SUgrađani: Nela Tonković - "Ponos, a ne žal, i zahvalnost, a ne tuga"

Često, u šali, voli da kaže kako je u Savremenoj galeriji Subotica prošla „Mekdonaldsov put“ – od volontera do direktora. Do pre dve godine vodila je Savremenu galeriju Subotica, danas je istoričarka umetnosti Nela Tonković na čelu Narodnog muzeja u Šapcu, a u Subotici je vikendom čekaju porodica i prijatelji. Njeno mesto u Savremenoj galeriji trenutno je u statusu „mirovanja“, ali njen umetnički dah i duh ne miruje. Sa sastanka na sastanak, od susreta do susreta, preko neizostavnih administrativnih poslova, razvija ideje i aktivno radi na realizaciji novih programa. A kako se grad zove - to je trenutno manje važno.

Ipak, zanimljivo je da je naša sagovornica verovatno jedan od najmlađih „dođoša“ u Suboticu jer je iz svog “slučajnog” mesta rođenja došla sa nepuna tri dana!

- Deo majčine porodice živeo je u Bačkoj Topoli, a moji roditelji u Subotici. Iako je Bačka Topola upisana u svim mojim dokumentima kao mesto rođenja, ipak tamo nikada nisam živela, ali ona me prati, obično upravo na ovaj način – kao neka vrsta zgodne zabune. Recimo, sećam se ispita iz Istorije umetnosti starog veka na fakultetu, znali smo da profesor Aleksandar Jovanović kao poslednje pitanje uvek postavlja ono koje ima veze sa mestom rođenja upisanim u indeksu; mene je tako pitao da li je Bačka Topola za vreme Rimskog carstva pripadala Rimu ili Barbarikumu (prostor u kome žive varvari – prim. aut). Nije bilo smisla da objašnjavam kako se Bačka Topola našla u mom indeksu, pa sam upotrebila svoje poznavanje subotičke istorije – nemoguće da je „limes“, granica, bila baš dvadeset kilometara ispod Subotice, i nisam pogrešila, oba mesta su bila van granica Rimskog carstva...

Osnovne studije istorije umetnosti završava na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, master na UNESCO katedri za kulturnu politiku i menadžment u kulturi Univerziteta umetnosti u Beogradu, a za doktorske studije vraća se na Filozofski fakultet, u Centar za muzeologiju i heritologiju. U Subotici je završila Srednju muzičku školu (flauta je bila njen instrument) i to je i sav kontakt koji je imala sa neposrednim izvođenjem umetnosti.

- Istorija umetnosti je ipak humanistička nauka i ne spada u red veština, već kao i svaka nauka, ima svoja jasna pravila, teorije i zaključke koji se na osnovu njih izvode. Danas sam nešto dalje od istorije umetnosti, više se bavim muzeologijom, naukom koja proučava muzej kao instituciju.

OBRAZOVANJE – CELOŽIVOTNI POSAO “Obično sasvim na kraju radnog vremena odvojim jedan sat da se upoznam sa novostima iz sveta muzeja, sa novim pristupima, sa iskoracima; to je neizostavno, obrazovanje je celoživotni posao, a kada su u pitanju ljudi na javnim funkcijama, to je njihova obaveza i odgovornost prema građanima jer jedino ako u potpunosti poznajete svoj posao možete da koristite društvu koje vam je poverilo svoje javno dobro na upravljanje”.

Iako reči “muzej” i “savremena”, imaju suprotna značenja, u njenom slučaju to je oksimoron. Upravo je Savremena galerija Subotica (tadašnji Likovni susret) bila njena zlatna šansa. I pamti svetle, a manje tamne trenutke.

- Svetli momenti počeli su gotovo odmah jer sam uopšte i dobila posao; u vreme kada sam zaposlena u Galeriji, iz moje generacije u čitavoj Srbiji svega je dvoje kolega radilo u struci! Tako da sam veoma zahvalna što mi je pružena prilika da radim u profesiji za koju sam se školovala. Ti trenuci nastavljaju se radom na izložbama, saznanjem da u Subotici ima dovoljno ljudi koji će podržati ideju ako prepoznaju njen kvalitet, početkom rada sa kolegama iz drugih galerijskih i muzejskih ustanova u Srbiji, sticanjem novih znanja... I, uz sve to, rad sa umetnicima – sa živim umetnicima, sa kojima se baš i nismo često sretali za vreme studija, ma koliko to bilo paradoksalno. Ipak, sve svetle trenutke mogla bih da svedem na jedan: povremeno sam volela da pozovem nekog iz publike da izgovori reči - „Izložba je otvorena!“. Kada je otvarana izložba „Tri boje crvene“ Božice Rađenović, Vesne Perunović i Olivere Parlić, ugledala sam jednu damu u publici – imala je crvenu bluzu. Nakon što smo završili uvodne govore, nju sam zamolila da otvori izložbu. Gospođa se prvo našla u čudu, na trenutak se zbunila, ali je potom izgovorila te reči sa najširim osmehom. Kasnije sam joj prišla da joj se zahvalim, usput sam joj rekla da se izdvojila bojom bluze, a ona je odgovorila: „Pa, ja sam zbog ove izložbe i obukla crvenu bluzu! Čitala sam najavu za izložbu, učinila mi se zanimljivom i baš sam htela nekako da doprinesem.“ To saznanje, da postoji neko ko se kod kuće zapita u vezi sa nečim oko umetnosti, da o tome razmišlja, da zbog toga dođe u Galeriju da to pogleda, urezalo mi se u svest kao svetla vodilja u našoj profesionalnoj misiji medijacije umetnosti. Takođe, taj događaj često je bio i onaj koji bi me hrabrio kada dođu tamni momenti – uvek ima neko kome je stalo, za njega radimo. I onda tamni momenti više to nisu.

