SUgrađani: Predrag Bulatović - Sve, sve, ali slamčica u usta i slameni šešir!

Ako bismo naveli “samo” ime i prezime: Predrag Bulatović, verovatno većina ne bi znala o kome se radi. Ali sa nadimkom Peđa Zoom, priča je već potpuno drugačija... Ali samo u Subotici, jer kada navrati u selo Kruščić kraj Kule, odakle je rodom, svi će reći – gde si, Mirče! Predrag, Peđa, Mirče, vlasnik fotografske radnje “Zoom-Photo”, rođeni Vojvođanin, a poreklom Crnogorac, zadržao je naglasak karakterističan za “Montenegro”, ali, kada ubacuje kukuruz u čardak, podiže zasade kajsije i peče rakiju, pravi je – lala!

FOTO STUDIO U STUDENTSKOJ SOBI - “Prve pare na fotografiji zaradio sam u studentskom domu. Svi mi (moji cimeri Ratomir Pešterac i Davor Zovko i ja) na neki način smo se bavili fotografijom – pohađali foto sekcije u školi, Davorov tata je bio fotograf... Kada su uveli abonentske kartice (gde je morala da bude i fotografija), napravili smo improvizovani studio u studentskoj sobi, objavili da fotografišemo po popularnim cenama. Dolazili su ljudi iz doma, a sutradan – gotove fotografije! Normalno, sve pare koje smo zaradili, posle smo popili - niko se od njih nije okoristio”.

- Moji roditelji su ’46. godine došli u Kruščić iz Kolašina. Otac je Rovčanin, majka iz Gornje Morače, devojački Vojvodić – čuveno poreklo. Svi mi Crnogorci imamo pretke koji su mnogo Turaka posekli, što bih ja bio drugačiji? (smeh). Sećam se, kad u jesen ubacujemo kukuruz u čardak i ostanu oni krivi klipovi, takozvani čakoljci, otac kaže - da je moglo ovoliko kukuruza roditi u Crnoj Gori, ja nikada ne bih Vojvodinu viđeo! Tamo je kamen, težak život, nema plodne zemlje... Rođen sam ovde, ali i ijekavski pričam, mogu da se na “mlijeko” prebacim kad hođeš - to je kao dva i dva!

U Suboticu dolazi na studije elektrotehnike na sadašnjoj Višoj tehničkoj školi. Večni je apsolvent jer poslednji ispit (električna merenja) nikada nije dao, već počeo da radi da bi došao do nekih para, a kada se setio da studije privede kraju, programi su se uveliko promenili...

- Kao apsolvent zaposlim se kod Ljubiše Ristića u “YU Fest”-u, kao momak za sve - od nošenja dasaka i portira, do rada na računaru i organizacije putovanja! Ristić je imao veliko poverenje u nas, studente. Sa mnom su bila i dvojica prijatelja i kolega, moji cimeri - Peki i Davor...

ČUDA - “Nije svaki čovek koji ima fotoaparat – fotograf! Juriga, Kepika, pokojni Zlatko Jovanov... da ne uvredim ostale, ljudi su znali i znaju da fotografišu. Doajeni fotografije. Sa njima je uvek bilo neke priče... Sećam se jednog organizovanog snimanja za kalendar, na Paliću – devojke, mi u čamcu, Edvard Kirbus vozi jedrilicu... Čuda!”.

I čim izusti ime čoveka koji mu svakodnevno nedostaje (Davor Zovko), koji je iznenada preminuo početkom godine, glas zadrhti, a u očima suze. I ne prestaju. Dubok uzdah, gutljaj vode i priča se (teško) nastavlja...

- Moji cimeri i ja ležimo u sobi u studentskom domu, pravimo velike planove – kako ćemo da zaradimo pare i šta ćemo da radimo u životu... Maštaš, nailaze ti ideje, i mi otpočnemo privatan biznis. Tada je išla trgovina preko granice, svi su to radili. Ceo studentski dom švercuje alkohol, daj i mi! Rekoh – Davore, hoćeš da voziš, kaže on – hoću! On jedini ima vozačku, ali nema para, pa ja odoh u Kruščić, pozajmim pare od tate, a nisam mu rekao da mi novac treba za auto jer mi nikada ne bi dao! Kupili smo neku bubu i krenemo da švercujemo alkohol... Kada su dolazili Rusi, bio je aktuelan Buvljak. Posle smo podigli trgovinu na viši nivou – iz Singapura donosili radio-telefone, preteče mobilnih telefona. Nema zgrade u Subotici gde se nisam peo i montirao antenu! Sećam se, tada su kod nas bile restrikcije, šest sati ima struje, šest sati nema, pa sam jednom pomislio što ne bih duže ostao na putu! Produžio, bio na Baliju, i vratio se početkom marta, crn!

