SUgrađani: prof. dr Jelena Birovljev - "Za mene ne postoji nemoguća misija!"

Kreće se po vertikali: Niš, Beograd, Novi Sad, Subotica. Zato smo je na razgovor dugo čekali. I dočekali. Vratiće se, rekla je, posle praznika. U svoj grad. Iako nije tu rođena, Subotica je, naglasiće, njeno gnezdo, njena matica. Sa prozora stana u centru grada vidi Gradsku kuću i Sinagogu. Prizor koji (je) ispunjava. A u širem centru – Ekonomski fakultet. Više od radnog mesta. Nekada redovan profesor, danas u penziji, prof. dr Jelena Birovljev, dugogodišnja predsednica Kola srpskih sestara Subotica, i dalje ne miruje. U dosluhu je sa ljudima, umetnošću, humanitarnim radom, sportom... Na sto i jedan način! Ali to je ona. Žena zmaj. A opet dama. Uvek i svuda. I ne govorimo to samo zbog besprekornog stila kojim odiše. Birani kostimi i diskretna šminka samo su spoljna manifestacija. Sve ostalo dolazi – iznutra. A ispod prefinjene spoljašnjosti krije se jedna energična gospođa koja i od sebe i od ljudi oko sebe – traži mnogo.

- Zato što mnogo dajem! I moja očekivanja su uvek na tom nivou da se može više dati! Za mene ne postoji zadatak koji se ne može uraditi! Možda tog trenutka ne može, ne možeš sam, treba ti drugačija logistika, ali ti se potrudi da razlučiš, da ga ipak završiš! Za mene nemoguća misija prosto ne postoji! I religiozna sam, duhovno utemeljena, poštujem vrednosti, čisto se odnosim prema onome što je blagoslov božiji i to pokušavam da sačuvam do kraja. Na kraju puta, čovek sebe zapita da li sam uradio sve. Možete u materijalnom smislu, ali ako niste radili na sebi, onda ste promašili! Prošli ste kroz život, hodali zemljom, udisali vazduh, ali niste temeljno dobili ono što je božiji dar - da budete čovek. Bez obzira šta god bilo, ja se nikada neću snebivati da se zaustavim i da obrišem nešto i na ulici ako treba. Ako je to opšti interes, neće meni pasti kruna s glave! Vrlina se nosi u sebi, ne traži se u drugima. Kažu - čovek uči dok je živ. To je u profesionalnom smislu, ali da li mi učimo dok smo živi da budemo ljudi?!

PENZIJA = TRANZICIJA - „U penziji sam tri godine. Ružnih stvari se ne sećam, u odnosu sa studentima nije bilo gorčine. Mislim da mi je karijera bila onakva kakva treba da bude, i imam zadovoljstvo da sada živim jedan bogat život sećajući se lepih situacija (i zajedničkih putovanja sa kolegama, druženja...). Kada sam otišla u penziju, otišla sam sa radošću, znajući da će ta etapa života biti isto bogata, normalno, uz obavezu da očuvam zdravlje, mentalno i fizičko, i budem negde u saglasju sama sa sobom. Penzija - to je samo tranzicija, prelaz iz aktivnog u aktivno-pasivno stanje, mogućnost da se bavite stvarima kojima niste mogli. Ja sam u mladosti mnogo čitala i vraćam se željama i ambicijama koje sam imala – da čitam pod lampom... Ali sada štedim oko – sreća da ima tehnologija koje nam pomažu... Čitanje je strast! Kao i sport. Obožavam ga! I dalje sam aktivna u Rukometnom savezu Vojvodine, u Upravnom odboru sam, pratim sve što se tiče rukometa“.

Upravo ovakav način razmišljanja i ta potreba koju je imala bukvalno od malih nogu – da podeli (zalogaj, jabuku, bilo šta), odvela ju je u pravcu humanitarnog rada. Na čelu Kola sprskih sestara u Subotici nalazi se već godinama.

