SUgrađani: prof. dr Danica Drakulić - "Uvek sam bila slobodan čovek!"

Neko ko je donedavno davao dvesta posto od sebe - sto posto na redovnom radnom mestu i sto posto u društvenom aktivizmu, penziju ne prihvata oberučke. Ova vrsta odmora – za neke nagrada, za druge je neželjena neminovnost. A ti “drugi” su ljudi od energije, akcije, znanja, večno u pokretu, željni promena, (pre)nosioci poruka, predvodnici, ali i oni koji će stati na začelje – da drugima čuvaju leđa. I danas, kada je u zasluženoj penziji, prof. dr Danica Drakulić ne miruje. Nalazimo se, ne bez razloga, u atrijumu “Bosa”, lokalu gde, kako kaže, dolazi već 33 godine. “Za mene standardno” – govori konobaru koji joj ubrzo donosi kapučino i čašu vode. I priča poteče bistro i lako, baš kao voda... A kada pred sobom imate jednog doktora nauka, uz to elokventnog i načitanog sagovornika – ništa drugo i ne očekujete.

- Više ne radim, završila sam profesionalnu karijeru nakon 41 godinu, koliko sam radila u univerzitetskom obrazovanju - ovde na Ekonomskom fakultetu, ali i na Univerzitetu u Novom Sadu gde sam predavala i obavljala neke profesorske aktivnosti na Filozofskom i Pravnom fakultetu. Zakon je dozvoljavao još tri puta po godinu dana da ostanem na radnom mestu (uz saglasnost nastavno-naučnog veća), ali ovde na fakultetu, odlukom dekana, to nikome nije produženo što je na neki način presedan i šteta jer čovek koji radi na univerzitetu, ne radi u rudniku ili na poljoprivrednom gazdinstvu pa da je izraubovan i u nekim teškim poslovima, nego naprotiv, postoji kvalitet predavanja i mogućnosti koje može dati jedna naučna zrelost. I ja sam zaista jako žalila što sam otišla sa fakulteta i prosto se ne mirim sa tom činjenicom. I zato često kažem – još uvek sam u potrazi za poslom! Ali i posao nađe mene, s tim da je to sada drugačije prirode – uglavnom pomažem sinu u njegovim poslovima, putovala sam dok se moglo. Ponekad držim privatne časove, konsultativnog karaktera, ili predavanje studentima kojima je potrebna pomoć za savladavanje nekog gradiva sa ekonomskim disciplinama.

Iako je zvanično dve godine u penziji, i dalje jednako smatra da je posao izuzetno važan za čoveka, da je to, kako ističe, glavna čovekova preokupacija - sem nekih intimnih ili privatnih sfera, naravno.

- Pogotovo za ženu to je potvrda i velika satisfakcija, ujedno i veoma bitna za finansijsku egzistenciju i za jednu samostalnost. Tako da bih volela i dalje da radim, za mene to nije prestalo! Volela bih da sam i dalje aktivna, i zaista, dok sam radila, to je bio jedan potpuni angažman, potpuna posvećenost, jedno veliko zadovoljstvo. Odlazila sam na posao sa uverenjem da bih to radila i besplatno! Mene je posao ispunjavao, ja sam to radila sa velikom lakoćom. U pojedinim momentima, kada je dolazilo do raznih obrta ili nekih poteškoća, ja sam pronalazila i druge poslove i to je bio neki eskipizam iz tih teških situacija. Bežala sam od tih teškoća u druge poslove i tako je negde oko 2000-te godine počeo moj aktivizam u politici, u nekoj društvenoj sferi...

ali ja sam srećan čovek u Abu Dabiju!

SIN POVUKAO NA MAMU - “Sin Stefan završio je Ekonomski fakultet, odsek za marketing, bavi se modom, a sada se, zbog ove situacije, preorijentisao na nešto drugo što je trenutno moguće. Već sa 18 godina počeo je da se bavi dizajniranjem ženskih odevnih predmeta i mislim da ima izuzetno dobre organizatorske sposobnosti, marketinške, finansijske, dobar sluh za tržište, za trendove”.

Naglasiće da i danas stoji iza svih svojih odluka, dodajući  da je dužnost intelektualaca (pogotovo onih koji su u univerzitetskom obrazovanju) da budu autentične ličnosti i da se zalažu za javno dobro i javni interes.

