SUgrađani: Olivera Đorđević - "Ja sam Vojvođanka iz - Beograda"

U Subotici je (tek) 15 godina, a čini se čitav život! Upornije i glasnije brani ovaj grad od „autohtonih“ sugrađana, pomalo kivna na sve koji ga nazivaju i prozivaju malim i(li) depresivnim... Na razgovor je došla 15 minuta ranije. Kaže, voli da dođe na vreme. Da se na miru parkira (u Subotici to još može). Voli i da probe u pozorištu počnu na vreme. Tačna je. Dobar organizator. Zato nije čudo što je rediteljka Olivera Đorđević ubrzo po svom dolasku postala i umetnički direktor Drame na srpskom jeziku u Narodnom pozorištu u Subotici.

- Došla sam da režiram predstavu i za mesec i po dana uspela da napravim dve: „Apartman A“ i „Apartman B“. Tadašnja direktorica Ljubica Ristovski prepoznala je potencijal u toj mojoj organizovanosti i prvo mi ponudila mesto stalnog reditelja, i onda me pitala da li bih prešla na mesto umetničkog direktora! Prepala sam se i nisam bila sigurna da li ja to mogu, šta ću, kako ću... Ali rešila sam da probam i - eto me!

PREDSTAVA POD BOMBAMA - „Moja generacija studirala je u nezgodno vreme - prva godina obeležena demonstracijama, lupanjem u šerpe... Posle nas je zakačilo bombardovanje. U „Ateljeu 212“ gostovala je moja predstava - „Edmond“ Dejvida Mameta. Počela u 8, a prve bombe u - 8 i 10! Krenula je sirena i ljudi su mislili da su to efekti! Uramljen plakat sada je u mojoj dnevnoj sobi – to je bila ispitna predstava koja mi je otvorila mnoga vrata... U toku bombardovanja nisu se igrale predstave, i kada su me pozvali iz Sombora i rekli da bi radili predstavu, rekla sam - ja ću da dođem! Ne znam kako je moja mama to pregurala jer svaki put, kada sam iz Beograda putovala u Sombor, bio je most manje! Na kraju sam išla okolo, preko Titela, šest sati do Sombora, ali meni je to bila prilika! Pitanje je kada bih ja u redovnim okolnostima, bez iskustva, dobila priliku da režiram na Velikoj sceni u Somboru! Ta predstava (Joneskovo „Ludilo za dvoje“) dobro je prošla i donela nove mogućnosti...“.

Ističe da joj je bitno da se pruži šansa mladim glumcima. Jedni su od retkih (ako ne i jedini u zemlji) koji organizuju stalne audicije na kojima su mladi ljudi dolazili, ne samo do uloga, nego i do mesta u ansamblu.

– Mladi uvek donose novu energiju i sam ansambl se menja. Mogu da kažem (a to nije samo moje mišljenje), da imamo jedan od najboljih ansambala u zemlji! I ljude koji su ne samo odlični glumci, nego posvećeni i rade na način na koji treba da se radi. To mi je glavno. Posao umetničkog direktora, moj posao, u suštini je jedna vrsta matematike, gde morate gledati šta je to što publika voli, i šta je to što bi trebalo da gleda jer mi kao nacionalni teatar, imamo i obrazovnu ulogu, u smislu da uvek mora postojati i klasika na repertoaru. Tu je i saradnja sa drugim kućama, briga o ansamblu, čime možemo na festival, a šta će da proda salu! Naravno i ona finansijska strana – da li možemo da platimo. Kada se sve sabere, veliki je zadatak i odgovornost.

