SUgrađani: Robert Sabadoš - "Hajde da sednemo ovde da nas vide ljudi!"

NAŠA Sinagoga - to su reči koje voli da čuje. Bez obzira na to ko ih izgovara. Srbi, Hrvati, Mađari, Jevreji... Zajedničko je jedno – Subotičani. Sa velikim S – i to ne samo zato što pravopis tako nalaže. Jer biti Subotičanin znači istovremeno slaviti i poštovati i Božić i Bajram i Jom Kipur! Zato smo posebni. I ponosni. A ponosan na svoje sugrađane je i Robert Sabadoš, po zanimanju pravnik, vlasnik advokatske kancelarije, ali i čovek koji je u dva navrata obavljao funkciju predsednika Jevrejske opštine Subotica, a već pet godina nalazi se na čelu Saveza jevrejskih opština Srbije – kojih u našoj zemlji ima devet.

Na samom početku razgovora priznaje da je iza njega turbulentan period. Bilo je lepo, ali ne i lako. I došlo je vreme da se malo odmori...

21 GODINA I TOLIKO KILA - “Mati je imala težak životni put. Ona je Senćanka, ’23. godište. I nju su ’44. iz Sente odveli za Aušvic. Imala je 21 godinu i toliko je imala kila kada su je oslobodili! Da li je pričala o tome? Skoro nikada. Ni bratu ni meni. Više sam čuo kada joj je na leto došla sestra iz Beograda u posetu. Razgovorale su, evocirale uspomene, i delove koji su se odnosili na to gde je bilo, kako je bilo, čuli smo kao fragmente. Verovatno je to bila tolika trauma da nije htela nas da opterećuje, a mislim da ona to do kraja života nije svarila. Sa prijateljima iz Jevrejske zajednice Srbije posetio sam Aušvic i video tu drugu, takozvanu mađarsku baraku, o kojoj je mati pričala... Nisam mogao da prebrojim barake! Ni dan danas ne mogu da shvatim ni razmere ni razlog. Naročito razlog. Nema racionalnog objašnjenja, nema! Prihvatam to kao činjenicu bez nekog objašnjenja, a emocije... Tamo mi je ostala rodbina koju nikada nisam video, baba, deda koje nikada nisam video... Samo iz priče znam da su postojali...“.

A odmor će biti potpuno zaslužen jer dao je veliki doprinos u izradi i donošenju zakona bitnih za jevrejsku zajednicu: o savetima nacionalnih manjina; o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta... Za njegovog mandata završena je i obnova Sinagoge, što ga ispunjava nemerljivom srećom.

- To je životno delo, ne moje, moja zasluga je najmanja u čitavoj priči, ali bilo je posla oko toga da se sve organizuje, da se skupi novac. Od jednog do drugog do trećeg, od države do grada, od “World Monuments” fonda do Evropske zajednice... Skupljali smo pare, bilo je strašno zahtevno. I trajalo je. Pet godina obnova spoljne fasade, i godinu i po dana za unutrašnjost. Kada smo završili fasadu, kažu mi prijatelji - šta ćeš sada, dođu ljudi, vide spolja završeno, nikog neće interesovati kako je unutra! A ja kad otvorim vrata - četiri prsta prašine, sve jedno na drugo, nemaš gde da sedneš, nemaš šta da pogledaš, nemaš šta da vidiš! Deprimirajuće. I usred tog krša seo sam na stolicu, naslonio glavu na šake - šta ću sad?! Ali pojavili su se dobri ljudi, pojavili se motivi... Jednostavno, sklop je bio takav da je mađarski premijer bio u Subotici na otvaranju spomenika Dežeu Kostolanjiju, došao je, i kada je video krš unutra, rekao da će pomoći. I bi tako.

Obnovljena Singoga zvanično je otvorena u martu 2018. Od tada ona je prvenstveno objekat gde se održavaju kulturne manifestacije najvišeg ranga, ali istovremeno i turistička destinacija i verski objekat. I kao u svim sinagogama, centralno mesto zauzima sedmokraki svećnjak – menora. Simbol jevrejske tradicije.

