SUgrađani: Pere Buljovčić - "Fale mi ljudi!"

Najčešće ga zovu Pero, nekad i Petar, za Mađare je Peter, a zvanično, u krštenici, piše – Pere. Godine dobro nosi (i podnosi). Na razgovor dolazi elegantan, sa šeširom na glavi. I dok izlazi iz kola, hvali se da ima ličnog vozača, očima pokazujući na suprugu... Tek što smo seli u “Bačvanku”, legendarnu kafanu o kojoj se Pere Buljovčić starao punih pedeset godina, otvaraju se sporedna vrata: “Samo bać-Peru da pozdravim!” – čujemo glas muškarca koji dodaje: “Bać-Pere k’o momak!”. A supruga Gabriela se nadovezuje: “Voli on to čuti!”. Sedimo za stolom prekrivenim kariranim stolnjakom – izbledela tkanina i brojne rupe od opušaka svedoče o nekadašnjim terevenkama, ispijenim čašama, muzici i razgovorima, smehu, svađama i suzama. Životu. “Bačvanka” je danas data u zakup nekim drugim ljudima... Kažu – lokal je u pripremi, čekaju dozvolu da počnu sa radom. I dok tutnji voz prugom kroz Šandor, mi se, na okretnici “šesnaestice”, čini nam se bogu iza nogu, kačimo za njega i jurimo – pravo u prošlost!

- Rođen sam na salašu u Starom Žedniku, u brojnoj porodici – bilo nas je šestoro braće i sestara. Završio sam ugostiteljsku školu i radio prvo u kafani u Maloj Bosni kao konobar. Tamo mi je bilo najlepše, takvih ljudi više nema! Jedva su čekali da se sretnu i znali da zasednu po dva-tri dana, a mogli su toliko da piju jer su pili špricere! Može da pije ceo dan, neće se opit’! Sada se piju žestoka pića i svi se brzo opiju i izgube, nemaju kontrolu... Izmenili su se ljudi u svim krajevima na kugli zemaljskoj, nema više takvih... Posle sam radio u kafani “Beograd” - tamo je dolazila probrana subotička klijentela – ni takvih gostiju više nema! Bili su jako fini, uštirkani, imali onu austrougarsku kulturu - pazili da ne uvrede onoga ko ih služi! Gospoda. Veliko poštovanje prema svakom, bez obzira na to ko je. Sada je drugačije. Slušam ove današnje konobare, boje se kako gosta uslužiti...

Jednom je čuo da traže šefa sale u čuvenoj “Beloj lađi”, i otišao na razgovor za posao.

- I onda je politika igrala glavnu ulogu! Očo sam tamo i sekretarica uzme od mene podatke. A partijska knjižica? Kažem – nemam. Kako nemate?! Dobro, onda ćemo sutra da vidimo pa ćemo vas nazvat’. A nisu me nikada zvali. I bolje što nisu...

NEDŽAD SALKOVIĆ – NI DESNO NI LEVO! - “Za nastup Nedžada Salković tri večeri bile su rasprodate – petak, subota, nedelja. U petak mi došli da spremimo, postavili stolove, označili rezervacije (plaćala se večera, a tu je bila uračunata i ulaznica kada su gostovali pevači) i kada je sve bilo gotovo, seli da popijemo jednu – to je bilo pravilo. Jedno piće i onda više nema za onog ko radi! Sedimo tako Dančo Mačković (bio mesar po struci, a kod nas radio povremeno kao konobar) i ja, kad neko ulazi. I kako je ušao, već kod vrata padne, uhvati se za sto i ne može da ustane! Ništa, sad ću ja njega izbaciti – kaže Dančo, ali se odmah vrati i kaže – slušaj, gazda, ovog ne mogu ja izbacit’, ovog moraš ti! A ono Nedžad, doš’o pijan! Šta ćemo sad, tri večeri rasprodate! Pita me da li imam tuš, ja opsujem, kažem - hajde ti u sobu, ima tamo sve... I on se tušir’o pola sata, možda i više, ladnom vodom i – doš’o sebi! Da nisam video, ne bih verovao! A harmonikaš bio malo korpulentniji pa mu kažem - pazi na njega da ne padne! I odradio Nedžad. Nije iš’o ni desno ni levo, samo je stojo na jednim mestu! Nije smio da balansira...”.

A da jesu, verovatno bać-Pere nikada ne bi kupio kuću u ulici Ilindenskoj 44, koju je posle dva puta nadograđivao i napravio svoju (i svačiju) “Bačvanku”.

- Prodao sam kafanu “Trščara” u Maloj Bosni, imao nešto novaca, i kupio ovo ’66. godine. Kafana se prvo zvala “Radnik”, a onda sam ja, u dogovoru sa dvojicom prijatelja (od kojih ni jedan više nije živ) promenio ime – jer ipak je ovo Bačka, a kafana ti dođe kao žensko, onda neka bude “Bačvanka”! Bolje nego “Bačvanin”... I od 70-te nosi to ime. Premda je ovaj lokal radnički – tu su se skupljali radnici i zemljoradnici, ali dolazili i intelektualci, dosta lekara i advokata, posebno na zabave... Nije odmah išlo lako, morao sam se jako potruditi da bih stvorio nešto, zato sam organizovao zabave, takmičenja, druženja posle fudbalske utakmice, izbor za lepoticu, pa ko će najviše fanaka pojesti na deb’o četvrtak... Zlatne su bile sedamdesete godine, kada su gostovali pevači. Anđelka Govedarović bila je među prvima – mlada, jako popularna. Mnogi su dolazili, ne znam ni nabrojati! Nedžad Salković, Beba Selimović, Marinko Rokvić, Tozovac, Milan Babić, Lepa Lukić... Dolazili su i zabavljači, glumci (Jova Radovanović, Ivan Hajtl...).

