SUgrađani: Radomir Raša Perin - "U duši sam vandrokaš, ne drži me mesto!"
Jedni ga doživljaju kao uspešnog privrednika, čoveka koji je imao i ima smisla za biznis, osećaj za “ono nešto” što će tek doći, i tom izazovu hrabro kreće u susret, preskačući i tri stepenika odjednom! Drugi ga znaju kao Rašu Trapera, svetskog putnika i lovca (u poslednje vreme više kamerom, manje puškom), zaljubljenika u prirodu i njene čari. Za treće, one najvažnije, Radomir Raša Perin prvo je suprug, otac i deda, pa tek onda - sve ostalo. U svom jednom, proživeo je stotinu (drugih) života! I ne namerava da stane.
KAD SE LOVI KAMEROM - “Rođen sam od oca Vojina i majke Jelene. Moji su starosedeoci koji su se doselili za vreme Velike seobe, pod patrijarhom Čarnojevićem, i ostali ove. U porodici - tri brata (ja sam srednji). Lov je porodična tradicija, ali mogu slobodno reći da je poslednjih pet godina moja puška okačena o klin – zamenili su je fotoaparat i kamera. Kada se lovi kamerom, ostaje trajni zapis”.
Rođen je u Martonošu, kraj Tise, u, kako kaže, “budžaku” koji se nalazi između Horgoša i Kanjiže. Martonoš je čudo - naglasiće. Nestvarna jutra, reka i cvrkut ptica – bili su prva i neraskidiva veza sa prirodom, koju je osetio od malih nogu. I negovao celog života. Rodnom mestu odužio se velikim brojem fotografija nastalih na pustarama Martonoške ravnice. Ali tu se nije zaustavio, Naprotiv. Ova 2023. jubilarna je, 45. godina njegovog bavljenja foto i video zapisom. Snimio je stotine hiljada fotografija sa subotičkih terena i okolnih zemalja, do daleke Kanade, Afrike, Kazahstana… - bogati zapis prošlog i sadašnjeg vremena. Fotomonografija “Okom kamere u srcu prirode” rezultat je decenija provedenih u prirodi, vremena odvojenog za stvaranje uslova za vrhunski i pobednički kadar… I zato danas ima razloga za zadovoljstvo.
- Od 89-90. godine prosek mojih izlazaka u prirodu je između 200 i 300 godišnje! Znači jako velik broj, s tim da se bavim privatnim poslom pa je neuporedivo lakše da odvojim vreme i pobegnem i uradim nešto ovako - ostavim neki trag, pečat jednog ekstremnog ljubitelja prirode. Nekad je to bio više lov, ali i onda je fotoaparat bio sastavni deo, bio je obavezan! Pitate me, kako to sa jedne strane lovac, a sa druge - zaljubljenik u prirodu? Mislim da sam posle toliko vremena provedenog u prirodi, ovlašten i slobodan da kažem da se te dve stvari ne kose. Ja sam pasionirani ljubitelj prirode, a lov je samo jedna grana. Najčešće sam u lov odlazio “naoružan” fotoaparatom i kamerom i snimao materijale za sebe, ali i druge – zvučna imena iz sveta biznisa. Jedan od mojih klijenata bio je vlasnik “Roleksa”, a tu su i brojni ambasadori, visoko pozicionirani ljudi, koji su me angažovali kao fotografa-kamermana.
A to je blizu zanimanja koje mu piše na diplomi. Grafičar po struci, po zvanju je reprofotograf (završio nekadašnju Građevinsku školu u Subotici).
- Moja želja je bila da otvorim štampariju i da se time bavim. Bio sam zaposlen u “Birografici”, radio u struci, a u međuvremenu nabavio kamion, bavio se i prevozom… Hteo sam da kupim veći kamion, ali zbog nedostatka delova, presečem prevoznički posao i otvorim vulkanizersku radnju “Vulkopren” (koja i danas radi). Počeli smo se baviti i proizvodnjom gumeno-tehničke robe, gde smo za kratko vreme dospeli na vrh - i po kvalitetu i po kvantitetu. Kasnije ulazimo u automobilsku industriju rezervnih delova - imali smo prodajno mesto i u Novom Sadu - jednu lepu veliku mrežu. Kako se poslovi razvijaju, “ulazim” u metalne odlivke, radim za jednu švedsku firmu - jako lepi poslovi… Međutim, dok smo to radili, kada sam video ispred kojih ljudi treba da stojim u stavu mirno i molim ih za otpadno gvožđe (što je bio uslov u livnicama), meni padne klapna i kažem - e, od danas ćete videti kako se to radi!
NE ZNAM BITI BROJ DVA - “Ja ne znam biti broj dva - takav sam i u poslu i svemu, i uvek vidim svetlost na kraju tunela. Nema zadovoljstva bez provedenog rada i utrošenog vremena za taj vrhunac! Upornost pre svega. Dobitnik sam srebrnog ordena Lovačkog saveza Srbije, bio kandidat za zlatni, ali da sam ga dobio, onda nema dalje! Lepo je kada tvoj rad primete drugi i to nagrade…”.
