SUgrađani: Nevenka Bašić Palković - "Na posao sam išla nasmejana"

Svoj prvi intervju (koji i danas čuva!) dala je kao četrnaestogodišnjakinja, po povratku iz Šibenika, gde je učestovala na Festivalu djeteta, koji je okupio najuspešnije mlade pesnike iz cele Jugoslavije! U razgovoru za “Subotičke novine” novinar Milenko Brustulov pitao je tada talentovanu devojčicu koja tek što je završila osmi razred, kakvi su joj planovi za budućnost, na šta mu je ona, bez trunke treme, odgovorila: “Ići ću u gimnaziju, posle ću da sudiram književnost i radiću u biblioteci”. I bi tako. Od reči do reči. “Sve sam tako i uradila” – naglasiće (sa čujnom primesom zadovoljstva u glasu) Nevenka Bašić Palković, bibliotekar savetnik, kustos, direktor Gradskog muzeja, autor i koautor značajnih izložbi, knjiga i udžbenika; danas u penziji, ali aktivna i dalje – britkog uma i pera.

Kada je, odlukom Skupštine Grada Subotice, a na predlog Bunjevačkog nacionalnog saveta, 2014. godine dobila priznanje “Pro Urbe” kao krunu svog rada i stvaralaštva, za nju to nije bila tačka, nego zapeta, podstrek da nastavi dalje. Velika čast, reći će, ali i koincidencija (da li?) da joj nagrada dođe u ruke u godini kada puni okruglih 60; baš kao i sada, dodaće - intervju za “SUgrađane”, kada slavi 70! Čast je i nama. Sagovornica čija je biografija više nego bogata. Na šta je najponosnija - pitamo.    

-    Pre svega, najponosnija sam na to što sam Subotičanka - od glave do pete, i to poreklom iz radničko-seljačke familije. Deda i baba su bili zemljoradnici, mama i tata radnici, imali su nas četvoro dece. I rekli - školujte se, deco, jer to je nešto najvažnije! To je bilo pametno jer su znali kako su se oni mučili pa nama poručili - samo u školu! I mi smo svi išli u srednju - ja sam završila i fakultet, ostali nisu. Letnje raspuste provodili smo na salašu kod  majke i dide na Bikovu. Autobus do tamo nije išao pa smo tramvajem došli do Šandora, tu sišli i peške išli šest kilometara do salaša! Taj život na salašu… Majka i dida su nas angažovali da radimo – čuvala sam svinje, guske, sve na strnjiki, daleko u ataru, i tamo počela da pišem prve pesme… 

DAJ MI ŠAMEDLU DA SIDNEM! - Od samog osnivanja (1995), član je Bunjevačke matice (članska karta broj tri!), saradnik Nacionalnog saveta, gde je obavljala i više funkcija. Zajedno sa Mirjanom Savanov, potpisuje udžbenike iz predmeta - Bunjevački jezik sa elementima nacionalne kulture (prvobitno – Bunjevački govor), u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. U želji da i sami nešto naučimo, a čitaocima prenesemo, zamolili smo je da nam da prevod nekoliko reči na bunjevačkom: ŠALUKATRE – žaluzine, ŠAMEDLA – drvena stoličica, SMUTIPUK – đavo, nečastivi, SABOVKA – krojačica, POTPUJKAT – nagovoriti, OKOBOLAN – bolestan na oči, NAKLIPAT – istući, izmlatiti, LUPAČA – žena koja mnogo priča, KINĐURIT – preterano kititi, HUČIN – ždrebe, ČAČIKULAŠA - dečja igra trule kobile, BIBA – trbuh kod dece, LITORAST – mladi izdanak na grani, LABRNJA – njuška…

U sećanju ostaje pomenuti Festival djeteta i nastavnica srpskog jeziku u OŠ “Jovan Mikić” Ljubica Prćić, “izuzetna žena koja je slala naše radove…”. Tu nagrađenu, rukom pisanu pesmu (“Ukradena tuga”), mala Nevenka ponela je u Šibenik i tamo čitala. Novinari su je zaustavljali, govorili da je zvezda festivala jer takvu pesmu nisu čuli! “Ukrašću, sestrice, od tvoje tuge malo jer znam da mi je nikad ne bi dala. Brate, zakopaću tvoje crne misli da ne bi suviše patio...” – dok recituje, vraća se u mladost, u neko drugo vreme, a i mi sa njom. I pred nama je opet učenica osnovne škole, koja odvažnim glasom, sigurna u sebe, nastupa pred publikom. Baš onako kako će i nebrojeno puta posle toga, na svom radnom mestu, za nekom govornicom, u svojoj struci.

