SUgrađani: Robert Tili - "Smejem se da (za)plakao ne bi'!"

Kaže da mu je vreme da polako svodi svoje životne staze... Mislimo da je (pre)rano za to, pitamo ga za godine, dobijamo odgovor – 63. “Izgledaš mlađe” – iskreni smo. “Hvala, baš se ne osećam mlađe...” – iskren je i on. Robert Tili, svestrani i jedinstveni umetnik, čovek koji se celog života tražio, nalazio i gubio, pa opet nalazio u trouglu između muzike, književnosti i crtanja, čije se ime pominje u enciklopedijama, ostavio je traga na daleko širem području od onog koje zauzima njegov rodni grad - grad kojeg je privremeno napuštao, živeći i radeći u Americi, Africi i evropskim zemljama. Ali uvek mu se vraćao. I vratio.

- Subotica mi se odužila, dobio sam dve od tri najbitnije nagrade koje grad daje zaslužnim građanima - “Dr Ferenc Bodrogvari” i “Pro Urbe”, jedino nisam onu za počasnog građanina što ne bi bilo loše jer time te besplatno sahranjuju (smeh), što bi meni dobro došlo. Da li volim ovaj grad? To je kao i svaka ljubav - ima svoje svetle, i momente koji nisu baš tako svetli...

“NAGYMAMA” - “Baka mi je bila Mađarica pa sam prvo naučio mađarski, do šeste godine isključivo mađarski pričao, zato su me i upisali u srpsko-hrvatsko odeljenje, da bih naučio i srpski jezik! Govorim engleski, učio sam privatno i na putovanjima, i nemačkim se služim, samo ne toliko dobro da bih prevodio, kao kada su ostali jezici u pitanju”.

Napolju topao jesenji dan, sedimo u kafiću koji vrvi od života, oko nas neki lepo obučeni svet, promiču ljudi, javljaju se u prolazu... A on u crnom kaputu. I novinar u crnom – jedna od “onih slučajnosti”. I neke crne priče oko nas...

- Uvek sam bio čovek sklon depresiji. Ja sam, ne prilični nego bolesni pesimista i depresivac. Teški depresivan tip. Umetnost mi je bila ventil sve dok nisam ovako ozbiljno zašao u godine. Sada je teže, sada se teško nateram da uopšte sednem za kompjuter! Muzikom sam potpuno prestao da se bavim, porasprodavao sam instrumente, bio sam baš u egzistencijalnoj krizi u vreme korone, bukvalno bankrotirao. Penzija? Nema je, mlad sam za penziju, još dve godine...

Utehu nalazi u tome što je dostigao sve ono što je kao mladić želeo, o čemu je, kaže, snivao.

- Hteo sam da se bavim crtanjem, likovnom umetnošću, i bavio sam se time, imao puno samostalnih i grupnih izložbi, prvenstveno u domenu kolaža i asamblaža. I karikatura mi je vid vid izražavanja. I stripom sam se bavio.

Na pomen stripa ne možemo da ne naglasimo da se ime Roberta Tilija pominje na više mesta u Enciklopediji “60 godina stripa u Srbija” Slobodana Ivkova, da je pomenut u Enciklopediji neoizma i likovne avangarde, dok se, kada je reč o muzici, njegovo ime našlo u “Ex YU Rock” enciklopediji Petra Janjatovića, kao jedinog Subotičanina koji, uz Kornelija Kovača i Gabora Lenđela, ima samostalnu odrednicu.

- Znači mi sve to, kako da ne, puno mi znači. Zanimljivo je da sam od svih tih grana umetnosti, uključujući tu i književnost, sebe najmanje smatrao muzičarem, a po tome sam u stvari najviše poznat. To je prilično apsurdno jer ja sam priučeni muzičar - znam akorde na klaviru, gitari, sviram usnu harmoniku, kazu, udaraljke... ali ne znam note.

ZAR SE (NE) MOŽE OPROSTITI?! - “Porodični život? Tužan, haotičan. Bio sam oženjen, supruga mi je umrla, sa ocem sam u lošim odnosima, sa ćerkom takođe. Ona je odrasla žena, godinama se bavila baletom, imam dvoje unučadi, ali nažalost, ne viđam ih, i to me dodatno deprimira. Živim sa partnerkom, u njenom stanu. Mene je oprost uvek zaobilazio... Što reče moj omiljeni pisac Henri Miler - ako je čovek u određenom periodu života bio budala, zar mu se to ne može oprostiti?!”.

Ipak, talenat koji poseduje bio je (sasvim) dovoljan da se bavi i komponovanjem, da se pojavljuje u ulozi kantautora, pisao je muziku za pozorište i film, a u javnosti najčešće nastupao kao gitarista i vokal. Iza njega je 19 nosača zvuka. Tu su i enciklopedije o bluzu, džezu, roku... njegovi “Stihovi na struju”- prepevi rok pesnika, pa “Električni sanovnik”... I to samo kada je muzika u pitanju! A u kolopletu književnosti, prevodilaštva, esejistike, komponovanja, sviranja i likovne umetnosti, izdvaja se i 19 knjiga poezije, proze. Poslednja u nizu objavljena je prošle godine, u izdanju “Prometeja”. Cirkularni, tragikomični roman “Kapošvarski đubretar” ušao je u širi izbor za “NIN-ovu” nagradu.