- Tu sam sebe pronašla devedesetih godina kada je Kolo preuzelo na sebe veliku obavezu da prigrli ljude koji su izgubili porodice, kuće, da im se nađe u nevolji, kao što i danas radimo, s tom razlikom što smo se kasnije okrenuli jednom normalnijem radu gde je Kolo zaista i postalo ono što je bilo formiranjem 1903. godine - humanitarna organizacija koja ne pita ni za veru ni za naciju ni za poreklo, samo kakav je socijalni, imovinski status i kakva pomoć treba! I tu smo se opredelili za pružanje materijalne pomoći socijalno ugroženim porodicama, a sa druge strane pomažemo deci u edukaciji. Deci koja nisu imala uslova da se edukuju, pomagali smo u stasavanju i školovanju. Tri štićenice smo imali - dve su završile Ekonomski fakultet, a poslednja, Radmila Papić - Prirodno-matematički, diplomirala sa ocenom deset, i moje najveće zadovoljstvo je bilo kada sam na odbrani održala govor i rekla da je ona naše dete, čedo Kola, i da je naša najveća sreća što smo joj pomogli da bude to što ona jeste! Sada je u pregovorima za doktorske studije i videćemo koliko tu možemo da pomognemo, a fokusirani smo i na četvrtog štićenika, mladića koji završava Gimnaziju - njega ćemo sada da školujemo.

KLJUČNA REČ – BUDI ČOVEK - „Nažalost, živimo u materijalnom svetu, sve gledamo kroz novac i smatramo da je novac izvor svega. Nije! Dan je ispunjen ako ništa ne dobijete, nego u davanju budete zadovoljni! I to je ono što sam svih ovih godina uspela da izgradim kroz sebe, kroz prijatelje, meni bliske ali i skroz nepoznate ljude – da dobijem povratnu reakciju, potvrdu, čak ne mora da bude ni emocija, nego poštovanje zato što ste uradili nešto dobro. Onda se ja osećam dobro. I taj osećaj sam negovala i zadovoljna sam jer život nisam promašila - kroz sve faze prošla sam hrabro, nekada teško, ređe lako, a ključna reč bila je – budi dobar čovek! Čini dobro, ne očekuj ništa!“.

Stasavajući u stabilnoj građanskoj porodici, sama nikada nije imala potrebu za tuđom pomoći, ali nešto u njoj podsticalo ju je da uvek bude spremna da pomogne – drugima.

- Neki su me i prevarili. Bilo je i takvih situacija, ali taj momenat nikada nije mogao da me razoruža i vrati na put da ne vidim u drugima tu muku. I to kažem članicama Kola - mi ovde dolazimo volonterski, ne primamo platu, trošimo svoje vreme, odlazimo od dece, unuka, porodica, ali radimo za nečiju dobrobit. I kada vidite osmeh na licu, vi znate da ste učinili dobro delo. Mnogima smo pomogli. Nažalost, korona nas je stopirala – poslednji humanitarni koncert održan je 5. marta, a već sutra imali smo prvi slučaj korone. Ali tu godinu nismo izgubile, bilo je sitnijih akcija, nismo stale što se tiče pružanja pomoći. I često kažem sestrama – ne morate vi da dolazite na sastanke, po obavezi – bitan je rad i srce koje dajete na tacni! I one se toga drže.

U Suboticu dolazi iz Negotina, postojbine Hajduk Veljka i Stevana Mokranjca. Otac, vojno lice, majka domaćica, ali načitana i bistra. Dece petoro.

- Rodom sam iz Teslića, ali otac je prebačen za Negotin, tamo smo se skrasili, tamo sam završila srednju školu kao đak generacije, uz rukomet koji sam igrala. Rano sam se udala, stekla porodicu sa nepunih 19 godina, dobila sina. Praktično sa sinom u naručju počela studije u Subotici pošto je moj suprug ovde igrao fudbal. Bila sam jedan od najboljih studenata, tako i ostala kao asistent na fakultetu. Subotica je za mene kulturološki apsolutno bila nova sredina. Jezik koji ne poznajete, kultura, navike... Ali brzo sam uklopila i već posle prve godine studija znala da ću ostati ovde! Kada sam završila fakultet, moji su mi tražili i našli posao u Negotinu, ja sam rekla – ne! Bila sam sigurna da je ovo moj grad. U životu sam dosta putovala - na svaki kontinet kročila, mnogo zemalja obišla, ali mi je uvek dobar osećaj kada vidim toranj Gradske kuće!

