SUgrađani: Nenad Vunjak - "Radim, pišem... da mozak ne začauri!"

Na razgovor dolazi profesorski spreman. S “pripremom” u ruci – svojom detaljnom biografijom, “naoružan” knjigama koje je napisao, sa neskrivenom željom da na sagovornika prenese neko novo (ekonomsko) znanje... Možda profesionalna deformacija, a možda i nešto više od toga – način na koji razmišlja, funkcioniše, živi. Godine provedene za katedrom ostavljaju trag, a činjenica da je, iako zvanično u penziji, i dalje aktivan na polju podučavanja, obrazovanja, uverava nas u tačnost rečenice koju izgovara na samom početku: “Radim, pišem... da mozak ne začauri!”. U ovo nije teško poverovati jer razgovor sa prof. dr Nenadom Vunjakom, otkriva čoveka, stručnjaka, predavača, koji barata činjenicama, istovremeno zadirući u srž i sagledavajući širu sliku. Godinama (a možda i nekim ljudima) u inat.    

-    Ovo je najnovija knjiga – monografija pod naslovom “Najkraći put do finansijskih tržišta i profita kompanije” koja predstavlja neobičnu literaturu iz oblasti finansijskih tržišta...

TRI ĆERKE I TRI UNUKA - “Imam  jednu ćerku iz prvog, i dve ćerke iz drugog braka. Tamara vodi doktorske studije na Ekonomskom fakultetu. Sanja i Dejana završile su medicinu. Sanja je najmlađi radiolog specijalista u Kamenici na plućnom, a Dejana je završila drugu godinu specijalizacije za internistu u Kliničkom centru u Novom Sadu. I supruga Željka je lekar, sada u penziji, bila je u medicini rada. Od Tamare imam tri unuka, tri momka: Aleksandar je druga godina ekonomske škole i trenutno igra hokej na ledu u Finskoj. Druga dva mlađa momčića takođe su sportisti, jedan fudbaler, drugi košarkaš. Dobri su. Ponosan sam na njih”.

Dok listamo knjigu (čiji je naš sagovornik redaktor i autor uvodnog teksta) pažnju privlači predgovor preveden na čak sedam jezika (!), kao i imena ostalih autora - profesora, doktora, pravnika, stručnjaka u različitim oblastima. A kada ugledamo crteže medveda i bika, eto prilike da i laici nešto (novo) nauče:

-    Posebno mesto u opcionoj strategiji pripada učesnicima koji se zovu “bull spread” (bikovi) i “bear spread” (medvedi). Kroz borbe bika i medveda, koje su se nekad u Americi organizovale poput onih u Španiji, objašnjava se trgovanje na berzi. U areni, kada bik rogovima napada medveda grizlija odozdo, i baca ga uvis, njegova pobeda predstavlja rast cena akcija na berzi. S obzirom na to da medved skokom napada bika odozgo, njegova pobeda predstavlja pad akcija cena na berzi. Znači, kada je bik u akciji, onda je rast akcija, a kada je medved, onda je pad. Zato se na finansijskoj berzi pri trgovanju opcijama, mogu čuti samo reči – “bull” ili “bear” i ništa ne treba da se objašnjava!

Njegovu bogatu bibliografiju čini čak 38 knjiga – udžbenika, monografija iz oblasti poslovnih finansija, finansijskih tržišta i bankarstva. Od toga četiri je napisao po odlasku u penziju (2017). I dalje piše. Radi. Stvara. U Bijeljini je do prošle godine držao nastavu na Fakultetu poslovne ekonomije. Dva puta mesečno odlazi u Beograd, gde predaje na Visokoj školi modernog biznisa. Sedne u auto, odveze se. Kaže da se nije umorio. Verujemo mu.  