-    Završila sam Gimnaziju “Moša Pijade”, jedna vrlo uspešna generacija, upravo smo prošle godine slavili 50 godina: pravnici, lekari, ekonomisti… Iz generacije tu su: Ivanka i Robert Sabadoš, Bora Đanić, Gabrijela Sendrei, Toma Krmpotić, Mila Bogdanović, Hilda Đanić… I danas se družimo, naročito posle ove pedesetogodišnjice za koju smo napravili čak i školski izveštaj sa biografijama, obuhvatili sve razrede. Za studije sam odabrala Beograd zato što je Novi Sad bio tek na početku univerzitetskog školovanja. Imala sam sreću da su mi na Filološkom fakultetu (grupa za jugoslovenske jezike i opštu književnost) predavali najbolji stručnjaci srpske i ostalih jugoslovenskih književnosti. Sa mnom u grupi bila je i Tatjana Korićanac (devojačko Brančić), naša Subotičanka, kasnije direktor  Muzeja grada Beograda, sa kojom sam, kao direktor Gradskog muzeja Subotica, i kasnije, imala divnu saradnju.

Njeno prvo radno mesto bila je Gradska biblioteka, gde je jedno vreme rukovodila Zavičajnim odeljenjem, učestvovala u istraživačkom radu, postavivši više autorskih i kolektivnih izložbi. Nakon isteka mandata direktora Gradskog muzeja, vršila je poslove bibliotekara stručne biblioteke. Autor je i koautor brojnih izložbi, knjiga (Bibliografija Subotice, Bibliografija Mije Mandića, Bunjevačko-šokački kalendari, Književni sever), niza naučnih radova… Bila je član uredništva i jedan od autora u muzejskom časopisu “Museion”… Od 2016. zvanično je u penziji. Ali…

-    Ja i dalje odlazim i u Gradsku biblioteku i u biblioteku Muzeja i bavim se istraživanjima - prvenstveno prošlosti Bunjevaca, ali naravno da me interesuju i druge sfere. Prošle godine, na poziv Bunjevačkog kulturnog instituta u Baji, uradila sam studiju o bunjevačkoj narodnoj poeziji i to prezentovala. Bunjevački tekst i prevod na mađarski objavljeni su jedan na jedan, kao u ogledalu, tako da oni koji ne znaju bunjevački, mogu da čitaju na mađarskom i obrnuto.

GOVORIM ČETIRI (DEJTONSKA) JEZIKA - “Maternji mi je bunjevački. Govorim dva strana jezika (jezički fakultet!): engleski i nemački, koristim latinski. Pošto sam odrasla u Kertvarošu, kao dete naučila sam mađarski i kada sam išla u Mađarsku na istraživanja, niko nije znao da nisam Mađarica! Nosim karticu Nacionalne biblioteke “Sečenji”, ljudi razgovaraju sa mnom na mađarskom i ne mogu da prepoznaju da to nije moj maternji jezik. To je zato jer ga znam iz detinjstva… U šali kažem da govorim i četiri dejtonska jezika: hrvatski, bosanski, crnogorski i srpski! Naravno, mi Bunjevci se školujemo na sprskom jeziku, a bunjevački izučavamo kao izborni predmet. Ja sam đak koji se ceo svoj vek školuje na srpskom jeziku, naša deca takođe, a jako je lepo da ove mlađe generacije uče svoj maternji bunjevački jer će ga zaboraviti”.

Bunjevački jezik naučila je, čuvala i sačuvala - u porodici.