I tu na red dolazi – reciklaža. Porodična firma “Intercord” d.o.o. danas se uspešno bavi reciklažom plastičnih materijala. A sve je počelo ovako:
- Ulazim u ozbiljnu priču otpadnih materijala (gvožđa, plemenitih metala… plastika dolazi kasnije). I tu smo vrlo brzo na ovom našem podneblju bili izuzetno visoko kotirani. Ušli smo u velike poslove, imali smo ugovor sa “Simensom”, radili sa “Galenikom”, “Vitalom” iz Vrbasa, Šećeranom iz Sente… Subotica, naravno. I kada je najbolje bilo, kada je najbolje išlo, ja sam izašao iz toga! Zašto? Zato što su pored mene bili veliki igrači i pitao sam se zašto bih se ja “mačevao” sa njima, a vidim – svi beže od plastike, ne znaju šta da rade, pale je, nose na deponiju, imaju velikih problema… Presečem i kažem sinu – slušaj, da mi uđemo u to… Imam lovačke linije u Italiji, i nas dvoje - pravac Italija! U međuvremenu stanemo u Sloveniji, da posetimo jednu firmu - mi došli da vidimo kako vi to radite! U Italiji kupujemo prvu mašinu za reciklažu pet ambalaže u Srbiji - cena nove linije u to vreme bila je 430.000 evra, šok! Dobili smo neke pogodnosti pošto je i njima za osvajanje tržišta i širenje mreže bilo bitno da takva linija ode za Srbiju. Doneli smo i onda su kenuli komentari ljudi po Srbiji koji se bave sličnim poslovima – zamisli, onaj mali Mađar iz Subotice kupio toliku mašinu! A to je zato što njih sve što je iz Vojvodine asocira na mađarski…
Sada se postavlja pitanje – gde sve to staviti? Posle početnih peripetija, uspeli su da se smeste u prostorijama bivše Kožare “Panonija”, gde je “Intercord” i danas. Ovaj prostor danas je u njegovom vlasništvu, dok se kancelarije (kao i “Vulkopren”) nalaze u Aleksandrovu.
- Moram da napomenem da je, kada sam ušao u program vulkanizerske radnje, preduslov za dozvolu bio da sam vlasnik dela nekretnine. Moj pokojni tast Milorad Rupić, otac moje supruge, prepisao je deo kuće na mene! Svi su mu rekli – čoveče, jesi li ti normalan, zetu prepisuješ kuću?! Aon - za njega sve! Onda sam išao u Beograd na kurseve, polagao ozbiljne ispite koji su bili uslov za bavljenje ovim poslom. Vremena se menjaju - u ono vreme bila je bitna vizija, strategija, a ne toliko sredstva i oprema kao što je danas.
Ako neko i nije znao gde je “Intercord” i čime se bavi, od 2012. godine znali su svi!
- Te godine desio se ogroman požar i praktično sve što je bilo naše, što smo stvorili, izgorelo je. Vatra je došla sa strane površine kojom gazduje grad – u tim lagunama za otpadne vode, pod trskom, bitisali su migranti… Stojimo sin i ja i gledamo - vatra gori na sve strane, mi nemoćni… To se rečima ne može opisati! Takav huk, kada plastika gori, takva turbulencija vetrova koji se stvaraju zbog visokih temperatura… Šteta je bila oko 850.000 evra, a sudski veštaci su napravili procenu da smo za oko 500.000 evra mogli da tužimo grad i to naplatimo. I kada je sve bilo gotovo – kaži, sine, šta da radimo?! Ili tužbu puštamo u proceduru, što znači - završili smo sa ovim gradom; ili - dižimo glavu gore i radimo! Nismo predali tužbu, i te benefite osetio sam sada kada je bila moja izložba u Gradskoj kući. Grad je stao iza mene, ja sam slobodno otvorio vrata…
A u tom trenutku iza njega stali su poslovni partneri sa kojima je sarađivao - slali robu, garantovali preuzimanje proizvoda, plaćali unapred…
- To su ozbiljne cifre i moram da se zahvalim svima, posebno porodici “Skala” koja je bila toliko korektna i verovala nam, pa mom školskom drugu Laslu Šandoru, Martonošaninu koji živi i radi u u Mađarskoj, koji je bez reči dao novac, i to je bio trenutak kada se okreće drugi list, i mi idemo u istom pravcu, ali na drugim osnovama, neuporedivo jači, stabilniji, uporniji.
TARZAN, DŽEJN - “Danas u biznisu moraš biti dobro potkovan i poznavanjem i znanjem stranog jezika. Mađarski govorim, ali ranije sam ga više koristio - posle perioda sankcija i svega ostalog, nikako ne mogu da se vratim… Bolje sam znao i nemački i italijanski, a danas je samo - nogama i rukama - Tarzan, Džejn!”
Koliko mu znači mišljenje sina, jasno je već iz ove priče. Ponos koji oseća zbog svojih naslednika – ne krije.
