SUgrađani: Rozalija Danji - "I kada mi je teško i kada je dobro - pozitivna energija je uvek tu!"

Ona je osmeh koji hoda. Jedna od retkih ljudi koji će vam, kada je sretnete i sa njom popričate, bar narednih sat vremena učiniti boljim... Podsetiti vas da u besmislu ima smisla – ako na život gledate iz pravog ugla. Takva je atmosfera i na Ženskom štrandu na Paliću, čiji je zakupac već 20 godina. Bilo je težih i lepših vremena, smenjivala su se kao kiša i sunce nad jezerom, ali ona nije posustajala, a nije ni odustajala. I poznavajući Rožiku (kako je svi zovu), znamo i da neće! Dok u ovo nesrećno “kovid vreme” sedimo sa Rozalijom Danji na Ženskom štrandu, veštački lišenom gostiju (jer dan je lep, ali mere o zabrani sedenja i u baštama kafića još su na snazi dok razgovaramo), vraćamo se u prošlost - prosto trčimo ka njoj, bežeći od sumorne sadašnjosti. I zamolimo - pričajte nam o nekim drugim vremenima, Rožika...

- Zlatni perid bio je onaj kada je postojao Klub ljubitelja Ženskog štranda. Puno ljudi je dolazilo (žalosno što je među njima već puno pokojnih), vladala je porodična atmosfera, mir, tišina, neki drugi život... Redovni gosti bili su: gospodin Darvaš, pa Vermeš (bez Vermeša nema Ženskog štranda!), Marija Šabić, Gordana Karanović, Ela Lošonc, doktor Dončenko, dr Nikodijević, dr Šebešćen, dr Puleva i mnogi drugi. Jako dragi ljudi, dolazili su skoro svakoga dana, svako je imao svoje mesto... Predsednik Kluba bio je Toni Bedalov, lepo smo se slagali, rešavao sve šta je trebalo! A kada je Ženski štrand pripadao “Palić Ludašu”, najviše mi je pomogao Dragutin Miljković – sa njim si se uvek mogao dogovoriti.

SAMO DO TOALETA, MOLIM - “Trenutno najveći problem palićkog turizma je što na celom jezeru nema toaleta! Pravi se i nadam se da će uskoro biti završen, ali godinama svi dolaze kod Rožike, kao i sada – šetaju, niko neće piće za poneti, ali mora otići u toalet! Kada je dete, trudna žena, izlazim u susret, a ne smem, jer ako već ne daju da radim, kako smem da ih pustim?! Baš juče je jedna žena toliko molila, trudna je, a meni je žao...”.

Subotički novinari pamte tradicionalno otvaranje letnje sezone na Paliću, kada je na Ženskom štrandu organizovana konferencija za novinare.

- To je uvek bilo oko 20. juna. Bila je zakuska, novinari su postavljali pitanja, najčešće o stanju jezerske vode, i dobijali odgovore. Ako mene pitate, ja se i sada kupam u jezeru! A ovde sam i naučila da plivam kada sam imala tri godine - baba me je dovela. A na Štrandu smo se obično 1. maja prvi put okupali, otvorili sezonu. I ako će ove godine biti toplo za 1. maj, kupam se obavezno! I nikada se nisam razbolela. U šali kažem da me alga održava! I moja sestra Irena od malih nogu kupa se u jezeru od maja do septembra svaki dan – sada ima preko 70 godina i nikada nije bila bolesna!

Stručnjaci će reći da je za stanje tela donekle (ako ne i presudno) odgovorno stanje duha. Ili beše obrnuto... Ali gledajući i slušajući Rožiku – taj sjaj u očima i reči koje izgovara kao katapultirane, shvatamo da pred sobom imamo ženu neverovatne energije...

- Ja sam letnje dete, rak u horoskopu, mnogo volim da plivam, nekada sam se bavila i trčanjem - sada manje, više plivanje – to me održava. I to što svake godine priuštim sebi da odem na more, a najviše volim Egipat! Tamo obnovim energiju. I uvek se trudim da budem raspložena. I kada mi je najteže, imam osmeh na licu! Moji dragi prijatelji, ljudi oko mene kojih puno ima, dolaze da se druže, kartaju sa mnom, kažu da im prenosim pozitivnu energiju – možda je imam i viška, više nego što treba. I kada mi teško ide i kada mi je srednje i kada mi je dobro – pozitivna energija uvek je tu! I kada je najteže, ja se i onda smejem! I sada mi nije lako, ali ne pokazujem. Smeh održava čoveka, tako sam rođena. I nikada se nisam promenila – da li imam para ili nemam, živim kao ostali ljudi. I stalno se trudim da ljudi oko mene imaju, meni je dosta samo da odem na letovanje!

RADIĆU DOK MOGU, A ONDA – DECA I UNUCI - “Ženski štrand mnogo volim i radiću dok mogu, a nastaviće moj sin koji je zvanično i direktor Kafe-bara “Ženski štrand”. I sin i ćerka su porodični ljudi, a ja sam ponosna baka četvoro unučadi. Oni često dolaze na Palić, uživaju u parku, najstariji Miloš završio je Ekonomsku školu i već dolazi kod bake da radi, da zaradi svoj dinar, da nauči da ceni i poštuje zarađeno. Kristina radi u banci, Žombor i na radiju – tu je ako treba humor, ako treba biti ozbiljan, svima pomaže, ne postoji ono što ne zna! Jako sam zadovoljna svojom decom”.