- Država nas solidno plaća, a društvo očekuje da imamo određeni angažman i da pomognemo, da svojim doprinosom damo neku poruku, pečat, javnim poslovima. Univerzitetski profesor mora biti slobodna ličnost koja će saopštiti javnosti ne samo neke svoje naučne rezultate i nalaze, i to plasirati, nego i da iskaže svoj sistem vrednosti, da pošalje poruku, ne samo u amfiteatru, studentima, nego da se odredi u pogledu vrednosnog sistema i u pogledu pravaca razvoja društva. Nama, sa fakulteta društvenih nauka, to je prosto misija, to se od nas očekuje!

MOJE STUDIJE - “Dobro se sećam svojih studija, klasičan studentski život - mali budžet i mudro prilagođavanje. Stanovala sam privatno, ali se godinu dana hranila u studentskoj menzi i bila izuzetno zadovoljna, jedini problem je bio što sam bila vegetarijanac (i ostala do danas). Bilo je to vreme kada se kao studenti nismo mnogo razlikovali – svi smo bili sličnih materijalnih mogućnosti, svima su prioritet bile studije, učenje. Vodili smo neki društveni život, međusobno se pomagali, međusobno pozajmljivali pare ako je to bilo potrebno, s tim da smo naravno mi devojke više pozajmljivale momcima koji su bili teže prilagodljivi...”.

Iako je i ranije želela da se uključi u tu javnu sferu, osećajući i veliko lično nezadovoljstvo stanjem u društvu tokom 90-tih godina, malo dete je bilo glavni razlog što se već tokom te dekade, pogotovo kao samohrana majka, nije mogla uključiti u neke druge aktivnosti - sem fakulteta koji joj je praktično obezbeđivao egzistenciju. Došla je i 2000-ta godina, kada se uključuje u politički život. Iako je bila na čelu Demokratskog centra, predsednica upravnog odbora Direkcije za izgradnju grada, član Saveta za razvoj grada, Fondacije “Put ka znanju”, koordinirala poslovima oko Udruženja poslovnih žena Subotice (za šta je dobila i priznanje “Žena zmaj”), na korak do pokrajinskog sekretarijata... (bez da je očekivala i da joj je trebao bilo kakav finansijski prihod), tokom tog perida najponosnija je na svoj šesnaestogodišnji angažman na projektu “Tehnologija, kultura i razvoj” - multidisciplinarni naučni skup koji je okupljao najveće stručnjake sa ovih prostora! Bio je to njen, kako kaže, vrhunski eskipizam, beg od trivijalnosti, neuređenosti, proseka... Tu slobodu sačuvala je do danas.

- Ja sam uvek bila slobodan čovek! Uspela sam da budem slobodna, iako je to cena jako velika u ovakvim društvima koja su neuređena, nesavršena. I mislim da nije samo do društva, ima i do nas, ima krivice i u ljudima. Kao pojedinci moramo raditi svoj posao savesno, dolaziti na vreme na poslove, na sastanke, dati najkvalitetnije od sebe, ne podlegati korupciji – znači odbiti – neću da učestvujem u onom što smatram da je razboljeno u društvu! Znači, nije da i pojedinci nisu krivi za ukupnu situaciju! Ako svi odbijemo to da radimo, da ne učestvujemo u korupciji, da ne učestvujemo u nepotizmu... Mislim da mora krenuti i od toga, od baze.  

Reč “baza” podstiče nas da priču prebacimo na lični plan – osnovu, početke i ciljeve. I tako stižemo do Bačkog Brestovca, mesta kraj Sombora, gde je rođena. U to vreme Jugoslavije i prostora jedinstvenog u svakom smislu, nije bilo čudno da se jedna Vojvođanka školuje u Hrvatskoj (u Drnišu i Šibeniku). Kao gimnazijalka kolebala se da li studirati u Zagrebu ili Splitu, ali poslednji dolazak kući, na raspust – promenio je planove.

