SUgrađani: Noemi i Enike Gereg - "Pre nego što izađemo na podijum, svaki put se zajedno pomolimo..."

Svaka je cela i svoja, a opet čine celinu. Ne samo kao rođene sestre i srodne duše, već i kao članice klavirskog dua “Gereg Sisters”. One su poznate sestre Gereg, u muzici bliznakinje, u “pravom životu” između njih je četiri godine razlike. Noemi i Enike postigle su fantastičan uspeh, za njih se zna daleko van granica zemlje, a rođene u Subotici. Gradu  na ponos...

-    Volimo ovaj grad, tu smo se rodile, školovale, i čuvamo jako puno uspomena vezanih za naš rodni grad. Uvek je neobično lep osećaj videti toranj Gradske kuće kada se vraćate sa puta, mada nas prvenstveno porodica i nama dragi ljudi - prijatelji, poznanici, vezuju za Suboticu.

NA DOMAĆEM TERENU - “Što se nastupa tiče, uvek je ista odgovornost svirati bilo gde, ali jeste drugačije kada nastupate u najbitnijoj sali vašeg grada, u Velikoj većnici Gradske kuće. Uhvati vas poseban nemir, verovatno iz razloga da se pokažete u najboljem izdanju na domaćem terenu...”. Ne slučajno i fotografije koje objavljujemo nastale su u Gradskoj kući, neposredno nakon njihovog nastupa u okviru Međunarodnog “Piano festa”, održanog krajem oktobra. Muzička čarolija u gradu koji to zaslužuje...

Upravo zbog tih dragih ljudi Noemi je i odlučila da ostane i živi tu. Ona je profesor na Učiteljskom fakultetu u Subotici (na mađarskom nastavnom jeziku). Ni Enike nije daleko. Zaposlena je u Segedinu, na Fakultetu umetnosti “Bela Bartok”, kao profesor klavira i korepetitor. Obe su završile Srednju muzičku školu u Subotici, diplomirale na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, doktorirale na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. A klavir počele da sviraju (skoro) istovremeno! Roditelji su Noemi upisali u Muzičku školu sa osam godina. Regularno je počela da svira, a Enike, koja je tada imala četiri godine, počinje sa njom. I bila je brza...

-    Ja sam sve završila regularno, i kada sam bila na trećoj godini fakulteta, Enike je rekla da misli da bi mogla i brže da napreduje od tadašnjeg tempa u Srednjoj muzičkoj školi. Odlučila se da treću i četvrtu godinu srednje škole položi ubrzano, za godinu dana, i da i ona upiše Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu! Svi smo joj puno pomagali, to je stvarno bio ozbiljan psihofizički poduhvat, računajući na to da u Subotici u školi još takav slučaj nisu imali. I kao što to obično biva, nailazila je na silne prepreke u želji da istera sve ono što naš zakon obrazovanja inače nudi kao opciju za talentovane. Samo što ovde to još nije prešlo u naviku - prosto nisu znali šta je sve moguće… Elem, sve je položila i nakon uspešnog prijemnog ispita u Beogradu počela je jedna od naših najlepših faza u životu! Najbolja moguća odluka tada je bila godinu dana ranije krenuti na fakultet, iako su, naravno, našima svi govorili da ne treba to dopuštaju. To je bila Enikina odluka i oni su to podržavali, kao što nas oduvek u svemu podržavaju. Rad sa Ninoslavom Živkovićem, koji je jedan vanserijski muzičar, mislilac, profesor, i jedan od nama najbitnijih osoba što se karijere i privatnog života tiče, nešto je najbolje što nam se desilo za vreme školovanja! Ne možemo mu biti dovoljno zahvalne na tome što nam je širio vidike i otvorio prozor u svet, u svakom mogućem smislu.

NAJVEĆE BLAGO NA SVETU - “Naš prvi klavir bio je jedan mali pijanino, braon boje. Neki ZNJ ... nebitna marka… sa drečavim zvukom, ali nama je to tada bilo najveće blago na svetu! Dobile smo ga od bake (mamine mame) i kao deca silno se svađale oko toga ko će prvi da sedne za njega. Znate taj momenat kada deci obično istovremeno trebaju iste stvari… Ali naši roditelji, kao i sve ostalo, i taj problem rešili su tako da je bilo bezbolno za obe”.

Kao piano duo, klavirski duet „Sestre Gereg“ nastupa od 2004. godine do danas - uglavnom u tom sastavu. Skoro uvek i svuda – zajedno. Tu je i zajednička mejl adresa (gorogsisters) – primećujemo.