- Kada se priča o znamenitostima i anketiraju se Subotičani, ono što me ispunjava zadovoljstvom jeste kada kažu - naša Sinagoga. To je fantastično! Svi su se saživeli sa objektom, to je naše zajedničko nasleđe. I kada sam od 2013. do 2017. bio predsednik Jevrejske opštine Subotica, imao sam izvanrednu saradnju i jako lepo prijateljstvo sa sveštenikom pravoslavne crkve Draganom Stokinom, sa fra Zdenkom Gruberom iz franjevačkog samostana, sa imamom, sa hodžom... Sa počasnim konzulom Italije ovde u Subotici napravili smo prelepu konekciju - uvek spremni za razgovor! Letnje vreme, mi svi kod Isketa u „Pelivanu“. Kažem ja njima - hajde da sednemo ovde da nas vide ljudi! Seo sa nama i vlasnik „Pelivana“ i počeli da prilaze prolaznici – da pozdrave: Dragane, Zdenko, samo nešto da kažem... I stvorio se veliki krug oko nas. To je bilo izvanredno iskustvo, mislim i izvanredna poruka za čitav grad. Posle sam sa istim tim ljudima išao i na dobrovoljno davanje krvi, i to je bila poruka za građanstvo - da možemo i moramo biti zajedno! Bez razlika. Ovo što ja nosim kipu (mala kapa koju Jevreji nose za vreme molitve, prim. aut), a Dragan kamilavku, to je znak raspoznavanja, ništa drugo. To je poenta svega.

Kao predsedniku Jevrejske opštine Subotica, jedan od najvećih zadataka i izazova bio je držati zajednicu na okupu. U komplikovanim i složenim uslovima. I biti pulsirajući deo zajednice, kao i svi, ne izdvajati se. U tome je i uspeo. Danas, sa skoro 70 godina (koje ne krije), polako svodi bilans...

- Dosta je. Neka dođu mlađi naraštaji, neka se kale, neka ponesu baklju. Put je otvoren i neka pokažu svoje sposobnosti. Verujem u mlade, oni su imaju osećaja i odgovornosti u sebi.

ONI KOPAJU, JA ZATRPAVAM! - “Imamo dva psa labradora. Oni su toliko dragi da možeš hranu da im izvadiš iz usta, neće ti ništa! Sa njima provodim vreme, a kada ne znaju šta da rade, vole da kopaju rupe po dvorištu! Onda ja to zatrpavam... Oko kuće uvek ima posla, ali to mi je i zadovoljstvo”.

I sa porukom upućenom mladima, vraćamo se u njegovo detinjstvo. Rođen u Subotici, živeo u Horgošu. Otac Mađar, majka Jevrejka.

- Sećam se divnog pogleda na park grofa Karasa u Horgošu, tamo je bio sportski centar i staklena bašta, a mi od ujutru do uveče u tom parku! Čika Karolj, baštovan, juri za nama da ne gazimo ono što je sveže okopao i zasadio, ali to je više galama, ne zato da ne budemo tamo... Otac vozač, majka službenica. U to vreme u Horgošu bilo je škole samo do četvrtog razreda. Trebalo je da putujem za Sentu ili Suboticu, ali su se dve sestre dogovorile da odem u Beograd gde je živela mamina sestra i imala sina koji je bio moje godište. Dve godine sam išao u osnovnu školu u Beogradu, ali se mama zaželela sina pa me vraća. Sedmi i osmi razred završio sam u OŠ “Ivan Goran Kovačić”. Posle - divna gimnazija u Subotici (“Moša Pijade”), društveni smer. Iz gimnazije nosim jako lepe uspomene i da mogu da se vratim, tamo bih se vratio! Avanture sa drugarima, a profesori, maltene svi - kapaciteta univerzitetskih! Od Rudolfa Kolara do Čučkovića, gospođe Maravić koja je predavala fiziku, gospođe Mihalek koja je predavala engleski... Divni ljudi, pametni, obrazovani. I imali smo dobar odnos prema njima. Autoritet. Kažnjavanja malo. Nije bilo jedinica iz vladanja ili opomena, imali smo respekta.

Gimnazijsko univerzalno obrazovanje pomoglo mu je da shvati da je osnova pravnog sistema – latinski, odnosno rimsko pravo. Upisuje Pravni fakultet u Novom Sadu, i po završetku zapošljava se kao pravnik u “Potiskim vodovodima” u Horgošu. Pripravnički staž odrađuje u kanjiškom sudu, i ’81. odlazi u vojsku.

