SUgrađani: Nemanja Marković - „I srce i telo i duša (na sceni)!“

„Nemanja, bogami za dve nedelje škola, ali ti krećeš i na foklor!“ -  ovim rečima sedmogodišnjem dečaku (bundžiji bez razloga), saopšteno je da nema hoću-neću, ili-ili, već da odluku roditelja primi bez pogovora. Stoički. U tom trenutku nesvestan činjenice kakav je zapravo dar dobio, Nemanja Marković, danas umetnički rukovodilac folklornog ansambla KUD-a „Mladost 1947“, ali i dalje aktivan igrač, zaljubljenik u narodne igre, tradiciju i kulturno nasleđe; pokret, zvuk i ritam; samo je rekao: „Ne pada mi na pamet!“, i tog 1. septembra, pre tačno trideset godina, uredno krenuo u prvi razred i – folklornu sekciju.  

-    Za folklor sam čuo kroz naše porodične priče. Znalo se da se moja strina Natalija Marković time bavi čitav život, da je to „nešto“ gde se puno peva i igra... I kada sam malo stasao, bio predškolac, odveli su me nekoliko puta na nastup - tu su bile i moje sestre, Natašine ćerke... Onda kreću one skrivene sugestije – jao, Nemanja, gledaj kako oni lepo pevaju, kako lepo plešu, vidi kako im je lepa nošnja, kako je sve šareno, kako su svi lepi, zdravi i vitki! Tako je počela priča... Imao sam ogromnu tremu - ljudi koji me poznaju rekli bi da blefiram zato što ja volim javni nastup, scenu i publiku i sagovornike i masu, ali tada sam bio jako povučen i stidljiv - to nije bila moja zona komfora. Prvi šok - novi drugari u školi, a sada se pojavljuju i novi potencijalni na folkloru! Dve ekipe koje treba složiti u glavi - u nekom koordinatnom sistemu nametnuto ti je da budeš deo te priče. Kako sada, tako i u sedmoj godini, bio sam nižeg rasta i građe, uvek taj sitniji, taj niži, pa mi je dodatno teško bilo da se izborim...

OVAJ MOJ VOLI DA IGRA, ALI SE STIDI... - „Folklor je jedan od najcelovitijih vidova pozitivne psihofičke aktivnosti! Početnik od šest, sedam godina - tabula rasa, prazna ploča. Od prvih proba mora da poveže nekoliko operacija – tu ima matematike: u startu se suočava sa elementarnim brojanjem - oduzimanjem, sabiranjem, osnovama geometrije i simetrije. Dok razmišlja o svim tim figurama, u jednom momentu trebalo bi da počne da peva, a dok peva, nekako mora i da odigra! Tu je i SOCIJALIZACIJA dece. Mi od malih nogu delimo dobro i zlo, zajedno se presvlačimo, na koncertima smo zajedno - devojčice i(li) dečaci, ali pre svega ljudi i drugari. Mnogoj deci je to pomoglo. Roditelji kažu - ovaj moj voli i da peva i da igra, ali se stidi... (da se druži sa devojčicama). Onda mi i kroz pedagoški rad to probijamo - mi smo njima i vaspitači“.  

Iako se sa folklorom upoznao u osnovnoj školi, u pravom smislu te reči zavoleo ga je srednjoj, kada se u njemu probudila svest o lepoti i značaju tradicionalne pesmu i igre, čuvanju nematerijalne kulturne baštine.