- Ha, ha, ha! Imamo i odvojene adrese - kao što imamo i odvojene privatne živote! To je, po našem mišljenju, neophodno kako bismo imale zdrav odnos u zajedničkom poslu. Solo smo završile i doktorske studije, što znači da smo prešle puno, puno solo repertoara. To je neophodno. Treba naći sopstvenu literaturu (Enike je sjajan interpretator Bartokove muzike, Noemi dobro svira postromantičarska dela prim. aut.). Tu je i vaš stav prema radu, vaš glas, način kretanja na podijumu... Od detinjstva sviramo zajedno, ali tek kada smo se obe osećale stabilno u vezi sa tim šta smo mi, postale smo dobar duo. Sad imamo sistem funkcionisanja kao ansambl, tačno znamo ko kad vodi - naravno publika ne primećuje ništa, ali mi znamo kako možemo da funkcionišemo zajedno, da budemo efikasne. I na taj način nam uopšte ne fali solo sviranje. Hvala bogu, i literatura je ogromna za naš anslambl, tako da nam je to definitiovno poduhvat za ceo život!

Repertoar im je širok i raznolik - od najznačajnijih dela pisanih za klavir (Bah, Mocart, Brams, Bartok...) do savremenih kompozitora. Ipak, bez obzira na program, jedno je konstanta. Uvek i svuda.

- Pre nego što izađemo na podijum, svaki put se pomolimo zajedno! A šta nam u tom trenutku prolazi kroz glavu? Jedini dobar odgovor je - muzika koju sviramo! Ako prolazi nešto drugo, to nije dobro, to se zove dekoncentracija, što se vremenom rešava rutinom na sceni. Nažalost, dešava se, ali u tim situacijama ni mi, ni drugi umetnici, nisu ubedljivi. Tako da je najbolje da vam kroz glavu prolazi muzika na kojoj ste radili mesecima pred nastup.

Enike se bori protiv rituala, ne želeći da od njih zavisi, dok Noemi, otkad ima dete, pre svakog nastupa posegne za šoljom jake espreso kafe, koja je drži budnom i – skoncentrisanom. Lista kojom bismo nabrajali sve, ili bar većinu nagrada i priznanja koje su osvojile, bila bi predugačka. Zato ih zamolimo da iz ovog dubokog zdenca same izdvoje najveći uspeh, i dobijamo sledeći odgovor - Grigovo takmičenje u Oslu, Bramsovo takmičenje, i takmičenje u Salzburgu, zahvaljujući kojem su svirale na poznatom “Feštspilu” (Festspiele), Festivalu muzike i drame u Salzburgu (rodnom mestu Volfganga Amadeusa Mocarta). Ponosne dobitnice niza domaćih i međunarodnih priznanja (koga interesuje više, može da “izgugla”), muzičke gene pokupile su – iz kuće.

- Mama nam je pevala u “Pro Musici” (dirigovala Gabrijela Egete), deda našeg oca svirao je više instrumenata, ali profesionalnih muzičara u našoj porodici nije bilo. Muzičku školu upisala sam za vreme najveće inflacije, i baka je odlučila da svu ušteđevinu koju je imala uloži u pijanino! Nije “najromantičniji” odgovor, ali to je razlog što smo se odlučile za klavir. Naravno, ona nije mislila da ćemo se mi time i posle baviti, mislila je da ćemo ga prodati kada nam već ne bude trebao - na taj način nam je inflacija devedesetih izabrala karijeru...

GLAVNI PROJEKAT - “Imam ćerkicu od tri godine, ona je moj glavni projekat! Naravno, moj stav prema svemu se promenio od kada je ona na ovom svetu. Moram specijalno dobro da organizujem vreme da sve postignem, ali moj muž i naši roditelji su tu da nam pomognu...” – otkriva Noemi Gereg.

Danas, godinama kasnije, reći će da su ostvarile svoj san. Ako je san bio da sviraju. A jeste. Ali... Uvek postoji to “ali”...

- “Samo” od  sviranja i najvećima je teško živeti, tako da smo rešile da se zaposlimo i kao profesori. Enike radi sa profesionalnim pijanistima na fakultetskom nivou. Od kada sam se zaposlila na Učiteljskom fakultetu (2014), mnogo sam naučila o tome kako predstaviti dela, epohe, muziku uopšte, studentima, od kojih, nažalost, neki uopšte nemaju naviku slušanja muzike (ne samo klasične, nego nijedne muzike nijednog žanra – da, nažalost, ima i toga). Mnogi, pre mojih časova, ni note ne znaju da čitaju! Predajem klavir na osnovnom nivou, čitanje nota sa osnovnom teorijom muzike,  osnovnu istoriju muzike. Taj posao i iskustva sa njega mogu lepo koristiti i kombinovati sa svojim radom u Udruženju “Electe”, gde sam umetnički direktor. Budući vaspitači i učitelji mogu puno da doprinesu (i) tome da deca slušaju umetnički vrednu muziku i da se aktivno bave muzikom. Jako volimo naše poslove, i uživamo u tome...