A malo ko nije čuo za brojna gostovanja Miroslava Ilića koji je u “Bačvanki” imao oformljen i klub ljubitelja...

- On je bio najpopularniji! Žene iz kluba dočekivale su ga cvećem i tortama. Sećam se, dao sam reklamu na “Radio Subotici” – u petak je trebalo Miroslav da gostuje, a do utorka se niko nije javio! Već sam mislio odustat’, kad nazovem radio, a oni kažu – zaboravili! Onda puste reklamu – deo njegove pesme: “Ti koja si večno sama...”, i poruče: “Zato vi nemojte biti u petak sami, nego se provedite u društvu sa Miroslavom Ilićem!”. Kada su počele rezervacije! Tri stotine ljudi ostalo je pred vratima, nisu mogli da uđu! Kada je Miroslav dolazio, imao si goste i iz Mađarske,Rumunije, Hrvatske... Popularan je bio jako.

UNUK – DEDINIM STOPAMA - Gabriela i Pere imaju ćerku i sina. Ćerka Snežana jedno vreme vodila je “Bačvanku”, ali više slika, bavi se umetnošću, dok se sin Zlatko bavi mobilnim telefonima, ima servis i prodavnicu. Od petoro unučadi, najstariji je izgleda povukao na dedu - radi kao konobar, ali ne u “Bačvanki”.

Radnim danima, kada nije bilo zabave i pevača, redovni gosti bili su radnici iz okolnih fabrika (“29. novembar”, “Bratstvo”, “Mlekara”, “Fidelinka”...). Pilo se mnogo, trošilo još više.

- Sve se točilo, zimi se znalo prodavati sto litara vina dnevno! Žestokih pića prolazilo je 15 litara na dan - možda i više! Ljudi su imali redovne plate, a dolazilo se i pre i posle posla, na jednu s’ nogu!

Da li zato što se znalo za meru, ili zato što su ljudi bili drugačiji, većih incidenata nije bilo.

- Nikada nisam imao problema, premda su mi, kada sam kupio ovo, rekli – ovo je Šandor, problematičan kraj, ima dosta tih koji se vole tući, huligana. Ali ne! Kada sam došao, čak sam se i sprijateljio sa njima, sa Gašparima! Bili su poznati Gabrićevi Gašpari - grupa momaka, četiri brata, svi su ih se bojali. Na kraju smo bili jako dobri, čak je jedan radio kod mene!

I sam gazda bio je dobar primer zaposlenima i gostima.

- Nikad nisam bio pijan! Jedini sam ugostitelj da se nisam opij’o! Popijem piće, dva , ali trezan uvek! Jednom u životu popio sam tri rakije i kada sam krenuo kući, zaustavi me policija i odmah da dušem! Mislim neko im javio da sam popio na brzinu tri rakije, ali instrument ništa nije pokazao! Još meni policajac - kome ti pričaš da si popio?!

I dok prostoriju ispunjava zvuk voza koji prolazi i naš sagovornik ističe kako nikada nije bilo problema sa pijanim gostima i spuštenom rampom, priseća se kako je jednom o zid kafane udario – autobus!

- Vozač je uvek dolazio, simpatičan bio, pričali smo o sportu, a onda jedared dolazi autobus i lupi o zid! Tu je malo nizbrdica, a on nije ukočio. Ništa se nije srušilo, ali su zidovi popucali, morali smo popravljat’!

MORALNA PODRŠKA - Dok Pere priča, njegove reči pomno prati supruga Gabriela, sa kojom je u braku skoro punih 60 godina. Kaže, upoznali su se na “Korzi”, ona je kao trgovac radila u parfimeriji u centru, a on – njen budući muž, bio simpatičan i uporan: “Dok je on radio, ja sam mu bila moralna podrška! Kada su bile zabave, dolazila sam da mu se nađem, nadgledala... On je često zaseo sa gostima, pričao pa zaboravio na program! Onda sam ja bila ta koja mu je kazala – hajde, sada treba tombola da bude, sada treba birati lepoticu i već kad je šta bilo. Ja sam to diskretno, da se ne primeti... Uglavnom nam je bilo lepo – on je radio svoj posao, ja svoj, imali smo zbrinutu decu (njegova i moja mama), dosta smo i putovali, imali kome ostaviti kuću. Živimo na Paliću, ja kuvam, radim oko kuće, Pero mi pomaže, on je ložač, radi, vitalan je i puno šeta, svaki dan”.

Kroz razgovor stalno provejavaju – ljudi. Pamti imena, karaktere, priče… Tu je svoje mesto našao i Pere Isakov, redovan gost “Bačvanke”, ali i gazdin prijatelj. Radio je na železnici, svaki dan su se posvađali, ali i pomirili.

- Nismo mogli jedan bez drugoga! On je vodio računa i o tome da li sam dao plate radnicima… Imao sam ih petoro, menj’o ih nisam i mogao slobodno na nji’ ostaviti radnju, toliko sam imao poverenja u njih. I ako me pitate, ko mi ili šta fali, fale mi ljudi! Nema više ljudi koje sam znao... Dođem ponekad u “Bačvanku”, druga kuća od nas stanuje komšija Antuš Šefčić, pitam ga za ovog, pitam za onog, kaže - umro, svi poumirali! Kako koga spomenem, umro je, a žena dobacuje – pričajte o živima! Ali ljudi se ne druže, nekako i boje jedan od drugoga, atmosferu kao što je bila nekad, ne možeš stvoriti više nikad! Kada su ljudi pitali - di si, šta si, šta ima novo...