SUgrađani: Nenad Došenović Besni - "Neću da se ukalupim, to sam sve ja!"

Godina 2015.  Ludnica u Pivnici “Rog” i maestro koji prži na gitari... Tako je svoje utiske o “opasno besnom gitaristi” sumirao jedan Beograđanin koji je danas prijatelj i saradnik Nenada Došenovića Besnog, gitariste, pevača, kompozitora, rokera, bluzera... jednom rečju muzičara. Ali ne bilo kakvog. Znaju to oni koji su ga (bar jednom) čuli. I poželeli još...

-    “Rog” je bukvalno bio pozorište! Bilo je lokalnih boema, alkosa koji su bili i puni humora, sa svojim i smešnim i tragičnim pričama. Tamo se uvek nešto dešavalo! Nastupao sam i kombinovao – svirao strani rok, domaći rok, večeri su bile nezaboravne, posebno one kada je ceo “Rog” pevao sa mnom. Kada se udari u zvono pa naruči tura za sve goste! Da li mi nedostaje? Ponekad, ali činjenica je da većina tih aktera više nisu živi...  Bivši učenik mi je na novom albumu odsvirao lep solo - bluz posvećen baš Pivnici “Rog”, zove se “Poslednja je noć u Rogu...”.

“OBLACI...” ZA KORNELIJA - Spletom okolnosti, razgovor za ovu rubriku obavili smo baš na dan smrti Kornelija Kovača. Prilika da se podsetimo velikog kompozitora, pijaniste, aranžera... “Pamtim ga po lepom, on je veličina, ostavio je iza sebe neosporna dela. Sećam se, ’96, u klubu “Arabeska” svirali smo bluz, Kornelije Kovač došao je sa društvom i oduševio se! Pre desetak godina Gabor Lenđel vodio me kod njega kući u Beograd, više puta smo se susretali i pričali. Jednom je sišao u “Rog”, i onda sam namerno, baš za njega, odsvirao “Živiš u oblacima, mala”. Bio je suzdržan, ali videlo se da mu je drago...”.

A jedne lude večeri, dok je ovo mesto još vrvelo od života, tu se obreo Predrag Peđa Jovanović. Rezultat susreta bio je objavljen intervju. I ne samo to.

-     U “Rog” je navratio gospodin iz Beograda - novinar i menadžer, stručnjak za kompjutere, svetski čovek, sjajan lik! I oduševio se. Kaže meni Miša Bursać, vlasnik “Roga” (sa kojim sam bio i ostao u sjajnim odnosima) -  hajde, dođi za šank, ovde je gospodin koji hoće da te upozna! I počinje priča koja je sad kulminirala - treba da mi izađe album za diskografsku kuću “RnR Records”, čiji su vlasnici Peđa Jovanović i Branimir Lokner - eminentno ime muzičke kritike na celom Balkanu. Maltene smo već kućni prijatelji, prošli smo dosta toga zajedno.

Na novom albumu Besni je i gitarista i vokal i aranžer i kompozitor. Završen još pre dve godine, trebalo bi da izađe uskoro - kada se ispune svi uslovi za to.   

-    Izaći će u skorije vreme u formi CD-a, a pregovara se da se izda ograničen tiraž i u LP pločama, to je u trendu. Album je kombinacija svega što sam svirao ranije: akustična muzika, umereni rok, bluz, čak ima i jedna stvar koja ide u akustični barok! Operska pevačica Dušica Vucelja otpevala je jednu fanstastičnu ariju i ja sam prezadovoljan! Pitali su me zašto tako široko idem u sve stilove, a ja sam insistirao i rekao Banetu Lokneru – to sam sve ja, neću da se ukalupim u nešto! U suštini jesam roker, ali sam i bluzer, volim i akustičnu muziku, i tu baroknu muziku... Postoji neki obrazac po kome bi izvođač trebalo da se ravna – recimo, ako je to ritam i bluz, samo da bude u ritam i bluz, ili ako je hard rok, samo hard rok, a ja i jesam i nisam sve to. I meni odgovara ovako. Rekao sam - ako može ovako, ja bih vas molio da izađe tako. Prihvatili su.

Na albumu će se naći i pesma “Iskra duše”, za koju već postoji i spot. U komentarima jedna gospođa je napisala: “Vratio si me u vreme kada je muzika bila muzika...”. Na ovu konstataciju sagovornik se osmehne (vidi se da mu komenatar prija) i nastavi:

-    To je druga pesma na albumu, tretira se kao neka vrsta šansone. Ne mogu da se oslobodim tog starog vremena, malo sam tvrdoglav, insistiram na staroj školi i po pitanju produkcije i po pitanju strukture kompozicije, jednostavno, postoji jedan period, period koji obuhvata šezdesete i rane sedamdesete godine  – renesansa rok muzike. Taj period volim i treba biti realan – sve što je sada napravljeno i što je izbilo, što je ostalo poslednjih godina, izvlači korene iz tog perioda.

