bili kolege. Znao je da bira ljude, imao dobre saradnike. U meni je prepoznao kadar, tu neku pedagošku crtu. Jednog dana zamolio me je da dođem u salu da mu pomognem i ostavio me! Tako je počelo – prepodne sam radila kao sekretarica, a popodne kao rukovodilac folklora.

U tom trenutku imala je (samo) devetnaest godina. U školu je krenula već sa šest, i nakon osnovne, po želji roditelja, a ne svojoj, upisuje Srednju ekonomsku.

- Ekonomija mi uopšte nije ležala! Završila sam da bih imala diplomu i ništa više. Od tada pa do 2002, kada sam otišla iz zdravstvenih razloga, više od tri decenije radila sam bez prestanka! Ja sam taj tip koji kad čuje muziku i vidi omladinu i decu, za mene više ništa ne postoji! Proradi adrenalin. Ako čovek treba da da sto posto od sebe, on daje sto i pedeset! To mi je bilo jedino i najteže zaposlenje. Svaki je dan bio lep, za više od tri decenije ne mogu da spomenem ni jednu ružnu stvar! Znala sam da skačem po sedam sati, uopšte nisam razmišljala o sebi…

KAD OBUČEŠ NOŠNJU… - “Meni su sve koreografije drage, ja sam tip koji će zaigrati u svakom momentu! I dan danas cenim i poštujem sve igre na prostorima bivše Jugoslavije jer kad obučeš narodnu nošnju, ne vidiš ni socijalni ni nacionalni status. Ne znaš ko je ko ni koliko para ima u džepu…”.

Poslušavši savete starijih kolega iz cele Jugoslavije, osnovala je prvi dečiji ansambl u Vojvodini. Bila je ambiciozna, za svaku probu se pripremala, sve vreme radeći na sebi.

- Imala sam i svog mentora iz Beograda, koji je dolazio da me obučava; završila sam foklornu školu na Badiji kod Korčule (Hrvatska) gde su dolazili profesori iz cele Jugoslavije. Ozbiljna škola, trajala je četiri godine, a ja sam bila među najmlađima.

PRVO LJUDI PA ONDA POSAO - “Tajna je u tome da prvo moraš da voliš ljude, a ne samo svoj posao. Moraš biti pedagog, u svakom detetu videti svoje dete, mlađu sestru ili brata. Ljude ne smete vređati, nijedan čovek nije isti. Nekima možete reći direktno u lice, a za druge da se pripremite na koji način ćete se obratiti. I da pomognete. Mnogima i danas pomažem svojim savetima i zbog toga sam jako srećna”.

Sa koleginicom iz ove škole ostvarila je lepu saradnju, organizujući razmenu dečijih ansambala. Prijave su odjednom – buknule!

- Deca su se masovno počela prijavljivati, a pre toga je bilo teško (posebno deficitarni bili su dečaci). Godinama sam obilazila škole - pošto su profesori fizičkog vaspitanja imali zadatak da nauče decu nekom kolu, taj posao sam ja odradila, a zauzvrat dobila – folklorce! Bila sam jako neskromna, uvek tražila više, tako da je osamdesetih godina “Mladost” imala šest stotina folkloraca! Puno smo putovali. Obišli smo zemlje Azije, Afrike, Evrope. Od ’68. do ’78, po dva i po meseca, svako veče gostovali u Crikvenici! Evo, sad sam se naježila… Četiri godine po mesec dana išli smo na Brač. Preko dvadeset puta bili u Francuskoj, Nemačkoj - od istoka do zapada, sve smo obišli! Kada sam prvi put bila u Francuskoj u aranžmanu Čedomira Jovanovića (doktor francuskog jezika, bavio se folklorom, dovodio razne ansamble…), dobili smo ponudu za snimanje i bili prvi jugoslovenski ansambl koji je snimao za francusku televiziju! U pitanju je emisija “Život je lep” koju su četiri zemlje prenosile. Nastupali su vrsni umetnici, a ja sam dobila zadatak da skratim dve koreografije. Međutim, kada smo se popeli na scenu, revizor je rekao - želim to i to, ne gledajući na to da li se muzički ili pevački slaže. Menadžer je mislio da ću ja odbiti (kao i svaki drugi koreograf), međutim, ja sam to uradila onako kako treba i bilo je jako uspešno. To su takve scene da na filmu nisam videla, bum za folklorce! Jako lep događaj za nas. Pamtim sve zemlje koje smo obišli – nisam ni znala da, na primer, u Egiptu toliko cene naš folklor - toliko ljudi na trgu, mravinjak! Aplauzi.

SARADNICI I PRIJATELJI - “Imala sam sreću da sam imala dobre kolege, ne samo u folkloru, nego i u drugim sekcijama. Jako smo se lepo slagali, što je u današnje vreme retkost. Moram da napomenem moja dva najbolja asistenta – Dušana Torbaija i Tamaru Filipović (njega sam stavila prvo zato što je najduže radio sa mnom) - ostali su prolazili, a te koji su nagrdili, te neću ni da spomenem! Želim da “Mladost” ostane čista i da služi kao primer generacijama koje dolaze… Imam još jednog saradnika kojeg moram da spomenem (i mnoge druge, ali kada bih počela nabrajati, nekog bih i zaboravila!): moju sestru Aleksandru Stipić zamenio je Veselin Jevtić – sa njim sam sarađivala 25 godina. Jako lepa saradnja, lepe uspomene”.

