SUgrađani: Natalija Raičević - "Božji dar je ulepšati nečiji život!"

Jednostavno, poklope se kockice, i desi se da baš danas, kada slavimo žene, gošća naše rubrike bude jedna dama u pravom smislu te reči! I nije to samo zbog diskretne šminke, kose obuzdane u besprekornu punđu, kaputa kamel boje i moćne ešarpe, već zbog pokreta, manira i biranih reči. Takva je sa drugaricama na kafi, takva u kući, takva u baletskoj sali Osnovne baletske škole “Raičević”, na čijem je čelu. Po zvanju, Natalija Raičević profesorka je klasičnog baleta. Po vokaciji, balerina - od stopala do temena, uvek i svuda!

JUČE ĐACI, DANAS PROFESIONALCI - “Spomenula bih svu tu decu koja su danas u profesionalizmu, poput Bojane Zajović koja je u Srpskom narodnom pozorištu, i Sonje Batić, Dijane Radić koja je u Ljubljani (član baleta ljubljanske opere, bila među 30 najboljih balerina na planeti!), pa Nikola Stamenović - dečak koji je danas član baleta Srpskog narodnog pozorišta, Petra Gubičak, devojčica koja je na velika vrata ušla u školu u Budimpešti... To su deca koja su upisala osnovnu baletsku školu, i klasični balet prepoznala kao svoju buduću profesiju”. 

A kako i ne bi, kada se još kao četvorogodišnja devojčica, kako kaže, vrzmala po baletskoj sali škole koja je tada radila kao istureno odeljenje škole iz Novog Sada, da bi 1998. godine dobila samostalno rešenje i postala jedina privatna baletska škola u Srbiji, registrovana od strane Ministarstva prosvete, koja radi po planu i programu državnih škola. I tako je ostalo do danas. Punih 30 godina!

- Baletska škola nije otvorena zbog mene (što ljudi misle!) i moja mama nije balerina, niti se ikada bavila baletom! Ona je učiteljica, a tata mi je profesor matematike. Radeći sa devojčicama u osnovnoj školi, mama je prepoznala tu ljubav prema pokretu i plesu... A, pošto su moji roditelji fakultetski obrazovani ljudi, to nije moglo da se zaustavi samo na tome da je to, eto, neki studio gde deca provode vreme, već su hteli da to bude školovan pokret. Počeli smo od kuće koju je mama nasledila od svoje mame, a sada radimo u prostorijama gde imamo tri baletske sale, učionicu za solfeđo - nešto što baletska škola i baletski akademizam zaslužuju. Kako god da je vreme, mislim da još uvek postoje ljudi koji shvataju značaj anatomskog razvoja njihove dece kroz klasični balet i jednog sveopšteg razvoja tih devojčica i dečaka (iako su oni jako retki u baletu). Naš primarni cilj jeste usmeravanje te dece ka profesionalizmu, ali sa druge strane, kompletno odrastanje kroz baletsku školu i negovanje dečijeg života ka pubertetu, ostavlja neke tragove.

Ti tragovi ostali su i u njoj. I dok se sa osmehom i setom u isto vreme, priseća svojih početaka, ističe da niko, pa ni ona sama, tada nije znao da će se baviti baletom!

- Naravno, mama je želela da završim baletsku školu, a moja profesorica Smilja Ilić, u jednom momentu prepoznaje moj talenat, kao i profesorica Ksenija Kecojević, dugogodišnji direktor Baletske škole “Lujo Davičo”. U tom periodu osvojila sam prvu republičku nagradu, i pošto je Smilja primala klasu te godine, ja sam, na njihovo insistiranje, za godinu dana završila sedmi i osmi razred u OŠ “Matko Vuković”, i upisala Srednju baletsku školu u Novom Sadu. Kada sam na republičkom takmičenju ponovo dobila prvu nagradu i postala laureat Vojvodine, konkurišem u Letnju školu princeze Grejs Keli u Monte Karlu i postajem stipendista direktorice Marike Bezobrazove, što mi je omogućilo da odem jer, naravno, finansijski problemi i tada su postojali... Bio je to težak period u mom životu – to su bile one godine kada ni ptica nije mogla da preleti granicu, pa sam morala da stojim u ambasadi čekajući papire, a još sam bila maloletna, pa ta silna odobrenja od roditelja, sva ta papirologija koja mi je uvek bila teža strana...