MA, TI SI MOJ BRAT! - Za svakog od svojih saradnika ima samo lepe reči. A tu su poznata imena: Leo Martin, Dado Topić, Vajta, Kićo Slabinac... “Svi oni ostavili su pozitivan utisak na mene. Jako sam se zbližio sa gospodinom Leom Martinom koji je jedan gospodin, boem, vrhunski umetnik. Sećam se, bili smo u hotelu u Dubrovniku, i tražio je da mu donesem veliku čašu viskija. A ovi dole ni da čuju - ne može! Reko’ nije za mene, za gospodina Lea je. E, ako je za gospodina Lea, može! Ja mu odnesem, a on me zagrli – ma, ti si moj brat! I Kićo Slabinac me je oduševio, pravi gospodin, sjajan čovek. Fantastično peva Elvisa, nisam ni znao, bez teksta ostao! Dado Topić - klasa nad klasama. Vajta je sjajan, šmeker, opušten čovek. Pričam sa njim kao da se znamo sto godina!”.

A naš sagovornik rado se seća perioda kada je, još kao dete, dobio svoj prvi instrument...

-    Rođen sam u Bačkoj Topoli, u Feketiću završio osnovnu školu. Nastavnica muzike Julija Krstić uočila je moj muzički talenat, raspon pevanja, kako kapiram melodiju, sve! Bila je impresionirana, bukvalno pozvala moje roditelje i rekla – vi morate sinu da kupite klavir! Klavir je inače, po svim pravilima, najbolji instrument za teorijsko obrazovanje. Najozibljnije kompozicije komponuju se na klaviru! Hteo sam klavir, ali roditelji nisu imali para i pitali me - može harmonika?! Ja ni da čujem! Mama je odlazila u komšiluk na kafu, i da ih ne bih više gnjavio, sa ormana skinu gitaru koja je pripadala sina te komšinice. Imao sam sedam-osam godina i bio opčinjen gitarom! Ubrzo dobijam i svoju prvu i krećem na časove kod Julije Krstić. Posle godinu i po, verovali ili ne, žena mi je ovako rekla - ja tebe nemam više šta da naučim! A ja sam paralelno, dok me je ona učila, već samostalno skidao neke rok stvari – smešno, ali moji prvi pokušaji...

Međutim, iz tih prvih pokušaja vrlo brzo izrodili su se i prvi (veliki) uspesi.

-    Već ‘76. dospeo sam na FAMUS festival u Sivcu. Bora Čorba je bio u žiriju, i moj prijatelj Zlatko Novaković i ja dobili smo specijalnu nagradu kao nove nade. Imali smo 12 godina! Kasnije, ’85. godine, trijumfalno se vraćam sa svojim kumom Željkom Samardžićem Panoncem i osvajamo tri prve nagrade – jedini u istoriji FAMUS festivala! Dobijamo plaćeno snimanje albuma u Novom Sadu, i automatski idemo na čuveni Opatijski festival, što je za ono vreme bilo bomba! Doći niotkuda na Opatijski festival! I prošli smo sjajno, ali imali jedan mali skandal – pesmu u kojoj izvorno imam psovku. Dogovor je bio da ne ona bude, ipak smo tamo u krem društvu... Naravno, mi smo se malo opustili i psovka je izletela, i onda je izašao tekst – kaže, dvojica momaka u američkim jaknama i, kako su Hrvati rekli, tenisicama, ponašali su se vulgarno na Opatijskom festivalu... Ali obični ljudi sjajno su nas prihvatili, bila je to još stara Jugoslavija.

TREBAŠ NAM TI! - “U Suboticu sam zvanično došao ‘89, ali počeo da dolazim i ranije, dok sam pravio plan kako da se izvučem iz Feketića... Banu dva nepoznata tipa na vrata. Izašao ćale, kažu - dobar dan, treba da popričamo nešto sa vašim sinom. Jedan s bradom, drugi visok, gledaju me, kažu – Nenad Došenović Besni? Kažem – ja sam. A ja - klinac. Kažu - treba nam gitarista, čuli smo za tebe da si dobar. Pravimo grupu, trebaš nam ti! Bio je to Zlatko Ilić i pokojni Kosta Matković. Povedu me sa sobom i tako sam ja polako bivao opčinjen Suboticom... I prelomio”.