O tome koliko su i kakvih nagrada i priznanja osvojili, možemo govoriti, ali nikad dovoljno. Bilo ih je kad god su i gde god su otišli (čak i tamo gde su prvi put nastupali) – bili su evropski i svetski prvaci… Jedno od poslednjih priznanja (u nizu) datira iz 2013. godine, kada je za našu sagovornicu stiglo priznanje iz Belorusije (za rad na tradiciji i najboljeg koreografa) nakon što je, kako kaže, došla na brzinu da sa veteranima nešto uradi… Ni tada, kao ni u godinama koje su prethodile, nije se štedela.

- Pripremali smo se redovno i uvek sam govorila – deco moja, kao da ćemo sutra nastupati! Kod mene nije bilo one borbe kao kod sportista - MORAM DA OSVOJIM NEŠTO; kod mene je bilo da se ne obrukamo, da idemo spremni i da njih žive i zdrave vratim nazad. Nikada nisam mislila na to prvo mesto, a bilo ih je… Sad se sebi divim kako sam umela sa tom masom adolescentnih ljudi! Da li bih i sada to mogla… Međutim, imala sam poseban pristup, oni i ne znaju da sam se više okretala ljudima koji su možda bili malo slabiji ili sa većim problemima; želela sam da im pomognem. To nije znao niko, samo ja- uvek sam bila zatvorena kutija. Mnogi su mi priznali kako su postali bolji učenici, bolji ljudi, kada su došli na folklor – to im je bila motivacija. Devojke mi kažu – Nataša, kako si nas učila da pakujemo nošnju, da se ponašamo na sceni, za stolom… Od bake i mame dobila sam izuzetno vaspitanje (rusko!) - kako se sedi, kako se ponaša, kako se razgovara… I to sam prenela na svoju decu. I na decu sa kojom sam radila.

PROBLEMATIČNI MOMCI – DIVNI LJUDI - “U ovom poslu nije sve moja zasluga – treba imati i sreće. A sreća dolazi ako se maksimalno posvetiš. Dok nisam osnovala dečiji ansambl, bilo je malo momaka… Jednog dana u dvorištu se pojavio vaspitač iz ŽIŠ-a, i doveo mi masu momaka! ŽIŠ (Železnička industrijska škola prim. aut) bio je poznat po problematičnim momcima, a u stvari oni nisu bili problematični, samo nedovoljno angažovani! On ih je doveo kod mene, i postala je tradicija da ta deca redovno dolaze i bave se folklorom. Divi ljudi koje bih pohvalila”.

Zanimljivo je da je u početku svoje folklorce kontrolisala i u školi, učenju, međutim, posle su svi težili da budu dobri učenici, da idu na turneje… Naravno da je i svojim ćerkama (Saški, Maji i Olji) usadila ljubav prema fokloru, ali otišla i korak dalje – osposobila ih da vode folklor.

- Rekle su mi – mama, puno je lakše igrati nego prenositi znanje! One su već sa četiri godine počele da dolaze na probe, a praktično su sa mnom već u stomaku igrale! Jako dobro plivaju u svemu, ponosim se njima. Sve su završile škole: Saška priprema doktorat iz mikrobiologije, Olja je završila pedagogiju, Maja pravo i vodi malu školu folklora. Unučadi imam šestoro, ponosim se i njima, i svi sem najmlađeg (četvorogodišnjeg Voje, a nadam se da će i on!) prošli su kroz moj stan; čuvala sam i učila sa njima i vodila računa, pevala im i sve živo!

PROBA GOTOVA. KAKO GOTOVA?! - “Ispunjena sam, ne mislim o lošim stvarima. Živim u (ovom) trenutku. Vedra sam, vesela, nasmejana. Nikada nisam bila sujetna, halapljivo sam grabila znanje od drugih. I trčala na posao. Kažu - proba gotova. Kako gotova?!”

I za kraj (ili umesto kraja) priseća se zlatnih vremena OKUD-a “Mladost”, kada je bilo, ističe, zadovoljstvo ući u Harambašićevu četiri.

- To je značilo da čuješ duvački, tamburaški orkestar, narodni, zabavni, hor, folkor… Sve je brujalo! Evo, opet sam se naježila, to je tako lep osećaj kad vidiš masu ljudi na jednom mestu… Ja sam jako dobro znala (zahvaljujući Aleksandru Jančikinu) da odvojim privatni život od profesionalnog - sve svoje probleme ostavila ispred vrata i ulazila sa osmehom. I moji folklorci i dan danas kada me vide, mašu i prvo im je osmeh na licu. Oni su moja deca. I ja sam zbog toga jako bogata.