- Bojan je završio Višu mašinsku školu, a Sonja Visoku školu strukovnih studija. Ćerka se bavi prodajom dečije obuće i to besprekorno radi, dok je sin u firmi. Igrom slučaja, preuzevši mesto tehničkog direktora koji je nažalost preminuo, ja se nalazim na mestu prvog čoveka održavanja, dok Bojan vodi praktično i nabavku i prodaju. Supruga Zorica je Subotičanka, radila je u “Integralu”. Imamo četvoro unučadi: Milicu, Jovanu, Pavla i Uglješu.
Fotomonografiju koju je izdao posvetio je upravo svojim unucima, i porodici koja je uvek bila puna razumevanja za njegov hobi. A unuci su znali i znaju da je deda, iako često odsutan, uvek tu - kada treba.
- U duši sam vandrokaš i nikad me ne drži mesto! I tako će biti dok sam živ. To je nešto što nosim u sebi. I jednom, ako i ovom dođe kraj, biće nešto treće – nešto će se novo roditi. Ali sigurno neće biti u prostoriji, nego u prirodi.
“ALI” TE VUČE I TERA - “Stotine, čak hiljade svitanja dočekao sam družeći se sa životinjama, gledajući ih kroz objektiv. Taj osećaj ranog jutra, rose, cvrkuta ptica, toplog sunčevog zraka, čudesnog svetla, a posebno kolorita idealnog za kvalitetnu fotografiju, je neopisiv. Vrhunska fotografija ima jednu reč koja je uvek prisutna. To je reč – “ali”. Upravo to “ali” te vuče i tera u potragu za boljom fotografijom.,,”.
I vraćamo se tamo gde smo počeli – u prirodu. A koliko je lepa, ćudljiva priroda često zna biti i opasna…
- Bio sam u Africi kada je, između ostalog, nastala jedna izuzetna fotografija. Išli smo opušteno, kada se u jednom momentu lav pojavio na 20 - 30 metara ispred nas! To je momenat kada sam uspeo samo da kleknem i bacim aparat na oko! Opet Afrika – bili smo u jednom uzgajalištu gde je bilo lavova, tigrova, hijena… tih velikih predatora, a ja sam želeo što bolji kadar. Bezbedna udaljenost je do zamišljene crvene linije u prostoru, i preko nje ne smeš. Crni panter bio je na desetak metara od mene. Mirno je ležao na jednom drvetu i posmatrao nas, a mi smo bili sa druge strane ograde. Prišao sam koliko sam mogao, spustio se do same žice (s tim da mi ono okce uđe u objektiv), kleknuo i pomislio- sad ću da napravim fenomenalan snimak, kad u tom momentu, samo čujem - pazi Rašo! Panter je nokat zabio u poklopac mog fotoaparata i skinuo ga dole, a ja sam se šokirao i stao i samo mi je prošlo kroz glavu - šta bi bilo da mi je čelo zakačio! Jer, ta kandža, kada je gledamo, vidi se samo santimetar-dva, ali kada je pusti, to je desetak santimetara… Taj bliski susret, oko u oko sa panterom, mogao je da se završi katastrofalno…
Kao pravog poznavaoca novinari su ga kontaktirali kada je bila aktuelna priča o crnom panteru koji je navodno viđen u našim krajevima… Panter je ozbiljan predator, ali nekada po život može da bude opasan i – konj.
- Bio sam u Kazahstanu, prelazili smo brzu planinsku reku, gde je dubina vode takva da dopire do polovine stomaka – ti na konju i praktično te dodiruju talasi… Bio sam poslednji u koloni, svi su prešli reku, i u jednom momentu konj stao nasred matice koja je bila izuzetno brza. Praktično blokirao! Ja gledam, šta ću sad – kod mene kamera, dva fotoaparata, haos! Meni je žalije tog materijala nego sebe (sa te ekspedicije doneo sam 1,6 terabajta materijala – ozbiljna priča). Ovaj što je bio domaćin, primeti i vikne i uđe u vodu prema meni, uhvati konja, a konj, čim je osetio sigurnost, krenuo je dalje…
Zapisi sa ovog i mnogih drugih putovanja sačuvani su u pomenutoj fotomonografiji i pratećoj izložbi koja prikazuje najbolje od najboljih. Ilustracije radi, od 500.000 fotografija prvo je izabrao 30.000, pa taj broj sveo na 3.000, a onda “udarna pesnica” i 300 najboljih! “Kod mene postoje kategorije: dobra, odlična i vrhunska fotografija, a kriterijum je jako visok”. Zadovoljstvo da vide pomenutu izložbu, osim Subotičana, imali su i Novosađani, a gostovala je i u Hrvatskoj i Mađarskoj, prošla ozbiljan ispit, pa je plan da u narednom period gostuje i u glavnim gradovima (Beograd, Budimpšeta, Zagreb). A pošto za sebe kaže da je čovek koji ne staje, naš sagovornik već planira i sledeći projekat – fotomonografiju sa potpuno novim fotografijama i tekstualnim opisom, koja će, za raliku od prve koja je trojezična, biti prevedena na četiri jezika (plus nemački). Materijala ima i više nego dovoljno. A i inspiracije mu ne manjka.