UČIM DEVET JEZIKA - „Moje opuštanje je učenje jezika – otkako imam aplikaciju „Duolingo“, učim devet jezika paralelno! Instalirala sam je zbog mađarskog jer sam iz Beograda i mađarski nisam maltene ni na televiziji čula, pa sam se osećala apsolutno uskraćenom zato što ne razumem, zato što ne mogu da pratim predstavu, zato što moram da čitam titl... U međuvremenu sam dosta savladala, razumem, jedino me je uvek strah kada treba da pričam. Italijanski sam učila ranije, Italija mi je omiljena zemlja i onda, hajde i italijanski! Ruski sam učila u školi pa red bi bio da ga obnovim! Dete uči nemački u školi, moram da znam da pomognem! Jedna od najboljih drugarica mi je Finkinja, što ne bih i finski?! Tu sada već kreće ludilo... Išli smo na more u Tursku, red bi bio da znam malo kako ću da poručim... Gledali smo neku seriju - finski je sličan švedskom, mogao bi i švedski, a nije normalno da čovek ne zna bar malo francuskog i španskog i - eto!“.

Nije lako ni rediteljima, a posebno kada se u toj ulozi nađe – žena.

- Rediteljski posao je čergarski posao. Kada negde odemo, mi smo po mesec dana, poneki put i dva, na tom mestu i to je zaista zahtevno i za samu osobu i za porodicu. Potrebno je prilagoditi se tom načinu života. A kada ste još i rediteljKA, to je duplo teže, pogotovo kada je tu i dete kao što sam ga ja imala u trenutku kada je trebalo ići u Dubrovnik, Osijek, Kikindu, Zrenjanin... Imaš dve opcije - jedna je da ostaviš dete kod rodbine, ili da ga vodiš sa sobom! Meni nikada nije bila opcija da mog sina ostavim nekome na mesec dana, tako da je on išao sa mnom. Kada sam bila u Dubrovniku (prva iz Srbije koja je tamo režirala posle rata), Dodi (moj sin) imao je dve i po godine i putovala sam sa njim i dadiljom, i bila smeštena u divnoj kući do koje je vodilo više od 300 stepenika! Ljudi su govorili – divno, u Dubrovniku ste, a ja govorila – jeste! Ali treba ići dva puta na probu, a usput nositi pelene i kašice i sve ostalo uz stepenice i niz stepenice, i dete i kolica! Bilo je zanimljivo. I moj sin, koji je kasno počeo da priča (što je od tada mnogostruko nadoknadio!), potpuno je progovorio upravo u - Dubrovniku! Pre nego što smo otišli, sa bakom je gledao tenis i ona ga je učila da navija za Noleta. Nije to baš bog zna kako išlo, on je vikao: „Sibe, Sibe“ (nije mogao da izgovori „Srbija“), a onda, u nekom kafiću u Dubrovniku video je tenis na televiziji i počeo iz sveg glasa: „Srbija, Srbija“! To je više njegova anegdota, ali činjenica je da nikada nikakvih neprijatnosti nisam imala. Režirala sam dva puta u Osijeku i jednom u Dubrovniku i niko mi nije rekao ružnu reč, nikada nisam čula nešto zbog čega bih se osećala neprijatno. Kola su mi uvek bila čitava, ljudi preljubazni, tako da zaista nemam loše iskustvo. Osiječko pozorište je kuća sa kojom sarađujemo i tamo sam stvarno kao kod kuće! Somborsko pozorište i Pozorište mladih takođe doživljavam kao moje dve kuće, pored ove u kojoj radim.

NE DAJ SE TI NIKOME Z......! - „Moje kolege glumci jako bi se smejali na konstataciju da sam - krhka! Pitajte Vladimira Grbića i ekipu! I kada sam išla na prijemni, tata je pokušavao da me odvrati, upozori, govoreći - sitna si, nežna si, osetljiva, ne znam koliko je to za tebe... I mama je imala svoje savete, a onda je moja baba (koja je iz Slavonije) i nikada nije ušla u pozorište, i nije imala pojma gde idem, samo rekla (izvinjavam se na rečniku): NE DAJ SE TI NIKOME ZAJE.....TI!“. A prijemni se svede na to da profesori vide da li ti to daš ili ne daš. I na kraju se cela karijera reditelja na to svede - da imaš svoj stav. Autoritet upravo dođe iz toga da znaš o čemu pričaš, da ljudi to prepoznaju. I ako se to uruši, to nikada nije zbog izgleda, to je zbog neznanja“.