Odluka da u joj se ne omogući da u još jednom mandatu vodi Savremenu galeriju, naišla je na osudu intelektualnog miljea. Prošla priča, da li je žal ostao?

- Sećam se, naravno, otvorenog pisma među čijim su potpisnicima bili i intelektualci prema kojima sam još od vremena studija gajila najdublje poštovanje. Ako treba da govorim sasvim otvoreno o tome, ganula me je ta njihova pažnja i podrška ne samo na profesionalnom nivou, već na čisto ljudskom – kao da ima neko ko želi da mi kaže da je sve to bilo dobro i da u njima imam oslonac. To mi je mnogo značilo jer je moja namera uvek bila da Savremena galerija bude sigurna kuća za progresivne ideje, smatram i danas da je njima u ovom našem društvu potrebno najviše zaštite. Nisam neko ko želi da se seća loših stvari, ali sam svakako osoba koja želi da nešto nauči iz svake situacije i da tu lekciju zapamti, kako bih mogla da živim odgovorno. Prema tome, nema žaljenja, život je krenuo dalje, ne uz bol, već uz zahvalnost što sam u tom petogodišnjem periodu, kada sam bila na čelu Galerije, imala dovoljno hrabrosti da je vidim i vodim kao jednu od najboljih ustanova za produkciju i medijaciju savremene umetnosti u Srbiji, što sam uspela da motivišem kolege iz Galerije da poveruju u tu viziju i da daju bolji deo sebe za njeno ostvarenje, što sam uvek zastupala nepovredivost umetničke ideje i što su umetnici sa kojima smo radili to prepoznavali i, konačno, što smo otvorili vrata Galerije za jednu novu publiku koja je shvatila da nema razloga da se plaši savremene umetnosti, već da je prihvati kao autentični odraz vremena koje nam je svima zajedničko. Dakle, ponos, a ne žal, i zahvalnost, a ne tuga! I more lepih sećanja na divne trenutke i na brojne pokušaje da se savladaju izazovi.

NOVAC – VAŽNA KATEGORIJA (I) ZA KULTURU “Ako već spominjemo novac i ekonomiju, to su vrlo važne kategorije i za kulturu i umetnost, ne samo zato što bez poznavanja kretanja ovih faktora ne možete da izradite finansijski plan ustanove, već i zato što njihov odnos prema kulturi utiče na kvalitet života bilo koje zajednice i svakog pojedinca”.

U Narodni muzej Šabac dolazi po pozivu gradonačelnika Nebojše Zelenovića, čija je jedna od temeljnih lokalnih političkih platformi prilično značajan procenat izdvajanja za kulturu iz budžeta grada, čak sedam posto.

- Budući da je jako važno kakva se tačno kultura finansira iz javnih sredstava, gradonačelnikov stav je da su ustanove dužne da budu potpuno otvorene i dostupne svim građanima, što se najpre odražava u programima tih ustanova. Tako je i Narodni muzej Šabac, posle ogromnog rada na savremeno koncipiranoj i izvedenoj stalnoj postavci – jednoj od prvih takvih u Srbiji jer otvorena je pre pet godina – sada trebalo da se aktivira u znatno promišljenijem i sistemskom radu sa publikom, kao i u razvijanju programske koncepcije. Narodni muzej Šabac svoju stalnu postavku otvorio je uz geslo „Baština za budućnost“, a naše programske aktivnosti danas realizujemo uz moto „Pođite samo smelo napred“ – veoma sam zadovoljna što je to tako. Naravno, ne mogu da ne spomenem da sam dobila odlične kolege u Muzeju, da su i kolege iz drugih ustanova uvek raspoložene za saradnju, a da nikad ne manjka razumevanja gradonačelnika i gradskog većnika za kulturu, što čini sve eventualne prepreke lakše savladivim.

Govoreći o projektima koje pamti, vezanim za rad u Savremenoj galeriji, izdvojiće dve izložbe: „Bili smo heroji“ Balinta Sombatija i „Amuse me“ Ivane Ivković.

- Bilo je, naravno, još odličnih izložbi, ali ovih se sećam jer sam jako dobro zapamtila spremnost tima u Galeriji, i moju naravno, da sve uradimo za umetničku ideju. Sombati nam je, recimo, par sedmica pre otvaranja tražio da zvezdu petokraku koja je nekada stajala na vrhu tornja Gradske kuće uključi u jednu svoju instalaciju. Rečeno – učinjeno! Ivana Ivković je, opet, želela da jedna od njenih instalacija bude pod od keramičkih pločica koji se lomi pod koracima posetilaca. Nikada neću zaboraviti posetu fabrici u Kanjiži, bio je mart, prethodne večeri je pao sneg, a ljubazna žena koja je bila zadužena za komunikaciju sa nama samo nam je pokazala hrpu nečega pod snegom i rekla: „Odmah ću da pozovem viljuškar da vam otkopa ove krhotine. Jedino ne znam kako ćete da ih nosite.“ Videla je Ivanin i moj zbunjeni pogled i ubrzo odobrila da ipak iz fabrike ponesemo čitave pločice! U Galeriji su nas dočekale kolege i odmah počele da nose kutije, slažu pločice i sve je bilo gotovo za tili čas! Kad malo bolje razmislim, svakako da se sećam svih projekata i mogla bih sada da pričam dugo o umetničkim dometima svake izložbe koju smo uradili i o konačnom godišnjem učinku, ali mislim da je važnije da naglasim da niti jedna izložba, niti jedan projekat ne može da se ostvari bez svesrdne pomoći ljudi – u slučaju Galerije, malog broja neverovatno posvećenih ljudi.