GODINA U ZNAKU BROJA 30 - “Cela godina obeležena je 30-godišnjicom naše škole. Krenuli smo od koncerta u novembru - narodne igre; pa smo u decembru imali Božićni koncert. U nedelju, 8. marta, očekuje nas koncert u “Bunjevačkom kolu” - skraćena verzija istorije igre, od menueta do savremene igre. U aprilu nas očekuje “Čudesna šuma”, i u junu završavamo - ruskim akademizmom, gde će gosti biti naši bivši đaci. Zahvalna sam svim ljudima koji pomažu rad baletske škole, pomenućemo ih i u monografiji koja je u pripremi”.

Koliko joj je glavobolja zadavala (i dan danas zadaje) upravo ta “papirologija”, možda najbolje ilustruje primer kada je kao student u Parizu rešavala studentsku vizu...

- Bio je to period kada smo bili Srbija i Crna Gora, a ja još uvek imala pasoš na kom piše – Jugoslavija! Otišla sam u profakturu policije, bio je Božić, moj omiljeni praznik, i ja sam želela da ga provedem kod kuće. Jedna radnica trebalo je da mi izda papir sa kojim ću samo da pređem granicu i sa tim papirom se vratim – od nje je zavisilo hoću li dobiti crveni ili zeleni pečat. Najtraumatičniji momenat! Došla sam i stajala u redu sa Afrikancima jer su mi u tom momentu saopštili da moja zemlja ne postoji! Pitala sam kako ne postoji, gde mi je nestala zemlja?! Pozvali su me za nedelju dana  i rekli da su konačno “pronašli” moju zemlju i da se nalazi u Evropi, i onda sam ponovo došla, stajala u redu, sada već sa Evropljanima. Sećam se da me je radnica pitala zašto želim da odem kući, a ja sam rekla da želim da provedem Božić sa mamom i tatom, na šta je ona uzela crveni pečat, i rekla: “Madmazel Raicevic, biti student u Parizu je izbor!”. I udarila mi crveni pečat! Bila sam očajna i tako sedela do aprila, ali sam znala da imam viši cilj – znanje koje ću tamo steći i koje danas prenosim ovoj deci ovde.

“SIĐI DOLE, OVĐEN JE ZEMLJA!” - “Mislim da se mnogo bolje snalazim u tom svetu vođenja škole zato što nisam onaj klasični umetnik – moj tata (Crnogorac) uvek je govorio – Vi, umjetnici, vama kažu, siđi dole, ovđen je zemlja! U smislu - tu je život...  Volim što je mama umetnička duša, a tata je uvek sa dve noge na zemlji”. 

Ipak, Pariz joj se nije “desio” preko noći. Iako je ostvarila uspeh u Monte Karlu, gde su želeli da je zadrže,  tata  nije bio oduševljen idejom da mu se ćerka bavi klasičnim baletom...

- Zapravo ja ga iz današnjeg ugla razumem – svaki roditelj želi sigurnost za svoje dete. U mojoj porodici uvek je bilo jako važno to da neki fakultet mora da bude završen! Državni, podvlačim. Moj brat je inženjer zaštite bilja, uskoro magistar. Tako sam i ja, paralelno, dok sam igrala u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, završila Visoku školu strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Subotici, pre nego što sam odlučila da odem u Pariz. Mom diplomskom ispitu prisustvovala je tadašnja direktora baleta Erika Marjaš, koja me je odmah uzela u ansambl baleta Srpskog narodnog pozorišta, i tu počinje moja profesionalna karijera. Odigrala sam većinu solističkih uloga, a posebno mi je ostala draga ruska igra iz “Labudovog jezera” - uvek je lepo kada se setim kako je to izgledalo, i taj aplauz posle... Bili su to lepi momenti, ali znala sam da je vek balerine kratak - mi igramo do 40-te godine, pritom snaga već u 30-toj polako opada, i razmišljala sam šta ću posle...

Snovi su, kako ističe, postali njena adresa, kada je upisala pedagogiju klasičnog baleta u Parizu.