-    Do kraja osnovne to je uvek bila neka pozitivna obaveza. Svi u grupi imali smo uspone i padove pa i ja - u ono vreme bilo je stvari atraktivnijih od folklora – privlačila me košarka, ali sam u jednom momentu shvatio da je to jednosmerna ulica zbog moje visine. Sportski sam tip i košarka mi je bila pasija, ali rekao sam sebi – Nemanja, imaš četrnaest godina, ako se sad ne nazire da ćeš imati bar metar i osamdeset pet, nemoj! Kreće pubertet, većina klinaca bila je u fazonu hajde da ne radimo ništa, hajde da ne moram da imam disciplinu ni oko čega, izguraćemo školu, ostalo - ne! Mene su tu roditelji uvek korigovali – zar ti nije žao, malo se strpi, još malo pa ćeš ući u prvi ansambl, doći će putovanja, ozbiljniji performansi... I Nataša Marković je mnogo uticala na mene, obavila razgovore – razmisli, ako ostaviš, biće ti žao, grešiš! Zahvaljujući njenom i uticaju budućih saigrača u prvom ansamblu (koji su me znali kao onog malog koji tu nešto igra pa će jednom doći) revidirao sam tu odluku.

Rođeni Subotičanin, nakon završene OŠ „Kizur Ištvan“ upisuje Gimnaziju „Svetozar Marković“ (društveno-jezički smer).

-    Od srednje škole baš sam zagrizao! Biću iskren, od starta, kao dete, nisam usvajao određene nove korake, nove obrasce, nove lekcije, onom brzom i dinamikom kako sam mislio da bi trebalo; uvek je bio neko ko je za jednu probu već sve zapamtio, a meni je trebalo dve! Vidim onog do mene – njemu ide, a nisam antitalenat! Bio sam svestan činjenice da moram mnogo, ekstremno, da radim na sebi! Konkurencija je bila nemilosrdna i bilo je teških reči od strane starijih saigrača, pa sam se vratio kući rezigniran takvom situacijiom, ali prihvatajući da su možda u pravu, da treba još više da se trudim... Pogledao sam se u ogledalo – nećeš ostaviti, nećeš prestati! Ne! Rodila se ideja da ću, ne samo ostati, nego postati najbolji! (Možda deluje pretenciozno i ne bih želeo da ispadne hvalite me usta moja, ali jesam postao prepoznat kao jedan od najboljih). Spoznavši tu želju, dok smo imali malu letnju pauzu, pitao sam tadašnjeg rukovodioca Marina Jaramazovića da li bi mi dao ključ od sale - želim da vežbam! Sa kim ćeš? Sam. Odakle ti muzika? Imam nešto sa CD-a, snimiće mi neko... Sav taj period proveo sam u sali, gledajući se u ogledalo i korigujući sve što sam smatrao bitnim! Kako sam stasavao i mentalno, spoznao sam svu kolosalnu veličinu Ansambla narodnih pesama i igara Srbije „Kolo“ Beograd!

U KOLU SMO SVI JEDNAKI - „U svakom ansamblu izniknu dve ili tri devojke ili dvojica, trojica momaka koji su po nekim parametrima zaista bolji od drugih - ne u nekom kvantitativnom smislu, zato što smo mi u kolu (to je moj moto i to ponavljam), svi jednaki! Nije na uštrb te jednakosti, ali u određenim koreografijama imamo solističke pozicije, delove gde određene individue ipak imaju neku autonomiju. Kada smo počeli da konkurišemo za takve pozicije, bilo nas je nekoliko, uvek u oštroj konkurenciji, gde bismo shvatali traumatično ako tu koreografiju nismo dobili! Jer baš JA želim, a ne onaj moj saigrač (koji mi je inače divan, blizak prijatelj, ali na sceni...). Kod svih umetnika postoji „mana“, a u folkloru ta mala doza sujete. Možda nisu sve kolege takve, ali ja umem malo da budem sujetan (smeh)“. 

Prvu deceniju njegovog bavljena folklorom obeležio je rad sa Natalijom Marković i tadašnjim asistentima, a drugu sa Marinom Jaramazovićem, sa kojim, kao deo ekipe, 2013. prelazi u tada novoosnovani Kulturni centar „Arija“, gde se nije dugo zadržao. Promene su se dešavale, ali jedno je ostalo konstanta – težnja (ka) perfekcionizmu.