- Iz Tuzle, gde sam bio godinu dana, takođe nosim lepe uspomene. U vojci vidiš da krug u kome se nalaziš nije jedini, da postoje paralelni svetovi koji se ne dodirnu nikada sem kada se nešto ne izmesti iz kolotečine, ali oni nisu strani jedan drugom, pitanje je samo komunikacije. I snašao sam se u društvu - od Slovenaca do Naumovskog iz Makedonije! Interesantni su ti paralelni svetovi. Gledao sam francuski film sa Belmondom. Radi se o tome da jedan prodavac novina svaki dan vidi kako Belmondo (glavni glumac) dolazi sa voza, kupuje novine i odlazi. Posle pet minuta dolazi jedna lepa deovjka za koju on u nekoj svojoj imaginaciji kaže kako bi njih dvoje bili lep par! Ali oni se nikada ne nađu, samo zbog tih pet minuta razlike. Ona ode svojim putem, on u onoj gužvi - svojim. I prodavac napravi nešto, neki incident, tako da je Belmondo ostao i devojka došla! I on ih je upoznao... To su ti paralelni svetovi. I ovde kod nas postoje paralelni krugovi koji se nikada nisu sreli. Čudna stvar.

Ali njemu nije trebao prodavac novina ili neko treće lice da ga upozna sa suprugom. Školska ljubav (koja datira od drugog razreda gimnazije) krunisana je brakom, decom, danas i unukom. Supruga Ivanka, pored sina Pavla, velika mu je pomoć i u advokatskoj kancelariji gde radi.

- Imamo tri sina - najstariji je u Londonu, on je pravnik; srednji je ekonomista, živi u Pragu, a najmlađi je sa mnom u kancelariji. Diplomirani je pravnik, sprema se za polaganje pravosudnog ispita. Kada smo kretali u zajednički život, supruga i ja smo hteli da smo svi na okupu, kao kokoška kada drži piliće, međutim, izleteli su iz gnezda, i naravno da ja u vezi sa tim nisam rekao ni jednu reč, niti mogu da kažem! Samo – deco, pomoći ću onoliko koliko mogu, podržavam vas u svemu. Malo mi je krivo što su toliko daleko, ali savremena tehnika smanjuje destinacije...

MEZUZA I HANUKIJA - „Na dovratku imamo mezuzu – cilindar sa pergamentom za blagoslov prema onima koji su unutra i za čitavu kuću. Imam i hanukiju, devetokraki svećnjak, vezan za Hanuku, praznik slobode i svetlosti. Praznike svetkujemo, nešto kod kuće, a kada su veći, onda u zajednici - počevši od nove godine, Jom kipura, Hanuke, Purima... Purim je veseli praznik, jedini kada moraš da popiješ! Imao sam jednu sekvencu kada sam bio mlađi – kažu, hajde, popij nešto, a meni nije dobro - mogu da popijem pola čašice rakije, ali već jedna mi je previše! A društvo – hajde, ti nećeš nikad... Popio sam dve, i bio bolestan dva dana! I nikad više“.

Priznaje da je baviti se pravom danas drugačije i zahtevnije nego u trenutku kada je počeo.

- Uglavnom radim građansko i privredno pravo, to mi je oblast. Sve je strahovito promenjeno u odnosu na ono vreme kada sam kretao. Jednostavno, zahtev vremena je takav. Ali suština, principi prava, ostali su, bogu hvala, nepromenjeni. Suština je sistem klackalice - na jednoj strani jedna stranka, na drugoj druga, i klacakalica mora biti u ravnoteži. To je građansko i privredno pravo! Imao sam vrlo pametnog profesora iz građanskog prava. Zvao se Karolj Đetvai i već tada bio među starijim profesorima... Kaže on nama u jednom trenutku - građansko pravo je sistem ravnoteže i ako budete nekad u situaciji da morate nešto da odlučite, a ne znate kako, onda sve stavite u stranu, sedite i razmislite o tome šta bi vaš deda uradio u toj situaciji! To je ta zdrava seljačka logika. I bio je u pravu.