- Diploma i pohvalnica ministra kulture Republike Francuske za postignute rezultate - danas stoje u mojoj kancelariji, da me podsete na jedan lep ali težak period moga života. Biti student u Parizu nije bilo baš uvek lako.  Iako sam u srednjoj školi učila francuski jezik, nisam mnogo znala, pa sam u početku bukvalno napamet iz rečnika učila reči i sklapala rečenice! Prioritet je bio da prvo naučim jezik da bih mogla da polažem ispite. Bile su to knjižetine, ali ja sam bila željna znanja i nekako mi ništa nije padalo teško. Dve godine su mi priznali zato što sam imala igrački staž (nacionalni teatar izdao je potvrdu), ali ja nisam imala novca za preostale dve godine, već samo za jednu! Odmah sam, na engleskom jeziku, rekla da ću ja završiti fakultet za godinu dana i zamolila da mi se to omogući. Kada se posle godinu dana završio moj diplomski ispit, šef katedre, profesor Kristijan Mesnijer, koji je bio prvak pariske opere, prišao mi je, čestitao i rekao: “Kada si došla i rekla da ćeš završiti fakultet za godinu dana, mi smo se svi gledali i većali da li da ti to dozvolimo i ja sam u jednom momentu rekao – ova devojka je ili jako uporna ili luda!”.  Na reči da je ponosan što je imao takvog studenta, meni su se oči napunile suzama...  

A suze su bile i u očima njenog oca kada se vratila iz Pariza:

- Pogledao je moju diplomu na kojoj, na francuskom, piše – profesor klasičnog baleta, i rekao: “Sine, sada konačno znam čime se baviš!”.

OVDE JE PRVI PUT UGLEDALA NEBO - “Subotica je grad gde sam prvi put ugledala nebo! Grad u kom sam rođena, gde je moja porodica, ljudi koje volim... Volim što je ovo grad secesije, mislim da imamo vrlo kvalitetan kulturni sadržaj. Da imam čarobni štapić, završila bih Narodno pozorište, jer ja sam ipak čovek koji pripada kulturi, meni je to prioritet”.

Tih godinu dana u glavnom gradu Francuske bio je, ponavlja, lep, ali i težak period. Pariz je nešto što “bezuslovno i beskompromisno voli”, ali pošto roditelji nisu mogli mnogo materijalno da joj pomognu, spremala je stanove, pokušavala da nađe neki posao, ali “nakon političke situacije koju smo preživeli ’99. godine, srpski pasoš baš nije bio popularan da biste čuvali nečije dete...”. Danas Natali (kako je zove dečko), Naja (kako joj tepa brat) i Natka – Natkica (kako je od milošte zovu roditelji), ne treba da razmišlja o drugim poslovima. Ima svoju školu, svoje učenice, svoj, kako kaže, mikrokosmos, i bezuslovnu podršku, pre svega brata i porodice. Zahvalna, i sama će rado biti i jeste podrška “nekim novim klincima” koji tek koračaju njenim stazama.

- Teško mi je kada čujem pojedine komentare roditelja, ali znam da je ono što se radi za njihovu decu jedan plemeniti cilj, u krajnjoj liniji njihove psihološke spremnosti za to šta ih čeka u životu. Jer klasični balet uopšte nije lak – naravno, kada se nešto voli, nije ni teško, to je ta klasična rečenica, ali sa druge strane, postoje i kod njih veliki usponi i padovi, gde sam ja neko ko se trudi da bude njihova zaleđina, podrška, koliko god je u mojoj moći! Važno mi je da znaju da u meni uvek imaju pre svega čoveka koji ih razume i koji će ih podsetiti na to da treba da istraju na putu koji su odabrali...

A balet? Iako je, kako reče jedna njena profesorka (govoreći o takozvanim špic-patikama koje nose balerine) “inkvizicija za stopala”, to vreme na sceni, pred publikom... nema cenu.

- Danas postoji jako malo stvari koje ljude ostavljaju bez daha, koje ih oplemenjuju, u kojima uživaju. I ako je tih deset minuta, pola sata, sat vremena, koliko provedeš na sceni, u pokretu i u igri, nekome ulepšalo taj period koji je proveo gledajući te i otišao sa lepom emocijom, porukom, lepotom, to je najlepše što smo mogli da dobijemo, božiji dar da prosto u nekom određenom periodu ulepšavaš nečiji život.