-    Završio sa profesionalcima ili ostao u amaterizmu, sasvim je nebitno – zadao sam sebi za cilj - izvući ćeš iz sebe šta ti je bog dao talenta i što si se sam trudio jer trud je apsolutno neizostavni deo začina u tom receptu da postaneš najbolji. Sve što od danas budeš radio, trudićeš se da bude najbolje. Daćeš sto posto sebe na svim probama! Ubrzo je to bilo i prepoznato... U tom momentu „Mladost“ je počela dodatno da se širi. Otvarali smo male sekcije, pridružene filijalice po osnovnim školama. Pitali su me da li bih hteo da vodim probe, gde sam, naravno, u mladalačkom poletu rekao - da, ali... Status dobrog igrača mi priznaju, ali da li ću znati da prenesem znanje?!

Ispostavilo se da je i te kako znao! I tako je vremenom od asistenta postao – rukovodilac. Ali nikada nije prestao da igra. I danas je deo ansambla; redovno nastupa i, što je najvažnije – uživa u tome. Ne možemo da ne spomenemo njegov „izlet“ do Bačke Topole (SKC „Vuk Stefanović Karadžić“), gde je potražio i pronašao svoje mesto nakon odlaska iz „Arije“.

-    Tu moram da pohvalim velikog i plodonosnog i dalje aktivnog  rukovodioca i koreografa Slobodanku Rac – Seju, stručnjaka na nacionalnom i evropskom nivou. Iskoristio sam priliku da se dodatno nadogradim kao budući rukovodilac, vaspitač, pedagog, zato što je ona sve to – imao sam od koga da učim! Četiri godine i probe tri puta nedeljno. Da li mi je teško palo? Ne! To je moja pasija - kad imam motivaciju, spreman sam da ostavim i srce i telo i dušu na sceni i onima koje učim!

PRAVNIK U – (NARODNOJ) NOŠNJI! - „Po struci sam pravnik. Prvo radno mesto, prvi angažman - kod poznatog subotičkog advokata Borisa Babića. Radio sam i u kancelariji javnog izvršitelja, a poslednje četiri godine sam u OŠ „Sveti Sava“. Svaki sekretar osnovne ili srednje škole složiće se da je u pitanju izuzetno težak posao. Sa stalnim izmenama prosvetnih propisa, sve su veća ovlašćenja i obaveze, bez značajnog praćenja povećanja plata i neke zaštite samog sistema. Dolazimo u situaciju da radimo gotovo sve, i u nekim školama gde ne postoji mogućnost za izbor zamenika ili pomoćnika direktora, sekretari su zaista direktorima desna ruka. Moram da kažem da zaista gajim nadu i imam veru u ljude, i roditelje naše dece, i u OŠ „Sveti Sava“, i u drugim školama, i među članovima „Mladosti“, da ćemo povući ručnu i određene trendove (u koje smo upali ili svojom nepažnjom ili neznanjem), korigovati jer smo odgovorni za tu decu. Sva deca, i školska i folklorna, odraz su prvo nas samih kao roditelja, porodice iz koje dolaze, a onda i društva u celini. Imam nadu i veru u ljude jer da je obratno, momentalno bi trebalo da prestanem da se bavim radom sa decom i omladinom! Mi smo nedavno na nivou škole doneli odluku o apsolutnom ukidanju korišćenja mobilnih telefona - dozvoljeni su u nastavi samo po izričitom odobrenju predmetnog nastavnika koji je za taj dan određenu nastavnu jedinicu osmislio da obradi na taj način. Imamo pozitivne pomake - deca se više druže...“.

Odlazak iz Bačke Topole uslovile su promene na ličnom planu - promena posla i stvaranje porodice. Zato se 2020. na poziv „Mladosti“ vraća u matičnu kuću, gde je i danas.

