SUgrađani: Nebojša Gvozdenović - "Ovaj (mali) nešto drugačije razmišlja..."

Pozovete ga telefonom i prvi utisak o čoveku sa one strane žice – ozbiljan, strog, ne priča mnogo. Matematičar u njemu svaku reč (iz)broji pre nego je kaže. Tako je krenuo i razgovor uživo - škrt na rečima, distanca prečnika metar-dva. I onda polako, dok sastavlja životni trougao: Gimnazija, PMF, Ekonomski fakultet, porodica, prijatelji... – jednačine gube nepoznate, a rešenja naviru. I više nema pitanja, samo odgovori. I priča koja teče, čak i osmeh koji je preseca, i misao koja se javi. I čvrst stisak ruke za kraj – baš onakav kakav dolikuje doktoru nauka, profesoru, koji, iako dotiče (za mnoge) neslućene visine, sa obe noge stoji na zemlji: dr Nebojša Gvozdenović, dekan Ekonomskog fakulteta - naš sugrađanin.

-  Završio sam Gimnaziju „Svetozar Marković“ u Subotici. Neću zaboraviti tu noć pred predavanje dokumenata, kada je u stavovima mojih roditelja ipak prevagnulo da me ne pošalju u Beograd, u Matematičku gimnaziju - iako sam tamo imao otvoren poziv kao najbolji matematičar SFRJ u osmom razredu. Direktor Matematičke gimnazije mi je prišao na uručivanju nagrada i pozvao me, ali na kraju roditelji odlučuju da ostanem. I ostao sam, danas kažem - na svu sreću jer mislim da je taj period u subotičkoj Gimnaziji, što se tiče tih ljudi i tih godina, jedna od najlepših epizoda u životu! I ta moja generacija ('74. godište)... Prijatelji koje sam stekao. Još uvek se družimo... Tu su: Relja Burzan, Darko Kovačević, Ozren Uzelac, Stevan Bucalo, Boris Čegar, Duško Koruga, Saša Stipić... Mogu da nabrajam. Odeljenje MA/1.

Neosporan talenat koji poseduje među prvima prepoznala je tadašnja nastavnica matematike u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ Ljubica Kiselički. Sreća da je učenik imao takvog nastavnika. Sreća da je nastavnik imao takvog učenika.  

- Ona je bila taj neki prvi spin, prvi zalet doživeo sam sa njom. Bila je sistematična, i verovatno je i ona kroz rad sa Igorom Dolinkom i sa mnom shvatila za šta je sposobna - mi smo dokaz da je jako uspešna u radu sa talentovanom decom.  

Sa lakoćom završava Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu. Magistrirao je u Srbiji, a doktorsku disertaciju („Aproksimiranje broja nezavisnosti i hromatskog broja grafa pomoću semidefinitnog programiranja“) odbranio na prestižnom univerzitetu u Holandiji.

- Tokom magistarskih studija bavio sam se, najlakše će se razumeti ako kažemo - finansijskom matematikom. I u jednom trenutku, kada sam radio na nekom modeliranju, vrednovanju nekih finansijskih instrumenata, nešto se iskomplikovalo oko mentorstva i paralelno mi se pojavio jedan problem iz prakse, a za razliku od teorijskih matematičara, ja sam uvek želeo da vidim gde to radi, šta radi, kako se primenjuje... I zato je to ključan trenutak – zove me drugar, inženjer iz JGSP-a (Javno gradsko saobraćajno preduzeće) u Novom Sadu. Kaže, treba da se reši problem planiranja smena vozača i rasporeda rada vozila, i tu ja uđem u jednu oblast matematike koja se zove kombinatorna optimizacija – oblast u kojoj sam praktično i danas, u kojoj sam doktorirao. Ona se bavi modeliranjem neke realnosti i osvežavanjem algoritama... Recimo, jedan od najpoznatijih problema iz ove oblasti i ujedno rešenje koje svi koristimo je kada tražite rutu - navigacija. Najkraći put, najbrži put - to je bukvalno jedan od algoritama kojima se bavim. I dok sam radio magistarsku tezu (usklađivanje vozila i vozača u Javnom saobraćajnom...), gledao sam gde rade autori nekih ozbiljnih knjiga koje smo koristili, gledao sajtove tih instituta, i uočio da je tamo otvorena neka pozicija - kod jednog profesora kod koga sam na kraju i doktorirao. Aplicirao sam, prijavio se i prošao ozbiljne provere – nisam otišao na preporuku, nego su mi slali neke probleme, zadatke, ja slao rešenja, pa išao na intervju (sa tri profesora) i tako dobio poziciju. Ukupno četiri godine radio sam u Nacionalnom institutu za matematiku i informatiku u Amsterdamu, i kao kruna rada na tom projektu došla je i doktorska disertacija.