-    Rođen sam u Staroj Moravici, odrastao u Gornjoj Rogatici - mom selu u kojem sam, zahvaljujući mandatu pokrajinskog poslanika, izdejstvovao da se napravi igralište za mali fudbal i košarku, sa četiri reflektora, i divna crkvica u koju ulaze svi, i oni koji se krste sa tri i sa četiri prsta, čak i muslimani! A meni je drago jer nešto smo uradili na tome da spajamo ljude, a ne da ih razdvajamo. Otac i majka nisu živi, ali u selu imam rodbine, a pošto sam golupčar, tamo imam i golubove, psa, mačku. Jedna žena dolazi da održava i hrani, a ja odem kada se nešto dešava u selu. Poslednjih godina dolaze deca iz Subotice, Novog Sada, Beograda, kod baba i deda, igraju mali fudbal – počinju u šest uveče, moja ćerka Tamara i ostale žene (Udruženje žena Gornje Rogatice) peku palačinke, ja kupim sanduk soka, a Nikola Žigić (poznati fudbaler koji se oženio ženom iz našeg sela) svima kupi majice! Bude tu između 50 i 80 mališana, a meni puno srce! Ja sednem, pijem neku pivu sa ovim starijima, reflektori upaljeni, igraju deca u deset uveče, vesele se, kažem - fala bogu da smo nešto napravili!

DA LI TREBA DA BUDEM PISAR?! - “Rekreativno sam se bavio fudbalom, igrao za svoje selo, za Staru Moravicu, Krivaju, i kada sam došao u Suboticu na studije, krenem u “Bačkoj” da treniram. Neću nikada zaboraviti - pošto zbog fudbala nisam mogao na prvi kolokvijum da izađem, bacim trenerku, batalim fudbal i posvetim se nauci! Tata me šalje na studije, a ja da se vratim samo sa završenom gimnazijom! Da li treba da budem pisar zato što ću da igram fudbal ne znam koliko dugo?! Posle sam amaterski igrao, ali prvo – učenje. Danas sam član Upravnog odbora ŽFK “Spartak”.

Koliko voli mesto svog detinjstva, dokazao je i pokazao i monografijom sela koju je napisao. Ali i bez nje sećanja ne blede.

-    Kod nas u selu igrala se odbojka – na igralištu bude prašine deset centimetara, i kada stari odu, mi jedva čekamo da uskočimo! A mrak, jedna sijalica na deset metara gori! I zato sam rekao - četiri reflektora da stavite! Žal iz detinjstva... Neću nikada zaboraviti korene! Potekao sam iz jedne radničke porodice. Otac poljoprivredni tehničar, pomagao mi je kod izrade rodoslova i monografije sela. Verovatno sam nešto od njega pokupio, onako ljudski... Majka je bila domaćica, prava majka. Uticala na nas da budemo ljudi... Kažem “nas” jer imao sam brata koji je, nažalost, umro u 33. godini.

Ova porodična tragedija poklopila se sa godinom u kojoj je doktorirao. Imao je tek 28 godina i bio najmlađi doktor nauka u Vojvodini u to vreme.

-    “ Pobegao” sam svojoj generaciji između osam i deset godina! Povukla me je nauka. Voleo sam da čitam, da istražujem. Sećam se, u ono vreme ljudi su često prelazili preko, u Mađarsku – izlasci, večere... jer je dinar bio tri puta jači od forinte. A ja – nisam. Sedeo sam i radio i čitao dok su drugi odlazili da se provode! Polako im je prolazilo vreme, a ja sam se skroz posvetio nauci. Zašto baš ekonomija? Moj pokojni stric bio je ekonomista, i mene ja stalno kopkalo to kako se vodi firma, šta su ti troškovi, gde se to evidentira, kako sve to znaju... Krenuo sam u oblast poslovnih finansija, prošao tu obuku u “Solidu”, pa ojačao svoje znanje u banci, gde sam proveo skoro deset godina. Ja sam, na primer, samo lekciju trezora savlađivao šest meseci! Učio sam bankarstvo, segment po segment, bio sam direktor glavne filijale “Vojvođanske banke” – dobro se sećam, u ono vreme čak 34.000 radnika primalo je platu preko nas, veliki broj tekućih računa, veliki broj penzionera, nije bilo bankarske konkurencije...  

“NE MOGU DA PROĐEM, A DA NE STANEM!” - Među brojnim priznanjima najponosniji je na titulu “Najevropljanin” na polju obrazovanja za 2012. godinu, i titulu akademika (inostranog člana) Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Bivše saradnike i kolege koji su postali prijatelji, ima od Bijeljine do Modriče, Doboja, Banja Luke, do Bujanovca (gde je osnovao odeljenje Ekonomskog fakulteta). “Imam prijatelje, moje doktorande, i ne daj bože da prođem, a da ne stanem na kafu! Naljutili bi se. Da budem iskren, bilo je tu ponuda i da odem (do Beograda, na primer, na Fakultet organizacionih nauka), međutim, ja sam se toliko srodio sa Suboticom da nisam mogao da je napustim! Na svakoj mojoj knjizi piše – Subotica...”

