SUgrađani: Nikola Stantić - "Volim teren, ali pišem bolje nego što igram!"

Poznajemo se... godina. Broj namerno izostavljen iz dva razloga – prvo, jer hoćemo da o sebi mislimo da smo mlađi nego što jesmo; i drugo, ipak važnije – zato što smo, pogubiši se u računanju neverovatnog protoka vremena, zaključili da taj broj i nije toliko važan. Jer važnije je ono što je iza (nas). A možda još više – šta je ispred. A iza Nikole Stantića, divnog kolege, novinara, fotografa, urednika sportske rubrike, stoji ime koje niko ne može da ospori i vredan rad koji niko ne može da porekne. Stoji lepo mišljenje kolega o - kolegi. I, naravno, porodica koja je tu da hrabri i gradi, podržava i ispravlja - drži za ruku kada je teško, i smeje se kada je sve potaman.

-    Moji počeci vezuju se za novinarsku radionicu „Subotičkih novina“ - „Deca deci i ponekom odraslom“. Kako sam tamo dospeo? Sećam se, šesti razred OŠ „Matko Vuković“ - imali smo čas srpskog jezika, dolazi učenik te škole Branislav Filipović, malo stariji od mene, i informiše nas o tome da u gradu postoji novinarska sekcija, radionica, za one koji vole i žele da pišu. I nastavnica srpskog jezika Ljiljana Cerovac predlaže mene. Bilo je to lepo i uzbudljivo iskustvo - pišeš i onda taj tekst bude objavljen u novinama! Moja prva vest govorila je o tome kako su deca u školi na času domaćinstva pravila zimnicu...

Tih, sada već davnih godina, grupu mladih ljudi okupljenih oko novinarske radionice divne i nezaboravljene profesorke Ruže Vučinić, koji su se sastajali svakog petka u redakciji „Subotičkih novina“ u ulici Maksima Gorkog, vezivala je, ne samo ljubav prema pisanoj reči, već i način razmišljanja, interesovanja, ambicije... Svi odlični đaci, mahom gimnazijalci, željni znanja, učili su kako (za)početi tekst, kako dati naslov, kako razlikovati bitno od nebitnog, ali se pre svega – družili. Ta prijateljstva traju i danas. Deo njih uspešno pliva u novinarskim vodama, i kao profesionalci suočavaju se sa izazovima koje žurnalizmu nameće svakodnevica. Naš sagovornik jedan je od njih.

-    Sledeći korak bio je odlazak u sportsku radionicu kod čika Milenka - Milenka Brustulova. On je bio jako zanimljiv lik koji je mogao mnogo da nas nauči! Možda baš nije znao gde stoji koji zarez, ali je bio čovek koji je mogao da vas nauči i struci i odnosu sa ljudima; poštovanju - i prema poslu i prema obavezama i prema rokovima. Pokupio sam njegove „fore i fazone“, naučio da svašta može biti vest, ali nije sve za vest – da se o svačemu može pisati, ali nije sve ZASLUŽILO da bude u novinama, u medijima, mada, nažalost, danas imamo puno toga što je u novinama, a ne treba da bude... Od čika Milenka sam, između ostalog, naučio i to da treba biti tačan, da na poslu sve treba da poštuješ  bez obzira na to šta o kome misliš jer posao je posao, a posle sve ostalo! Imao sam u životu raznih iskustava, i urednike koji su bili bolji ili lošiji, ali ono što sam sa urednikom dogovorio, to je ispoštovano bez neke namere da ja nekim svojim delovanjem njemu nešto osporim, onemogućim ili usporim. Što obećam, to ispunim, jer moj posao je odraz mene, a ne mog odnosa prema uredniku.  

Opredeljenje za sport (u novinarskom smislu) došlo je spontano. Kako je došao u sportsku redakciju, tu i ostaje, i tako je do danas.

-    Nikada se nisam bavio sportom (aktivno), možda nisam imao ni priliku, ali ljubav prema sportu postoji. Verovatno bolje pišem nego što mogu da igram! (smeh). Volim da budem na većini događaja. Danas su informacije dostupnije, ali radi se više. Nekada se na utakmicama ostajalo do kraja, a danas si malo tu, malo tamo - natovariš svaki posao koji možda i ne bi morao (voleo) da uradiš... Ne odem baš na sve sportske događaje, ali gledam da pokrijem većinu. Volim da budem na terenu! Kontakt sa ljudima je nezamenjiv. Ako pogledam skraćeni video neke utakmice, nije isto - treba doći.

