Sugrađani: Nikola i Stipan Jaramazović, Sonja Berta - " Koga jednom zabride prsti od tambure, taj to više ne ostavlja!"

Iako su svi članovi porodice Jaramazović priča za sebe i svako je svoj na poseban i jedinstven način, postoji nešto jače od niti što ih spaja. Ljubav se, naravno, podrazumeva. A tambura je tu da začini, doda i oduzme, nasmeje i rastuži, pohvali i potuži. I virtuoza i onog ko ga sluša. U njihovoj muzici uživale su i uživaju generacije. A njima je za rukom pošlo ono što mnogima nije – da čak tri generacije jedne porodice odrastaju uz tamburu. Deda, deca, unuci. Za razliku od sina Nikole Jaramazovića i ćerke Sonje Berte, otac Stipan Jaramazović u kući nije imao adekvatan “tamburaški” uzor. Ali tražio ga je i našao na drugom mestu.

- Tata nije imao nikog u porodici da bi se mogao zaljubiti u ovu tamburašku priču. Niko se nije bavio time, oni su bili ljudi salašari, radili težačke poslove na salašu... – objašnjava Nikola, a otac u svom maniru dodaje: - Koliko znam, moj prvi susret sa tamburom desio se kada sam imao pet godina – išli smo u komšiluk, a tamo bili neki svatovi i mi smo gledali. A bilo je puno svita i ja nisam mogao ništa da vidim pa su me dignili na rudu od jednog fijakera. Gledam, kakva snaša, đuvegija, to meni nije bilo zanimljivo - ja sam vidio tamburaše! I tu je počela moja prva ljubav. Onda sam kod kuće imitirao tamburaše – uzmem onu maminu metlicu i “sviram”. Moj unuk danas ima tamburu, ja sam imao metlicu! Onda sam krenio u školu i kada sam bio u petom razredu, nastavnik fizičkog Antun Katančić, sada pokojni, saznao je da će u OKUD-u “Mladost” da se formira tamburaška sekcija. On je bio poseban zaljubljenik u tamburu. Čas je počinjao tako da dođe, sve nas postroji, uključi magnetofon (u ono vreme to je bila retkost) i svira tamburaška muzika! Onda nam okrene leđa i teku mu suze, toliko je jako volio tamburu! Posle dva minuta isključi i onda radimo zagrevanje, penjanje, skakanje... šta već dođe na red, ali poček časa je kod njega uvek bio takav...

Godine 1959, a naš sagovornik se tačno seća i datuma – 13. januara, nastavnik je “po škole” poveo na upis, na prvi sastanak sa tamburom. Naravno, nisu svi ostali. Ali neko jeste.

- Trajalo je to. I za vreme gimnazijskih dana bavio sam se sviranjem, a za vreme studija bio član AKUD-a “Ivo Lola Ribar” u Beogradu. Uključio sam se u narodni orkestar koji je u to vreme vodio Miodrag Jašarević (čika Bato smo ga zvali) koji je vrlo zgodno umeo da upotrebi moje sviranje tambure. Kod njega sam naučio ne toliko puno novih pesama, nego drugi pristup muzici. To je bilo društvo od kojeg sam malo “krao” zanat i dosta naučio, pre svega u tom interpretativnom delu.

MUZIČKA SOBA - U porodičnoj kući Nikole Jaramazovića, u podrumskom delu, nalazi se muzička soba, kutak “za mene i moje prijatelje tamburaše i sve ostale koji dođu”. Tamo se organizuju probe, tamo se sastaju, tamo ih niko ne dira i oni nikog ne diraju. I sa slikama od slame na zidovima i nameštajem iz nekog prošlog doba, pravi je kontrast moderno opremljenoj kući. Ali u tome je njena čar. I njena tajna.

U Suboticu se vraća sa diplomom saobraćajnog inženjera i tamburom u srcu. Nakon godinu dana, sa, kako kaže, tamburaškim drugarima, formira orkestar, sa ciljem da se pomere granice folkora. U želji da izađe iz začaranog kola igara koje se vrte u krug, i posegne za stvaralaštvom i raznolikošću, 1976. rađa se Subotički tamburaški orkestar. A kao i za svako čedo, i tu je (bilo) potrebno dvoje:

- Tada sam već bio oženjen i supruga Jelena učestovala je u osnivanju. Ona je bila jako mlada u tom sviranju, ali uz veliku volju i napor uspela je odmah da se uključi, i od prvog dana ona svira u Subotičkom tamburaškom orkestru. Kada se udala, ona se sama povukla za tamburom, a ja sam je naučio i stalno smo nastupali zajedno.