NAŠA DECA, MOJI UNUCI - “Suprug i ja smo se rano razišli, ali ostali prijatelji. I dan danas smo u dobrim odnosima. Čak i prezime nisam menjala, nije bilo potrebe. Nisam se više udavala – kažu malo sudbine, malo vaša neodlučnost ili potreba da ostanete to što jeste, tri u jedan otprilike. Čovek uvek može da nađe razloge, a mislim da ste razlog uvek vi – da ne želite promenu. Alibi ćemo uvek naći. Sin Alen živi u Novom Sadu. Kažem mu da je šteta što je završio ekonomiju, da nije otišao na arheologiju! Poznaje istoriju, pogotovo stari svet, mnogo bolje nego neki koji su se školovali za to – interesovanje nekada preraste obligaciju... Njegova supruga ima dvoje dece - to su naša deca, moji unuci, i ja ih nikada ne bih razdvajala od bioloških. Moja unuka je kod mene studirala, tu je živela. I kada me pitaju kako niste poželi svoje unuke, kažem im – ja unuke imam!”.

U ovom gradu je i doktorirala, gradila i izgradila svoj profesionalni put.

- Profesor mora sagovornika da veže za stolicu - da sedi mirno, da vas gleda i sluša! Kada te tri stvari uspete da ostvarite, znači da ste vi svoju misiju govornika završili. Ali to nije samo rutina, to negde imate ili nemate. I ja sam kroz život imala sreću da sam radila sa ljudima od kojih sam mnogo naučila. Prvi veliki učitelj za mene bio je profesor Stjepan Han, siva eminencija u svim oblastima! Od njega sam stekla to samopouzdanje – da morate biti dobri i biti bolji i nikada ne smete na kritiku odgovarati srdžbom, svađom ili negiranjem! Dobronamerna kritika je uvek dobra! A nedobronamernu otklonite od sebe i ne dozvolite da vas grize, jede, jer nije utemeljena na činjenicama. I kroz moje stasavanje kao asistenta i profesora učila sam te finese koje su kasnije pustile korenje i sve mi je bilo mnogo lakše. Pamtim studente, lepo je kada prođete ulicom i kada vas negde neko u nekom gradu oslovi – profesorice! Pa se zaustavi i doda - tada ste rekli to i to, i mi to sada primenjujemo! Imate potvrdu da niste zalud potrošili vreme radeći za katedrom, da je negde ostao trag... Bilo je poruka, prenosili smo im životne istine o donošenju odluka - ne samo onih u firmi (da li ćete usvojiti neki plan ili napraviti neku integraciju, iskorak u karijeri), nego ono što je životno važno – da u datom momentu od mnogih izbora, date prirotitet onome što će vas vući napred...

SVE RADIM SAMA - “Kuća je gnezdo koje treba negovati. Mnogo volim kuću i volim sama da popravljam, sve radim sama! Znam i te tehničke stvari (to sam nasledila od oca) što je malo čudno – i kod automobila odmah znam šta se desilo, gde je kvar, pa sugerišem majstoru! Kada je u pitanju struja, to ne pipam, ali znam da odgonetnem, da dijagnosticiram kvar – znate, to treba da se uradi... Pa dobro, kaže majstor, a ko će sad tu da radi - vi ili ja?! Ne, vi radite, ja samo kažem, da vas usmerim... Nekome bude prijatno, neko baš i ne voli... Analitičan sam tip generalno. Mislim da je to genetika, moji roditelji su bili takvi. Od majke sam nasledila umetničku crtu - umetnost je u meni. Predsednica sam Umetničkog udruženja “Moderna” kroz koju je prošla plejada značajnih imena iz sveta slikarstva, vajarstva, književnosti...”.

A sama je “vukla” i ljude oko sebe, posebno studente, kojima je pomagala i van obrazovne ustanove. Seća se dana kada se obrela na željezničkoj stanici da kupi kartu, pa srela studenktinju iz Sente koja je planirala da tu prenoći jer do sutra nije imala šinobus! Bez razmišljala pozvala ju je u auto, odvezla, i nikada neće zaboraviti jedan bicikl koji je tu devojku čekao kod stanice u Senti – bicikl koji niko ne bi ukrao... Ta nekadašnja devojka, danas ozbiljna žena, sa završenim fakultetom, stalnim poslom i porodicom, nikada ne zaboravlja da bivšoj profesorici čestita praznike... A tu je i student koji je zakasnio na ispit, a kada mu je profesorica rekla da ima sledeći rok, on rekao – ali ja sledeći put ne mogu doći, jedva sam i za ovo skupio... A ona se momentalno okrenula – kolega, idemo na ispit!