PROBLEM (KAO) KVASAC - „Ne volim da kritikujem, ne volim ni da hvalim - u ovom gradu ima stvari koje su super, stvari koje su dobre, koje su podnošljive i ima onih koje postaju nepodnošljive, ali, hajde da se nadamo da će sve biti u nekom balansu... Kada su mediji u pitanju, svi treba da imaju svoj stav, ali i razumevanje za druge. Imao sam i ja neprijatnosti, pogotovo kada sam radio za „Žurnal“, pratio fudbal (Super ligu) pa imao tu obavezu da kao novinar dajem igračima ocenu. Ako je iskrsao problem, rešavao se razgovorom, gde sam ja svoj stav obrazlagao i branio - volim da budem u pravu, ali ako treba, mogu da priznam i da sam pogrešio. Uvek sam voleo da sve raščistimo jer problem, ako postoji, mora da se rešava; ako se ne rešava, raste kao kvasac i postaje sve veći!“.

U vreme kada je počinjao karijeru (prvo honorarnog saradnika), „Subotičke novine“, koje su izlazile petkom, imale su i svog vernog pratioca - „Sportske subotičke novine“ koje su na kioscima osvanule svakog utorka.

-    Prekucavali smo gomilu tekstova, imali obavezu da idemo na „Golupčiju“ pijacu i podnosimo izveštaj o cenama, da idemo na utakmice lokalnih liga, pratimo derbije („Lokomotive“ i „Solida“)... Naravno, kada kažemo derbi, odmah pomislimo na „Zvezdu“ i „Partizan“, ali ljudima koji su bave fudbalom u gradskoj ligi, najvažniji je taj derbi koji oni igraju! Poštujem i „Spartak“ i „Bačku“ i „Lokomotivu“ i „Đurđin“ i „Tavankut“ - svakom je svoj rezultat najveći i najbitniji. Tim ljudima je svaki meč kao finale Lige šampiona!

U „Sportskim subotičkim novinama“ ostaje do bombardovanja 1999, kada su novine prestale da postoje. U sportskoj redakciji „Subotičkih novina“ doživljavali su ga kao naslednika Milenka Brustulova, što je zvanično i postao kada stariji kolega odlazi u zasluženu penziju. Kada su, nakon privatizacije najstarijeg subotičkog nedeljnika 2006, nastupile godine previranja i odlaska dela redakcije u novooformljene „Nove subotičke novine“, naš sagovornik našao se u toj ekipi čiji se deo, nakon izvesnog vremena i uspešnog pokretanja lista pod okriljem novosadskog „Dnevnika“, sticajem okolnosti ipak vraća u staru redakciju. Ono što se ne menja, jeste činjenica da za sve to vreme radi kao urednik sportske rubrike, i ima korektan odnos sa kolegama i sebi nadređenima.

-    U principu, svaki urednik ostavio je neki trag. Kada sam počeo, to je bio Milovan Miković pa Dragica Pavlović Vučinić. Posle se svašta dešavalo sa „Subotičkim novinama“, menjali su se urednici, ali mogu da kažem da su Ruža, Milenko, Milovan i Dragica ostavili najveći trag. Rado sam sarađivao i sa Miroljubom Vučinićem, Evom Bačlijom, Zlatkom Romićem, Milenkom Kosanovićem, kratko i sa Ivanom Bratićem...

NEMA SPORTOVA VELIKIH I MALIH - „Naučen sam da svakom sportu prilazim jednako - nema sportova velikih i malih, tako da sam jednako uživao u pričama sa sportistima i poznatijim i malo manje poznatim. Ako pišete za lokalne medije, bitan je svaki čitalac, novine treba da „uđu“ u svačiju kuću. Na primer, urednik me je pitao zašto u izveštajima sa hipodroma nikada nisam napisao da (li) je Nikola Jokić bio tamo. Moj odgovor je bio da nama, koji već 20 godina izveštavamo sa hipodroma, Nikola Jokić nije zanimljiv kao medijima koji nikada ni ne provire na hipodrom, osim kada dođe Jokić! On  dođe da uživa u konjima, a ja da ga jurim, da mu kvarim ugođaj... Baš je bila situacija da sam bio kod štala sa sinom, bio je i on. On - svoje, ja - svoje. Realno. To je moj stav“.

I onda rečenicu, nesvesno, nastavlja nabrajajući kolege samo po imenu, pokazajući na taj način stepen bliskosti koji ni godine ne mogu da izbrišu: „...sa Stipicom, Brankom, Banetom, Pletom, Martom, Davorom, Nešom, Saletom, Ivanom, sa tobom...“.

-    Sarađivao sam i sa Acom Gaborovićem u „Žurnalu“, Ivicom Kajdočijem iz „Radio Subotice“; i danas imam lepu saradnju sa svim kolegama, sportskim novinarima. Mi zaista ne doživljavamo jedni druge kao konkurenciju, nego kao kolege! I svako od nas ima nešto svoje, ali često podelimo informacije i pomognemo jedni drugima.