Kada su došli do nekog novca, a da ne bi, kako kaže, ostali bez njega, bivši cimeri odlučuju da kupe mašinu za izradu fotografija.

- Zajedno smo odlučili i nikada nije bilo svađe među nama! Sve se delilo bratski, na ravne časti. Zapravo, i više nego bratski jer braća se i posvađaju, a mi ne! Za razliku od Buvljaka koji je tih devedesetih iziskivao dosta živaca, ovo je bio legalan posao - dobar dan, ujutru u osam otvoriš, uveče u osam zatvoriš! Mašinu smo kupili u Sloveniji, od jednog fotografa sa kojim smo i danas u dobrim odnosima. Njegova radnja se zvala “Zoom” i odatle i nama ime.

KORZO I MIRIS LIPA - “Nekada mi je “kancelarija” bio “Spin” na Korzou, danas je to u “Bosu”. Sećam se, jedva smo čekali da sedimo napolju, ogreje sunce, miris lipa... A sada nema gde da sedneš na Korzou, da gledaš ko prolazi...”.

Prvi “Zoom Photo”, na Radijalcu, u prostoru kancelarije koja im je služila za pomenute radio-telefone (“i ostala čuda”), otvorena je, sada već davne ’97. godine.

- Pošto nismo bili fotografi poznati i na glasu, niko nam nije davao ni nula posto šanse da ćemo uspeti, pogotovo na Radijalcu - nije centar grada. Tada je u gradu postojalo oko dvadeset uhodanih fotografskih radnji (“Euro”, Dijana”, “D&D”, “Berta”, “Ana”, “Pertići”...) a mi anonimusi! Kako smo se izborili? Kvalitetom, radom, ljubaznošću... Drugu radnju, u centru grada, otvaramo 2004. godine, doba kada su se masovno vadile vize. Sa jedne strane hrvatska, sa druge mađarska ambasada, a mi u sredini, kao šestarom da smo uboli! I za pet minuta gotove fotografije! Za tu drugu radnju mašinu smo kupili na lizing, puno je koštala. Zakup prostora, struja, plate radnicima i rata za lizing. Nije bilo lako. Ali verovali smo u sebe. I ko misli da je fotografija lak posao, izvolite!

Ni jedan posao nije lak, nije lako ni danas odlaziti u škole pred maturu, vući za rukav... Drugo, ova nas je korona ubila! Dugo ništa nije radilo - nema svadbi, rođendana, ništa! Još lokdaun kada je bio, u petak u pet zatvore, pa do ponedeljka do šest sedim kod kuće!

Danas, kaže, posao ide periodično, kao sinusoida.

- Nekad ima, nekad nema! Od novembra do februara, kad je ono najcrnje vreme, tu nema posla. To je golo preživljavanje, njih četvoro ako dođe... Sada sledi lepši period, do oktobra nemamo dana odmora! Imam ekipu stručnih, lojalnih ljudi, koji godinama tu rade, a vlasnici radnje smo žena pokojnog Davora i ja. On je bio čovek koji se nije eksponirao, više se bavio servisom, oko mašina...

I opet, na pomen imena pokojnog ortaka, kreću suze... Zato brže bolje postavljamo pitanje za koje unapred znamo da će mu izmamiti osmeh na lice. Čuli smo za neke kajsije...

- Na Makovoj sedmici imam zasad kajsije (1.100 stabala), nedavno smo podigli još 900 stabala kruške. Ja sam seosko dete i zato – sve, sve, ali slamčica u usta i slameni šešir! Rano ustajem, zalivam, brinem... Pravim i rakiju.

A kada su sađene kruške, veliku pomoć imao je u porodici. Novembar, decembar - svi napolju! Umoriš se, ali zdravo... Suprugu Draganu, magistra ekonomije, upoznao je u Subotici, kada se vratila sa postdiplomskih studija. Imaju troje dece.

- Najstarija, Nina, uspešan je student informatike u Beču, piše diplomski, radi u “Bošu”, master studije su na vidiku... A hobi joj je – fotografija! Imamo i blizance – sina i ćerku. Maja radi jednu smenu kod tate u radnji, drugu studira na Višoj školi strukovnih studija u Subotici (i dok smo razgovarali upravo je javila da je dobila desetku iz sociologije, prim. aut), dok Marko studira ekonomiju u Novom Sadu. Stanujemo u Kertvarošu i Ekonomski fakultet nam je da baciš kamen, ali on ode. Kaže - ko će da studira u rodnom gradu?! Sportski je tip, bavi se plivanjem, i pun je ideja za biznis! Kriptovalute i ostala čuda, a ja sam znao samo ono “dognam - prodam”...