ROKENROL I BUNTOVNIŠTVO - „Što sam stariji, sve manje idem uz vetar - rokenrol i buntovništvo bilo je u mladosti. Sad idem ka nekoj staloženosti i širem pogledu na svet i situacije... Ali ako nisi buntovan, ako si podanik od početka, onda ništa i ne uradiš od sebe! Onda te drugi oblikuju i drugi ispletu život - ovako ga ti kreiraš sam. I lakše podneseš sve loše što dođe. Sam biješ svoje bitke i sam si odgovoran za sebe. To je suština“.

Iako na tom radnom mestu strani jezik nije predstavljao barijeru (jer se, kako kaže, danas u nauci i diskutuje i piše na engleskom), jedan je od retkih koji odlučuje da sjajnu poziciju i sve benefite koje rad u takvoj zemlji sobom nosi, zameni poslom i životom u rodnom gradu.

- U tom trenutku imali smo već dvoje male dece. Bilo je zanimljivo jer sam skoro u istom danu saznao da sam dobio poziciju u Amsterdamu i da mi je supruga trudna sa drugim detetom! U nekom trenutku smo prelomili, a ovde su ljudi bili dovoljno prijateljski nastrojeni i nagovorili me, privoleli, da se vratim na univerzitet. I eto mene tu još uvek!

„NE DAJEM DESETKE – ONE SE ZASLUŽUJU“ - „Da, čuo sam da neki studenti komentarišu kako ne dajem desetke. I ne dajem - desetka mora da se zasluži! Suština je u tome da mi repromaterijal dobijamo iz srednjih škola - taj repromaterijal je pre petnaest godina bio kvalitetniji. Kako su nastavnici možda manje motivisani, kako su generacije razmaženije (za šta smo mi, roditelji krivi), manje je i to predznanje, radne navike sa kojima studenti dolaze. Šta mi spram toga možemo da uradimo? Uvek na prvom predavanju kažem – neka ste vi stigli na deseti stepenik, ja ću vas podići na petnaesti, ali ako dođete na prizemlju ili na prvom stepeniku, ja mogu da vas dignem do drugog, trećeg. Toga sam svestan, i to ću da uradim. Neuporediv je nivo i kompleksnost koju ja mogu njima da prezentujem. I obim gradiva koji mogu da im tražim daleko je manji. To je činjenica. I onda mi, nastavnici, treba da shvatimo - to je tako i zato, hajde da ih ipak nešto naučimo, da nešto pomerimo...“.  

Naravno, reč je o Ekonomskom fakultetu u Subotici – Univerzitet u Novom Sadu, gde je prošao regularan put, od asistenta pripravnika do vanrednog i redovnog profesora (uža naučna oblast – kvantitativne metode u ekonomiji), da bi 1. oktobra 2021. postao i prvi čovek fakulteta.

- To kako je danas na fakultetu, treba drugi da kažu, ali drago mi je kada mi dođe rektor, šef njegovog kabineta, pa sekretar Univerziteta, i kaže – čestitam! Svako je radio stvari na način na koji zna da radi, svako je imao neke pozitivne i negativne strane i ne želim da se vraćam na to. Na kraju krajeva, možemo da kažemo da je Ekonomski fakultet krenuo afirmativno, a novi dekan možda doneo i neku drugu energiju... Upisali smo 820 studenata na prvu godinu (na tri odeljenja), u Suboticu vratili studente, imamo odličnu saradnju sa Studentskim centrom (popunili smo dom!). Imamo odličnu komunikaciju sa privredom, jedni smo od osnivača organizacije „IT Subotica 2030“, čiji je cilj da Suboticu promoviše kao IT grad, grad odličan za život, za mlade koji zasnivaju ili su zasnovali porodicu – privlačenje novih ljudi i poboljšanje uslova i rada za ove što su tu.