Odgovarajući na sve veće zahteve, vremenom je od (sportskog) novinara, postao i fotograf, te pokreće saradnju sa „Sportskim žurnalom“, novosadskim „Dnevnikom“, portalom subotica.info, i „Bunjevačkim novinama“ (Novinsko-izdavačka ustanova „Bunjevački informativni centar“) – danas njegova matična kuća.

-    Radim sve - od pisanja, preko fotografisanja, do pripreme za štampu! Poslednjih godina sam u mesečniku „Bunjevačke novine“ koje obrađuju uglavnom teme vezane za bunjevačku zajednicu na ovim prostorima, ali paralelno sa tim, radio sam i radim i u drugim novinama – nikada nisam prestajao. Prošle godine u prostorijama „Bunjevačke matice“, imao sam i prvu izložbu „Dužijanca kroz objektiv“, koja je obuhvatila fotografije od 2011. godine do sada. Mogao bih da izlažem i na neku drugu temu. Isto važi i za pisanje. Ne postoje nove teme, nego samo novi čitaoci, ali svakoj temi može se prići na više načina.

MEDALJA LAJOŠA VERMEŠA - „Kada smo se razdvojili od „Subotičkih novina“, javila se ideja da pokrenemo akciju poput „Sportiste godine“. U dogovoru sa, nažalost pokojnim Mišikom Vermešom, dobili smo saglasnost da napravimo akciju u čast njegovog dede Lajoša Vermeša, o kojem se u to vreme znalo značajno manje nego danas. Kada su se novine ugasile, ja sam organizaciju te akcije preuzeo na sebe, uz saglasnost Mišike Vermeša. Osnovao sam udruženje zbog lakšeg funkcionisanja, i upravo smo imali devetnaesto izdanje „Medalje Lajoša Vermeša“, sledeće godine proslavljamo mali jubilej... Akcija je osmišljena tako da svaki član žirija javno daje svoj glas – ime, prezime, fotografija; niko nije sakriven. Na kraju saberem glasove – pet je uvek veće od tri i to je to“.

Nakon što je završio Gimnaziju „Svetozar Marković“ (prirodno-matematički smer), upisuje Građevinski fakultet i stiže do četvrte godine i pet ispita do kraja. U tom trenutku sačekalo ga je stalno zaposlenje, i fokus se sa studija seli na – posao, ali potreba (i želja) za diplomom ostaje.

-    Upisujem i završavam Fakultet za menadžment u Subotici (stičem zvanje diplomiranog inžinjera menadžmenta), upisujem master studije na Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu, počinjem da pišem rad i onda sam, zbog ozbiljnih zdravstvenih problema završio u bolnici pa je to prekinuto. Trebalo bi da privedem kraju, ali nešto mi se ne da...

Kao neko ko radi za „Bunjevačke novine“ (i što je još važnije, oženjen Bunjevkom!), otkriće da je „bunjevački divaniti“ naučio u porodici, od majke, tačnije - pramajke. Ali to nije presudno.

-    Svi mi danas koristimo neki miks jezika „subotičkog“: srpski, bunjevački, hrvatski, mađarski, engleski, nemački... plus poštapalice jer svi nešto “lajkuju“, „sabskrajbuju“... Poreklom sam iz stare subotičke porodice, ne bavim se podelama, to ne vodi ničemu. Moji su autohtoni Subotičani, kao i ja.

Foto: Marica Pavkov

Sa suprugom Natašom Stantić (koju moramo da pohvalimo, između ostalog, i kao vrsnu kuvaricu!) ima devetogodišnjeg sina Filipa.

-    Kada me pitaju, kažem da sam prvo tata, pa sve ostalo! Supruga je isto u medijima, što značajno olakšava naš odnos – imam razumevanje i podršku. Ona je urednik bunjevačke redakcije Radio-televizije Vojvodine, novinar i urednik emisije „Spektar“. Najviše volim te trenutke kada je posao gotov, kada sam kod kuće i svi na okupu. I volim da provodim vreme napolju – dolazi proleće... Za vreme korone, supruga i ja smo u dvorištu za sina napravili drvenu kućicu – projekat koji je lepo ispao... Imamo i papagaja, zeca, pse... Do nedavno smo imali i koke, ali su se, pošto je barijera tokom godina popustila, sreli koke i psi i to se nije baš dobro završilo! Samo me je jednog jutra sačekalo iznenađenje... Tu je i bašta, moj deo – balans. Kada dođem kući posle napornog dana, odem u baštu i lajem sa kerovima (smeh).