A kako je jedna rođena Beograđanka svoju kuću (i privatno i poslovno) pronašla upravo u – Subotici.

- Tata je bio glumac (u penziju otišao iz Pozorišta u Nišu), a mama novinar i urednik kulturne rubrike u „Politici“. Završila sam XIII beogradsku gimnaziju i, u okviru razmene đake, četvrtu godinu pohađala u Oregonu, u Americi. Pokušala sam da upišem režiju u Beogradu, ušla u uži izbor, ali nisam primljena. Sledeće godine bila sam sigurna – idem na FDU, ali ipak izašla na prijemni u Novi Sad, kao rezervu. Međutim, taj prijemni je bio pre Beograda, morala sam da odlučim, i bila u totalnom šoku kada me je moj dragi profesor Boro Drašković primio! Mislim da je to bilo sudbinski jer sada, da treba da biram, nikada ne bih izabrala ništa drugo. Od tog trenutka ja sam Vojvođanka iz Beograda! Prvo sam zbog Akademije došla u Vojvodinu, a posle me je ljubav dovela. Vojvodina mi je suđena! Živela sam nekoliko godina u Somboru - bivši suprug je Somborac, a drugi Subotičanin, radi u jednoj osiguravajućoj kući. Sin je iz prvog braka, mi smo jedna moderna porodica gde se svi dobro slažu. I bivši i sadašnji su drugari – retka situacija. Sve se to složi kako treba... Suboticu apsolutno doživljavam kao svoj grad i nije ni mala ni provincija, i uvek se bunim kada je, uglavnom Subotičani, tako vide. Meni je od prvog dana Subotica najlepši grad u zemlji! Tačno se sećam trenutka kada sam prvi put doputovala po danu - izašla sam iz autobusa kod „Lifke“ (to tada nisam znala) i pitala gde da idem. Taj osećaj kada sam došla do Gradske kuće - stala sam i nisam mogla da verujem gde sam! Bukvalno. Iz „YU festa“, koji je tada bio tamo, svirala je neka klasična muzika preko celog trga... Ovo je neverovatno, ja bih mogla ovde da živim – pomislila sam. I, eto, to se i desilo.

A za svetliju „pozorišnu“ budućnost u ovom gradu nedostaje jedino – zgrada pozorišta.

- Stvarno smo imali sreće da se u ovom gradu sve namestilo kako treba, od divne kuće u kojoj radim, do divne zgrade koju ćemo dobiti jednog dana. Skoro smo je obilazili i zaista je impozantno. Biće to veliki trenutak za ceo grad, i po onome što sam videla, mislim da taj trenutak nije daleko...

I PRED POROĐAJ O - PREDSTAVAMA - „Volim predstavu „Glasine“ koja nam je na repertoaru od 2009, i mislim da nijednu probu nismo imali, a da smo mogli da je dovršimo, toliko smo se smejali! Divno je što ima publike koja ju je gledala više od deset puta! Subotička bolnica, i u sobi za pripremu za porođaj pričamo o – „Glasinama“! Gledali su je i babice i doktori. Kasnije su pustili i muziku i moj sin je rođen uz Igija Popa i „Kendi“. Tako da je meni i porođaj bio jedno veselo iskustvo...“.

ZLATNI ĆURAN I ROLAT OD KEKSA - „Za predstavu „Dok te ja hranim i oblačim“ dobila sam Zlatnog ćurana na Danima komedije u Jagodini. To je izuzetno teška nagrada (fizički) na šta me nisu upozorili kada sam je primala i moglo je da bude kao u komediji jer je dodela trajala dugo, a ja stajala u haljini i razmišljala o tome koliko će biti smešno ako mi padne na nogu! A godinu dana kasnije moj muž dolazi kući i zatiče situaciju - pravila sam rolat od keksa, razvila ga na papiru za pečenje, i da mi se papir ne bi pomerao, tražila nešto teško da stavim. Zlatnog ćurana! I muž je ušao i samo stao na vrata, bez reči, a ja sam rekla - treba mi još jedan jer nema sa druge strane! Moraću da poradim na tome...“.