I sam je jedan od „ovih“ koji se uklapa u tu grupu – Subotičanin, porodičan čovek, sa korenima u IT industriji  - osnivač je firme „Infora“ koja se bavi razvojem softverskih rešenja... Tu je „uposlio“ višak kreativnosti koji poseduje, znanje „spustio“ u praksu.  

- Imam četvoro dece - sa jednom ženom (smeh). Kada čuju za broj dece, kažu mi svaka čast, a ja kažem – svaka čast ženi! Supruga Maja je psiholog, Subotičanka, aktivno se bavila odbojkom. Imamo tri sina i devojčicu – nastarije dete je 20, najmlađe 11 godina. Kako uspevam sve uklopiti? Zabušavam! (smeh). Imamo neke svoje rituale, puno smo putovali... Proleće - neka evropska metropola, leto – more, zimi – planina. Ali to su sve kraći odmori, do šest-sedam dana maksimalno.

POKER FEJS I SKRIVENE EMOCIJE - „Smeju mi se i kažu - ti i kada se šališ, ne vidi se! Nikada ne menjam izraze lica, poker fejs, ne znaju da li se šalim ili ne...  Ali krajnje sam ozbiljan kada kažem, i to je svojevrsna poruka, da je jako bitno da ne otpisujemo druge ljude, nego da pokušamo da razumemo iz kojih pozicija, iz kojih pobuda se oni nama obraćaju – bez obzira na to da li se to nama dopadalo ili ne. Ako ulazimo u lično i ako krivimo, izgubićemo puno energije i vremena. Bitno je razumevati ljude oko sebe“.

Iako, kako kaže, deluje krupno, prilično je aktivan u sportu. Kao mlad bavio se fudbalom, do nedavno fudbal igrao rekreativno, još uvek - basket i šetnja. I možda upravo ovih dana iskrsne i nešto novo... Sportovi su se menjali, ali jedan je bio i ostao konstanta – onaj koji vežba mozak.

- Kada sam bio mali, roditelji su mi uvek kupovali igračke koje razvijaju vijuge - neke kockice, neko šrafljenje, neke konstrukcije... Nikad autići, lutke, neke banalne stvari, nego sam ja još kao klinac tako provodio sate i sate. U školi sam uvek bio među boljima, ali taj talenat se prvi put ispoljio u četvrtom osnovne kada sam bez ikakve pripreme otišao na opštinsko takmičenje iz matematike i – pobedio.  Tu je iskočilo to da „ovaj mali nešto drugačije razmišlja“... To je bio prvi ozbiljan znak.

A da je ipak nešto i u genima, dokazuje i činjenica da su se, doduše na posredan, ali svakako evidentan način, oba roditelja bavima – brojevima. Otac (pokojni) radio u komercijali, svojevremeno vodio „Peščaru“, a majka (po vokaciji učiteljica), otišla u privredu, radila na pripremi plata... I mama i tašta danas svraćaju u kuću Gvozdenovića na Paliću, a kada se (po)bune da im je daleko, otac porodice će ih, uz osmeh, podsetiti:

- Mi nismo na velikom rastojanju, mogli smo da ostanemo i u Amsterdamu, mogli da odemo i u Ameriku, ali smo tu... Volimo Suboticu, tu smo odrasli, tu nas vežu uspomene i ljudi, prijatelji i rodbina. I sve je blizu – u vezi sa tim jedna anegdota: „Nelt“ kompanija u Dobanovcima,  petak, 16 časova, završavamo sastanak, i oni mi kažu - ti sad moraš da putuješ. A ja njih pitam – dobro, u čemu je razlika (znajući da ovaj živi u Vojvode Stepe). Kako u čemu je razlika – pitaju. Pa da vidimo - meni treba sat i dvadeset minuta i ja ću biti u svojoj kući, a koliko tebi treba do kuće? Kaže - sat i deset minuta! Reko' da, ali ja ću staviti auto na tempomat, slušaću muziku, možda i telefonirati... A ti ćeš se maltretirati kroz Beograd! Zato mislim da nismo osakaćeni što živimo u Subotici. Naprotiv. Imamo i (neke) druge pogodnosti...