-    Niko me nije (na)učio jer smo mi tako divanili kod kuće: mama i tata, majka i dida, i svi rođaci kada dođu, a imam, hvala bogu, veliku lepu rodbinu - dida je imao nas dvadesetoro  unučadi, a od nas trideset i dva potomka! I sad tih trideset i dvoje imaju svoju decu… Drago mi je što je bunjevački jezik i zvanično priznat, jedan od jezika koji su u službenoj upotrebi. Znam da povodom toga ima oprečnih mišljenja, ali ne bi trebalo da ih bude jer ja se pozivam na, nažalost pokojnog, dr Ranka Bugarskog, profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, koji kaže da je bunjevački – jezik srca, a srpski – razuma. Ujedno se pozivam na pravo na svoj jezik, kulturu i informisanje, koje sve nacionalne manjine imaju u Srbiji (prema usvojenoj Povelji o manjinskim jezicima). U vezi sa ovom temom ima i jedna anegdota - kada je kod nas dolazio moj tata i komšija čika Joso, moj sin od pet godina pitao me je - kako ti, mama, sada drugačije govoriš?! Ti i dida i komšija Joso sve nešto na “i“ i divanite. Kao da si prekopčala stanicu na radiju! Onda sam mu objasnila da je to bunjevački jezik, da tako divani i moj tata (njemu dida) i da je to u Subotici jako rašireno. Mi to u školi ne učimo  - kaže on - ali moj drug Marin tako divani na odmoru i drugi primećuju. A to su bikovačka deca putnici u školi u Aleksandrovu. Tako sam mu na vreme objasnila, i kada je neko njegovog druga Marina opominjao, moj sin je rekao – ne dirajte ga, to je njegov maternji jezik!

Dok govori o sinu, iz svake reči izbija ponos. Ne krije ga.

-    Sava Stambolić, sin jedinac. Drago mi je da je usvojio te muževljeve i moje principe - da je važno obrazovanje, poštenje, i, naravno, rad. Završio je pravo, aktivan od omladinskih dana. I njegova interesovanja su prošlost Subotice, narodi na ovom podneblju, prošlost Srba i Bunjevaca – to mu je iz porodice. Muž mi je iz Pančeva pa sin i tamo pokušava da istraži… Sada je u Beogradu, poslom. Savetnik je u kabinetu predsednika Vlade Republike Srbije. Tu je i moja divna snaja, doktorand srpske književnosti, i dva unuka, dva dečaka. Kada odeš u penziju i već si u zrelim godinama, unuci ti zaista podare najveću radost i sreću! Pre svega ti ogromnu sreću, nešto najvažnije, podari dete, a onda i unuci. Ponovo se vraćaš u sve “ono”, ali bez obaveza - roditelji sve završavaju, a mi se samo igramo!

TRAMVAJ ZVANI TUGA - “Moj tata je 30 godina vozio subotički tramvaj, tako da sam ja zaljubljena u tramvaj i bila sam jako tužna kada su ga ukinuli. Dok sam bila na studijama, oni su tramvaj otperjašili, tako da je tata morao još pet godina da radi na njihovoj pumpi da bi dostigao godine za odlazak u penziju…”. 

Supruga Kostu Stambolića upoznala je u Beogradu, u vreme dok su oboje bili na studijama. Rođeni Pančevac u Suboticu dolazi poslom. I tu ostaje. Iz više razloga.

-    Radni vek proveo je kao inspektor SUP-u Subotica. Po njemu je jedan unuk dobio ime. Kada sam se udala, zadržala sam moje devojačko prezime. Uradila sam to iz praktičnih razloga i njemu to nije smetalo. Bio je aktivan, voleo svoju struku, bio odličan govornik, i Sava je nasledio njegovo držanje, hrabrost, dok od mene ima književnog dara. Moj muž je zadivljen činjenicom kako sam ja osoba koja je ceo život radila ono što voli, išla na posao nasmejana (za razliku od njega što nije čudno s obzirom na vrstu posla). Bog mi je dao tu sreću, ali i roditelji, naročito majka kojoj su kao ženskom detetu branili da ide dalje u školu, a htela je da bude učiteljica. Ona je na nas prenela ljubav prema knjizi, prema učenju, motivisala nas. I kada joj je moj razredni u gimnaziji rekao da više uopšte ne mora da dolazi na roditeljiske sastanke (pošto sam ja takav đak), bila je jako sretna. I rekla mi da u kuhinju ne ulazim! Ti samo uči… I kada sam joj saopštila da bih u Beograd na studije (što je za dve radničke plate bilo prilično naporno), rekla je - nema problema! Jako pametni roditelji…

U kuhinju je ipak (i zvanično) ušla kao student, a najviše joj se omilila “kada ti se rodi dete”.

-    Pripremanje svih mogućih kašica supica, svega - to je veliko zadovoljstvo, a ne obaveza. Nikada nisam imala neku pomoć u kuhinji ili spremanju. I danas, sa 70, niko mi ne pomaže, ništa ne plaćam, još uvek sve radimo sami. Što je u stvari i zdravo. I dobro je dok se može.