- Kliknulo  mi je da odem u Suboticu i pogledam kakav je taj Ekonomski fakultet! Bilo je to neko unutrašnje vođenje i odluka. Promisao je odlučila umesto mene i ja sam duboko zahvalna jer sam se, iako sam obožavala psihologiju, književnost, filozofiju, društvene nauke, opredelila za jednu vrlo pragmatičnu nauku – ekonomiju, koja daje izuzetnu širinu! I mislim da sam nosila sa sobom tu profesorsku vokaciju, taj neki profesorski identitet i ja sam prosto pronašla sebe u tome! Srećna sam zbog tog izbora i srećna što sam nastavila magistarske i doktorske obaveze na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji je u to vreme, 80-tih godina, bio najjači u zemlji, sa jednom izvanrednom klasom profesora.

MANTIL OD PRVE ZARADE - “Pošto sam već od druge godine studija bila demonstrator na političkoj ekonomiji, pomalo sam zarađivala i prihvatila neke poslove preko studentske zadruge, a već na trećoj godini putovala u Herceg Novi, na jednu konferenciju gde su bili svi univerzitetski profesori iz Jugoslavije. Išli smo avionom (moj prvi let!) i u povratku, zadržala sam se nekoliko sati u Beogradu i od te zarade kupila sebi prvi mantil! Kožni, u butiku Nikice Marinović, bivše mis Jugoslavije To je bilo nezaboravno!”. 

Kasnije je i sama svrstana u tu plejadu, posebno u očima studenata kojima je mahom predavala predmet – makroekonomija, od kojih je veliki broj kod nje i diplomirao.

- Jako volim studente! Volim i poštujem. I jednako sam poštovala i studenta koji je dobio deset i onog ko je dobio pet. Jer onaj koji je pao, taj će naučiti. Ja sam ga motivisala, stimulisala, jer svako to može, samo da uloži određene napore. Važno je da imate poštovanje prema svojoj publici, da im pokažate da su oni vredni. Rekla sam, imate pravo na veće ambicije – ne da dobijete šest, nego i osam i devet i deset! Pomalo je tragična činjenica da neke od njih danas susrećem u gradu – rade u menjačnicama, pekarama ili kafićima, ali ja sam podsticala studente da taj period dok se društvo ne uredi, dok se ne stvori jedan zdraviji, prosperitetniji ambijent, iskoriste da odu u inostranstvo jer ima društava gde se za mlade ljude može ponuditi izuzetno dobar preduzetnički ambijent i naučiti mnogo o preduzetništvu, o sistemu vrednosti, o tome kako se ceni novac, kako se ceni posao. Ipak, poruka je uvek da vredi raditi, da se vredi boriti, da će se trud uvek isplatiti! Pomenula bih Sanju Smiljić koja je na doktorskim studijama u Norveškoj, kolega Milivoje Davidović, koji je upravo ovih dana dobio posao na jednom državnom američkom univerzitetu u Čikagu i odbranio drugi doktorat, pa Milijana Stanić koja u radi u jednoj konsultantskoj firmi u San Francisku, pa jedna veoma draga studentkinja sa kojom sam često u kontaktu Kristina Budinčević, koja radi u “Etikadu”...  Ima ih jako puno, ponekad šalju poruke, ponekad razgovaramo telefonom i jako me interesuju te njihove biografije, njihov poslovni razvojni put, njihove ambicije, finansijski rezultati, odnos prema društvima u kojima se nalaze, šta su naučili iz toga...

Putovanja su nezaobilazni segment i njenog života.

- Otvorena sam prema svetu i različitim kulturama, imam kosmopolitski pogled na svet, koji je prvenstveno nastao čitanjem – knjige su mi proširile te horizonte. I danas jako mnogo čitam, interesuju me mnoge sfere, ne samo ekonomija, menadžment, organizacija, nego i književnost, filozofija, politikologija, antropologija... To je pomoglo mom boljem razumevanju sveta. Sa 27 godina čitala sam Karlosa Kastanedu i njegovo “Učenje don Huana”, jedno filozofsko razmatranje smisla, svrhe čovekovog života, gde se postavlja pitanje pronalaženja svog mesta u svetu. Kažem, ja sam se projektovala ovde u Subotici, a da li je to bilo i idealno i najbolje moguće, to je teško reći, ali je neverovatno da sam pre šest godina ja zaista pronašla svoje mesto – bila sam u Emiratima i redovno idem svake godine u Abu Dabi, tamo se fantastično osećam! To je mesto moje sreće, ja sam tamo drugi čovek! Jako je lepo u Rimu, lepo u Pragu, meni je divno u Segedinu, u Budimpešti, ali ja sam srećan čovek u Abu Dabiju!