U Suboticu, udaljenu pedesetak kilometara, dolazio je i pre nego što je upisao studije. Ono što je video u informatoru, bilo je dovoljno da se odluči za studije na Ekonomskom fakultetu. Odluka koja mu je život odvela u sasvim novom pravcu. A početak... nije bio lak.

-     Živeo sam kao podstanar u stanu u blizini škole “10. oktobar”, kod čika Stipana i teta Roze. Dobri su bili. Sobica, napola vlažna, pećica na naftu pa sam znao preći do pumpe prekoputa, dve kante nafte da nosim. Tamo sam proveo dve godine, kasnije prešao bliže fakultetu, u međuvremenu bio univerzitetski stipendista jer sam imao visok prosek. Dobio sam i studentski kredit koji, pošto sam imao prosek iznad devet, nisam morao da vratim. Ja sam zahvalan tom sistemu koji je stvorio uslove da ko je hteo, država mu je pomogla. Ja sam jedan od tih koji je tako prošao. Volio sam otići i na utakmice, da gledam “Spartak”. I čika Stipan je volio da ide - on nosi plavo-belu zastavu, a ja za njim! I druženja je bilo, ali u početku sam znao i celu noć da slažem one skripte da bih nešto zaradio. Sećam se, i parket smo neki nosili, prodavao sam bonove za večeru da bih malo otišao do Palića, a onda kad dođe večera, sa drugarem koji nije prodao, delimo tu porciju! Bilo je i toga i sve je to bilo dobro. Profesori su bili jako dobri. Kada sam završio studije ‘74, završio sam prvi od 640 studenata koliko je bilo upisano. Iako sam došao iz malog sela, prvi sam diplomirao! Onda je bilo da li ću ići na informatiku ili na trgovinu – opredelio sam se za trgovinu. Moj pokojni profesor Jene Kiš, divan čovek, uzeo me je da budem asistent kod njega. Onda me preuzeo prof. Tomislav Bandin. Tako sam počeo i nastavio svoj put...

A put ga je vodio od stečajnog upravnika do generalnog direktora “Solida”, direktora Kombinata “Jugokoža”, direktora banke... da bi se vratio na fakultet gde je obavljao i funkciju dekana od 2010. do 2016. godine (sukob sa kolegama, koji se završio krivičnim prijavama koje su u potpunosti odbačene, ostavio je gorak ukus). Paralelno sa ovom, tekla je i njegova politička karijera – opcija kojoj je ostao veran do danas (SPS).

-    Kada sam bio na čelu “Solida”, stalno me je kopkalo to zašto nam ne daju kredit, a kada sam otišao sa one strane ograde, u bankarstvo, onda sam video – ne daju zato što nije bilo sigurno! Onda sam hteo da naučim šta se dešava u bankarstvu, i kada sam to savladao, počeo da pišem. Kažem deci – ne možete da stavite slušalice u uši i čitate knjige. Ne ide! Ovo je nabijen tekst i morate imati koncentraciju. Ja ne tražim od A do Š, ali tražim da glavne stvari znate jer sutra ću vas pripremiti za život. I vi ćete više od mene znati! Sretnem neke bivše studente, jednom ja u liftu, a njih dve idu - dobar dan, profesore, kaže, ja sam prvo pala kod vas pa dobila devetku! Cenim vas jer ste me NATERALI DA RAZMIŠLJAM – rekla je. Čuo sam da su govorli da kada kod mene položite, gotov fakultet! Ali to je bilo dobro za njih, nigde nije bilo zle namere. Bio sam strog, ali pravičan. Ja svoj fakultet volim i drago mi je kada me je novi dekan Nebojša Gvozdenović pozvao u maju ove godine da dođem da popijemo kafu. Sedeli smo sat vremena i pričali. On to vodi dobro, ide u dobrom pravcu.