- Jeste, to je velika stvar, mada mislim da su moja druga dva romana daleko bolja. Tu mislim na svoj prvi roman “Izdah iz staklenika” za koji sam dobio “Deretinu nagradu”, i drugi “Ubogi Lazar u gradovima” za koji smatram da je možda još bolji. To su daleko ozbiljnije knjige, i po sadržaju i stilski, ali nije se još rodio taj koji može da otkrije tajnu “NIN-ove” nagrade! Svake godine je drugačije i zavisi od perioda. Izgleda da je ova jednostavnija, duhovita forma “Kapošvarskog đubretara” više odgovarala...

SPAS JE RAD, ALI... - “I meteoropata sam, i depresivac, sve se skupilo! Fizički se kako-tako držim, ali depresija me ubija. Ne izlazim nigde, učaurio sam se u četiri zida. Šta je spas? Rad! Intelektualni, fizički. Ali sve je teže...”.

I dok citiramo reči kritike koje ovaj roman porede sa “vožnjom strmoglavo brzim toboganom kroz kuću strave”, zagledamo se u crno-belu karikaturu đubretara na naslovnoj strani. Pogled umesto pitanja, i očekivani odgovor:

- Da, obično ilustrujem svoje knjige, i da, to sam ja! Minus sam preokrenuo na plus time što sam se uvek zafrkavao na sopstveni račun, na račun tog svog gubitništva. Stvarnost u ovom romanu, i stvarnost uopšte, po meni je toliko jeziva da ponekad bude smešno. Totalno. Što kažu – smejem se da zaplakao ne bi’! Svi su moji romani autobiografski, nose neku poruku... Nisam baš (mnogo) veseo čovek. Bio sam kada sam bio mlađi, ali puno toga se promenilo. Nisam mislio da ću ovako teško prihvatati starost. Nekako sam razočaran. Sve se tu skupilo. Kada sam slušao pesmu Bitlsa ”When I’m Sixty-Four”, nikada nisam razmišljao o tome da ću i ja jednog dana biti toliko, a ispalo je kao u onoj priči, basni o cvrčku i mravu. I sad, kada je došla zima života, ja sam cvrčak, a nisam mislio da ću ikada doživeti to da budem.

Kaže da mu je jedna od najvećih životnih grešaka to što nije završio fakultet. Život bi ga odveo u nekom drugom pravcu...

- Studirao sam filozofiju u Beogradu. Jednog dana došao sam kod cimera sa flašom viskija i rekao – ja neću da budem filozof, ja ću da budem bluz pevač! To je bilo na drugoj godini fakulteta. I tu odluku sam bezbroj puta požalio! Kao bluz pevač imao sam svoje vreme popularnosti i slave, ali sam zahvaljujući tom nesretnom bluzu sve izgubio! A da sam završio fakultet, makar bih radio u školi... Zahvaljujući muzici, išao sam na turneje, svirke, imao i menadžera, sasvim ozbiljno radio - dok sam radio. Ali opet mi je žao što sam to izabrao. Danas sasvim drugačije gledam na to. Sada kada sam stariji, ne bi mi bilo žao ako ne bih nastupao, putovao, a onda ni po koju cenu nisam mislio tako! Baš toga sam se bojao – da se ne zabijem negde, u neku malograđanštinu, i tu ostanem.

ŽIVOT JE KRATAK. PAMETNO (GA) ISKORISTITE - “Godine 1994. Karolj Viček snimio je dokumentarac o meni. Film se zove “Trubadur” i govori o jednom jako talentovanom momku koji će u svemu uspeti, čega god se uhvati. Tako sam prikazan, tako je tada i delovalo. Sada, iz ove perspektive, mogu da kažem da je život mnogo kraći nego kada to izgovorimo, nego što nam se čini kada to izgovorimo! Zato bih preporučio svima da ga pametno iskoriste”.

Zato je putovao. Često i mnogo. I ostajao. Dugo.

- Kada se osvrnem, mogu reći da sam imao lepu mladost – puno sam putovao. U Americi sam bio u okviru razmene studenata, Afriku turistički obišao, u Evropi živeo i bavio se muzikom – nastupao po klubovima, a bogami i na stadionima! U Mađarskoj sam bio gost, u to vreme njihove najpopularnije grupe “Hobo Blues Band”, koja ima takvu reputaciju i imidž kao kod nas “Riblja čorba” u vreme najveće popularnosti. Oni su baš narodski rok bend, a ja sam im bio gost. Sprijateljio sam se sa vođom benda, njemu se sviđao moj način izvođenja bluza i autorske kompozicije. Nastup je bio tako koncipiran da bih ja počeo sam, onda bi izlazili oni i završavali smo svi zajedno. Bio je to interesantan šou, imali smo turneje po Mađarskoj, to je bilo jako fino. Od svih zemalja koje sam obišao, ipak mi se najviše dopala Holandija, izmišljena zemlja, voleo bih da sam mogao da ostanem. Vredan i gostoljubiv narod. Vole sve što volim i ja - slikarstvo, muziku, književnost.

I kada čovek svede neki svoj životni bilans, shvati da je toliko toga (vrednog) iza njega. Da li smo toga svesni?

- Ne mogu da se potužim, ja sam gotovo sve svoje snove ostvario. Naputovao sam se, napisao gotovo sve što sam hteo da napišem... Pitaju me - kako možeš da budeš nezadovoljan?! Pa i nisam. Samo kažem - sve me rastuži. Dolazi zima...