Od učešća na festivalima, rado se seća i Budvanskog – saradnje sa Gaborom Lenđelom i grupom “Retro party”, sa kojom je zauzeo visoko čevrto mesto. Ali ono što je još vrednije od plasmana, bilo je poznanstvo sa dirigentom Vojkanom Borisavljevićem, Đelom Jusićem, Rankom Rihtmanom, tim bardovima muzike. Značajna je i saradnja i sa Jovanom Adamovim, Batom Noninom, a posebno Gaborom Lenđelom – muzičkim veličinama. Interesantno da je na polju muzičke teorije samouk. Ističe da je sve što je od muzičke teorije naučio (poslednjih petnaestak godina), naučio družeći se sa Lenđelom, Hrvojem Tikvickim, Murenjijem i drugim eminentnim muzičarima. “Dobro, sluh mi ne manjka, ja sam sve radio na sluh i ranije, i sad ga koristim, ali sad ipak drukčije, analitički. Delom partitura, delom sluh i to da rezultat!” – dodaće. Iako je položio prijemni ispit za Muzičku školu (pripremila ga je Aniko Kiš za koju kaže da je divan pedagog), nije odmakao dalje od upisa jer nije izašao ni na jedan ispit.

-    U Lovćencu završavam deveti i deseti razred, pa srednja škola u Vrbasu - to je prošlo neslavno, nećemo o tome... Mene je rok uzeo pod svoje, totalno, škola me više nije interesovala, i tek da bih nešto završio, samo da bih imao diplomu, završim za alatničara u Bačkoj Topoli. Radio sam svega nekoliko meseci, kada sam počeo da sviram po kafanama – za četiri noći zarađivao mesečnu platu! Na taj period nisam ponosan, ali jesam to radio i jesam upoznao i tamo umetnike, ali i neke druge ljude...  Jednostavno, postojali su periodi kada sam živeo od muzike. Kad je bilo dobro, dobro je, a kad nije bilo, trpela je porodica. To je zeznuto i na kraju sam ukapirao da pogotovo u ova sadašnja vremena moram da imam neki stalni posao da bih mogao da radim ono što najviše volim na svetu – bez kompromisa. Jer kada se radi samo muzika, čovek mora da pravi kompromise. Nažalost, živimo tu gde živimo.

O NADIMKU - BESNI - “To je još iz sela, iz Feketića. Zato što sam burno reagovao. I sad nekad burno reagujem, mada se trudim da to baš ne bude tako - što sam stariji, valjda je sve blaže...”.  

Stalno zaposlenje našao je u salonu “Vero vrata” u Subotici, gde radi kao magacioner. Zanimljivo je da nije i jedini muzičar u firmi.

-    Družimo se i sviramo zajedno, radimo tu neku eks Ju priču i malo stranog roka. Bend nam se zove – “Pobegli od kuće”. Ovi iz Beograda, Peđa i ekipa, vrištali su od smeha kada su čuli ime! Taj bend se jako dobro kotira. I moj direktor Veroljub Damnjanović je u njemu.  

KAPIRAJU SVE IZ PRVE! - “Važno je mladima, talentovanim ljudima, dati šansu, ali pravu! Ne ono radi reda. Mnogo mladih, talentovanih ljudi svojevremeno je upropašteno zbog nečije sebičnosti. Imam učenike i jako volim da radim sa mladima! Tu i tamo naletim na velike dragulje. Dopada mi se što takvi pojedinci prihvataju sve bez predrasuda i što je fascinantno – kapiraju sve iz prve!”.

Iako postoji šansa da i sam oformi neki bend, o tome ne želi (mnogo) da priča jer su mu se ovi planovi, kako kaže, milion puta izjalovili. Za sada neka se ovaj “tajni” projekat polako krčka pa - kad bude. U međuvremenu, nastupa u “Mladosti”, kod Ljilje i Zlaje, i u kafe-baru “Oasis”. Dok razgovaramo, društvu za stolom priključuje se i njegov veliki prijatelj Toma Čuljak. “Što se tiče muzike, sve radimo zajedno” - naglasiće. Kada, inspirisani imenom “poslovnog benda”, pitamo da li i sam ponekad rado “pobegne od kuće” (gde će rado poslušati jednu od preko sto probranih ploča - kolekciju klasike koju malo ko ima i koju ne prodaje), reći će:

-    Živim sam, tako da sam ja od kuće “pobegao”! Ali imam dve divne ćerke - starija Anamarija završila je Nižu muzičku školu (violinu), studirala psihologiju i sad je na masteru, a mlađa Magdalena ima šest razreda Niže muzičke škole (odsek klavir), završila je Tehničku školu (elektrotehničar informacionih tehnologija) i upravo kreće na fakultet – takođe se opredelila za psihologiju. Obe sviraju gitaru – pomalo sam ih i ja naučio...