Orkestar danas puni 44 godine. Iza su nastupi i nagrade. Ne zna im se broja! I dalje radi. Kroz njega je prošlo više od 2.000 zaljubljenika u tamburu - računajući samo one koji su ostali barem dve godine! Za sve to vreme Stipan Jaramazović bio je njegova alfa i omega i živeo za ideju da tamburu učini ravnopravnim instrumentom, znajući da to može postići samo ako ona bude radila jako ozbiljno, ako izađe na kocertni podijum - ne odričući se korena, ali ne zaustavljajući se tu.

- Zbog toga smo napravili jednu dobru simbiozu između Zorana Mulića i mene, počeli da sviramo koncertnu muziku, transkripcije iz ozbiljne muzike, pa svetski evergrin... konstantna nadogradnja. Na kraju je usledio jako važan segment - nove tamburaške kompozicije rađene u duhu 21. veka, sasvim moderna muzika koja je i mene iznenadila jer je imala dobar prijem kod muzike. Tambura može sve i imam običaj kazati - koga jednom zabride prsti od tambure, taj to više ne ostavlja! Možda je to zato što ona odgovara našem mentalitetu. Ljudi iz ovih krajeva sa tamburom se rađaju, proslavljaju rođenja, kroz život ih prati na svadbama, venčanjima, pa sve do sahrane. Odgovara duši vojvođanskog, ravničarskog, panonskog čoveka. I mislim da u tome leži ključ.

Posle mame, koja se u tamburu zaljubila preko supruga, dolaze Sonja i Nikola.

- Sonji je to životna preokupacija, a meni posao kojim se bavim, ali i kroz koji sam počeo da stvaram! Napisao sam više od 40 autorskih pesama od kojih su mnoge nagrađivane. I sada gledam svog sina koji ima malu tamburu i sinoć je završio dan tako što je otvorio kajdanku i kao čita neke note koje sam mu ja napisao i svira! Muzika nikada nije prestala da bude hajlajt i motiv mog života. Za to su najviše zaslužni moji roditelji, pre svega mama koja je uvek vežbala sa nama, a tata je imao “štap” u ruci i kada sam rekao da više neću da idem u muzičku školu, da više neću da sviram ni violinu ni tamburu i da mi dosta svega, ja hoću da budem košarkaš, on je rekao - završićeš muzičku školu pa posle budi šta hoćeš! On je bio taj koji je to gledao iz nekog strogog aspekta, ali zahvalan sam mu – naglašava Nikola.

U Nižoj muzičkoj školi u Subotici završio je teoretski odsek, plus dva instrumenta. Jedan je tambura, a drugi violina kod legendardnog profesora Tibora Pekara kojeg pamti kao divnog čoveka i pedagoga, velikog stručnjaka. “Mama je uvek govorila - sad si muzički pismen čovek!” – priseća se i nastavlja:

- Imao sam strahovitu sreću u životu, a to je da sviram u Subotičkom tamburaškom orkestru. Bez ikakvog nepotizma i klasifikacije da su moji roditelji bili jedni od osnivača, aktivno sam radio i svirao i imao priliku da iskusnim saradnju sa Zoranom Mulićem koji je na sve nas tamburaše u svojoj snazi muziku preneo na jedan strahovit način. Mislim da ne bih dosegao ovaj stepen u svom muzičkom razvitku da nisam prošao pre svega pordično angažovanje, potom Subotički tamburaški orkestar, a zatim i ono što se tiče mog, u žargonu se kaže tezgaroškog rada, odnosno malih sastava, bendova - to je ansambl “Ravnica” gde sam uvek svirao i to mi je posebno zadovoljstvo.

I dok ga sugrađani znaju kao majstora na tamburi, talentovanog pevača, ali i vedro lice koje će na proslavi zasvirati i uz pomoć čaše, tanjira, čiviluka (čak i vatrogasnog aparata!), Nikola Jaramazović jedan je od onih retkih srećnika koji se može pohvaliti, ne samo poznanstvom, već i zajedničkim nastupima sa legendama naše muzičke scene.