A ne krije koliko je bilo teško kada je pre 30 godina ostala udovica sa dvoje dece koje je trebalo izvesti na put. I bez oklevanja nabraja šta je sve radila da njima ne bi ništa manjkalo.

- Moj pokojni suprug Đerđ Danji, bio je poznati rvač. Radio je u “29. novembru”, ja u “8. martu”. Posle smo postali privatnici, držali restoran prekoputa “Pionira” – sada se zove “Eden”, a kada je bio naš, zvao se “DPO” i niko nije znao šta to znači! A u ona dobra vremena ja sam mu dala ime – početna slova fabrika: “Dinamo”, “Pionir”, “Osmi mart”. Radili smo zajedno, što više, dok si mogao da stekneš u životu... Ja sam uvek želela da se bavim modom (završila “Lazar Nešić”), pa sam kupila poslovni prostor u gradu i otvorila butik - zvao se “Tina, uvek atraktivna!” (zbog moje ćerke Kristine). Radila sam i na Buvljaku, prodavala pljeskavice, krompiraču.. I ne stidim se ničega. Celog života sam radila, da iškolujem decu, da im sve obezbedim. Bila sam sama, nije bilo lako. I danas se trudim da oni imaju - kao majka i baba radim za to. U životu sam sve dala i zato sam dobila Ženski štrand, kao nagradu.

BABA SAM, ALI PAMTIM! - “Bombardujemo” je pitanjima vezano za godine – kada ste preuzeli Štrand, kada je bilo renovinaranje, kada ste se vratili, od kada je Žombor direktor... I dok zove sina da bude sigurna u tačnost informacija, shvatamo da zapravo to i nije tako bitno, već njene reči koje nam, baš kao i njene simpatične rečenice na srpskom jeziku (koji joj nije maternji) stalno drže osmeh na licu: “Matora sam baba, ali pamtim!”. I dodaje kako uopšte ne krije svoje godine . Zaista, gledajući je (i slušajući!), njenih 68 zvuče kao druga mladost...

I dok opet, u svom maniru, tešku temu završava optimizmom, moramo da primetimo da ni put do Ženskog štranda nije bio posut ružama. Ni onda ni sada.

- Naravno da mi ga nisu dali u zakup na moje lepe oči, bila je puno molbi, ljudi su konkurisali. Ali ja sam ga poznavala - odrasla sam na Paliću (pored “Abrahama”), moj pokojni otac Đerđ Tandi bio je predsednik Udruženja boraca... U vreme kada se, između ostalog i Ženski štrand nalazio pod rukovodstvom “Elitte Palića”, mi smo dolazili kao gosti, tu se kartali... Bilo je pet-deset stolova i maksimalno 20 ljudi. Jednom u šali kažem kako bi bilo da ja preuzmem Ženski štrand, a novinar Milenko Ilić Ilo, sada pokojni, odmah podrži tu ideju! Kažem zašto ne bih, usput ću se kartati, uživati, iskoristiti sve lepo... Tako je i bilo. Pa pravi, ulaži, sređuj! Napravila sam komplet inventar, zatvorila folijom da imam i zimsku varijantu, i kada sam to završila, Grad je doneo odluku da treba da se iselim - zbog renoviranja! Rok od godinu dana se produžio, ali kada je bilo gotovo, ja sam prva bila pozvana da potpišem ugovor i dalje nastavim rad na Ženskom štandu.

Dodaće i naglasiti da se politikom nikada nije bavila, ali da je poštovala sve gradonačelnike - “od Kase, Kučere, Vučinića, Dulića do Bakića”.

- Svi su mi izašli u susret i nikada problema nisam imala - uvek su mi produžili ugovor bez komentara i već nisu nazvali Ženski štrand, nego su rekli - Rožikin štrand! I gosti koji dolaze kažu – idemo kod Rožike! I nadam se da ću, dok sam živa, ostati na Ženskom štrandu, to nikada ne bih prepustila nikom! Imam i ko da me nasledi, da preuzme - moj sin Žombor Danji naučio je sve od mene. Kako dete vaspitaš, tako nastavlja. Moja deca su uvek radila, Žombor mi je već od svoje 12-te godine pomagao, kao i ćerka, jer posle pokojnog muža nisam imala ni roditelje ni nikoga! Poslednjih godinu dana, zbog ove situacije jako je teško. Nedavno su dozvolili da radimo kao šalterska prodaja pića, a to je sve sitno, kap po kap, ali šta ćeš, moram da radim, nemam drugo, nadam se da će biti bolje. I sve ispoštujem – kada je bilo zatvoreno - zatvoreno, kada su rekli da možemo otvoriti, onda možemo.

U međuvremenu, ugostiteljima je dozvoljeno da rade u baštama, na otvorenom, a nagoveštava se da bi od naredne sedmice epidemiološke mere mogle još malo da se ublaže, na radost ugostitelja, ali i mnogobrojnih gostiju kojima je uz dolazak na Palić obavezna tačka svraćanja i Ženski štrand.