-    „Mladost“ je brend - i kada je jako dobro išlo i kada nije. Ali naziv će ostati. To je kao „Koka- kola“ - i ako sutra propadne, godinama će ljudi znati i porediti! Mojim povratkom zatečena situacija nije baš bila obećavajuća – dve-tri dečije grupice sa oskudnim brojem članova i jedna manja grupa rekreativaca... Počele su nužne izmene i zaista sam posvetio sve slobodno vreme (uz redovan posao) tome da uradimo omasovljavanje dečijih grupa – to je ujedno (moj) primarni cilj, cilj svih ciljeva, bio i ostao! I desio se pomak - danas imamo devet aktivnih grupa i smatram da je to uspeh. Da li sam zadovoljan - nisam, uvek može bolje, prvo sa moje strane i sa strane organizacije i saradnika i kolega. Možda nećemo biti kao nekadašnja „Mladost“ (koja je imala i više sekcija!), ali mi se danas negde „vrtimo“ oko 200 članova od kojih je 180 aktivno. Imamo decu uzrasta od  pet godina do onih koji idu u osmi razred – oni imaju probe dva puta nedeljno, kao i rekreativci i veterani, a prvi ansambl tri puta. Adresa ista - Harambašićeva 4. Dobro došli!

IZ SALE PRED MATIČARA! - „Putovanja su sastavni deo folklora i svako ko se bavio foklorom, otvara lepezu predivnih sećanja sa turneja, ali istakao bih nešto značajnije što je meni svetinja – temeljna, trajna, neraskidiva prijateljstva, na najzdravijim osnovama! Uslovi pod kojima odrastamo u normalne, psihički i fizički zdrave ljude koji su kasnije, ako gledam moju generaciju – sve karijerno realizovani, porodični ljudi, uspešni i priznati u svojim poljima i oblastima. Uspešni roditelji sa divnom i decom! Folklor nas je sklonio sa ulice, ali i dao mnogo više. Tu smo zaista kvalitetne godine proveli – upoznali se, mnogi se među nama i povenčavali, tu su se rodile ne samo prve, nego i trajne ljubavi...“.    

I počeci njegove ljubavne i porodične priče vezani su baš za ovu adresu. Prilikom formiranja takozvane studentske grupe (od studenata - folkloraša koji iz drugih mesta dolaze u Suboticu), upoznaje Slađanu Đurić, buduću suprugu, tada studenta Ekonomskog fakulteta, koja je u naš grad došla upravo iz - Bačke Topole.

-    Tako da smo se mi upoznali preko „Mladosti“! Danas smo u srećnom braku i roditelji trogodišnje Milice. Da li na proslavama dominiramo na podijumu? Apsolutno ne! Plešemo samo ako zaista to bude molba nekoga od svatova ili mlade, mladoženje... Folklor i bavljenje folklorom je moj poziv, ne mogu da dominiram nad nekim ko to ne zna! Laici primete – ko je ovaj, dobro pleše, ali nema – 'ajmo mi sada među ljude pa da uradimo nešto! Ispao bih i socijalno i društveno nekorektan.

Zato su tu nastupi, ali i čuvena povorka u okviru centralne svečanosti Dužijance.

-    Osećaj je bio i ostao divan! Ja sam od svoje pete godine, svake godine uzeo učešća u toj povorci, i ne dajem sebi (kao rukovodiocu) za pravo da kažem - to mene mrzi; da se toga stidim, da se to meni više ne da raditi jer je vruće, jer ima 30 stepeni (kao što obično ima), nego sa velikim ponosnom uzimam učešća i dan danas. Sa druge strane, direktan sam primer svojim članovima! Tu bih dodao da sam i dalje aktivan plesač u prvom ansamblu - ne sedim na probi i ne manevrišem samo procesima, nego pokušavam, dok sam god u psihozičkoj snazi, da sve ono što tražim teoretski, ja praktično pokažem. To je za sada imalo efekta – ni jedan član ne može reći -  jao, ovaj Nemanja nas sad tera da idemo na sunce, na kišu, a on neće!