- U svojoj karijeri pratio sam i još uvek pratim čoveka koji je mislim najviše doprineo pijetetu koji tambura trenutno ima – Zvonka Bogdana, ne umanjujući sve one stvaraoce i muzičare i tamburaše koji su bili i koji jesu. Ali ako tambura ili tamburaška pesma uđe u narod, uđe u kafanu, uđe u kuću, onda ona živi večno, a Zvonko Bogdan je upravo to uspeo da uradi i zato mislim da je posebna privilegija koju trenutno imam – da se družim i da sviram i da pratim jednog takvog čoveka. Takođe mi je izuzetna čast što sam nastupao i bio u sastavu orkestra Đorđa Balaševića koji je takođe apsolutno povezan sa tamburom, i kao panonski mornar i kao svetonazornik i svakako mislim da je to jedna strahovita veličina ovih prostora, svetska, reklo bi se.

Iako ga je diploma ekonomiste povukla na drugu stranu, u bankarski sektor, a potom i pod svodove Gradske kuće, tambura je uvek bila, jeste i biće deo njegove svakodnevice. Stalni je član “tamburaškog pokreta”, neraskidivi deo tamburaške priče.

- To je način života, mi se tamburaši međusobno jako dobro razumemo. Uvek sam se trudio da u toj priči zadovoljim i kvalitet, da pružim maksimalno, a sa druge strane, da u tome uživam. I trudio sam se da se uvek nadograđujem jer niko nije savršen. Uvek gledam kako može bolje, da li i kako može dirljivije... I samo tako može da se postigne to nešto što su postigli ljudi sa kojima sam sarađivao.

PORODIČNI KONCERT? - Na pitanje da li porodična slavlja ponekad počnu ili završe zajedničkim koncertom, glava porodice odgovara: “Teško da možemo da organizujemo porodične nastupe jer nismo dobro izabrali instrumente - imamo tri prime i jednu basprimu, a to je loša kombinacija pa ne možemo sami sebe da zabavljamo. Ne možemo sastaviti porodični orkestar jer nismo dobro poslagali instrumente! To nam je hendikep”.

Muzički najobrazovaniji član porodice Jaramazović, Sonja, udata Berta, završila je Muzičku akademiju u Novom Sadu i danas je redovni profesor u Muzičkoj školi u Subotici, gde neumorno dokazuje, kako svojim kolegama, tako i svima ostalima, da deca koja idu na tamburu ne uče da sviraju samo “dečije narodne pesmice”, nego i kompozicije iz klasične literature.

- Uveli smo razne tehnike sviranja – koristimo picikato, flažolete... gledamo da kompoziciju obradimo onako kako je zamišljena za originalni instrument, da ne izostavimo nikakve efekte, da ne umanjimo njen zvučni kvalitet. Iako je sa godinama nivo zainteresovanosti manji, uvek se nađe neko sa kime možeš raditi, deca koja se užive u tu priču i onda ih povučeš i oni daju svoj maksimum. Moja učenica Ivana Mačković koja je sada maturirala, sve to je jako dobro pratila i imali smo niz istaknutih i nastupa i takmičenja na kojima smo osvajali prva mesta.

I sama nekadašnji đak osnovne i srednje muzičke škole, sve vreme svirala je u Subotičkom tamburaškom orkestru, bila i dirigent zamenjujući koleginicu na porodiljskom odsustvu. Pamti turneje, nastupe, takmičenja... I od dirigentske palice u rukama, uvek joj je bilo draže da uzme tamburu i nešto odsvira. A ukoliko požele da i same uzmu tamburu u ruke, to neće braniti ni svojim ćerkama od kojih starija svira obou, a mlađa je krenula na klavir.

- Kada smo bili mali, Nikola je svirao violinu, ja klavir, a tambura je morala i morala, i ponekad je bilo - joj, ja neću! Da bih na studijama shvatila da mi to nedostaje i da mi fali. Čak mi nije trebalo puno - možda deset dana bez tambure. I ja sam uvek tu na raspolganju svojim ćerkama, na samu njihovu pomisao, ne moraju ni da izgovore, uvek mogu da im pomognem, da ih naučim, da im pokažem, ali neću da to bude moja volja, nego njihova želja.

Rešavajuči tamburaške “probleme”, ćerka je zajedno sa ocem, do sada izdala dve knjige, a u planu je i nastavak. Osim rada na udžbeniku, ponosna je i na svoje učešće u Subotičkom tamburašom kvartetu koji je osvojio prvu nagradu u Belgiji i postao uzor mnogim kolegama, pokazući i dokazujući kako tambura lako usvaka inovativne tehnike koje nisu uobičajene za svakodnevno zamišljanje i razmišljanje o ovom čarobnom instrumentu...