SUgrađani: Rozalija Tumbas - "Ako problem mogu da rešim, sama ću se ponuditi!"

Kada dođete na razgovor sa predsednicom Suda, prethodno prošavši sve kontrole od detektora metala na ulazu u zgradu i pretresanja torbe od strane dežurnog lica, do ljubazne sekretarice i njenog: “Molim, sačekajte”, poslednje što očekujete jeste da će se priča koja je počela (tako) ozbiljno, završiti – ukusno! Zagledani u fotografije na njenom mobilnom telefonu, tada još uvek aktuelnu predsednicu Osnovnog suda u Subotici Rozaliju Tumbas upoznali smo u jednom, za većinu sugrađana, sasvim novom svetlu – kao domaćicu koja kao od šale mesi štrudle od kiselog testa, pravi mekike, salčiće, princes krofne i krempite (ne od kupovnih kora!), skoro zaboravljene “bunardžije” i “listiće” punjene belancem. I sve to čini u “kućnoj džungli”, okružena uvek procvetalim orhidejama (za koje nikada dovoljno polica), nabujalom hojom (voštani cvet), kaktusima i jednom komšijskom mačkom koja je više u susedstvu nego u sopstvenom dvorištu! I zna ona, a znamo i mi, da joj posle četrdeset i tri godine radnog staža, kada bukvalno za nekoliko dana stupi u (zasluženu) penziju – neće biti dosadno...

-    Rođena sam u Tavankutu (koji je tada imao porodilište), odrasla u Ljutovu; otac se bavio ovčarstvom i zemljoradnjom, mama preradom mleka. Već od srednje škole bila sam podstanar u gradu, kod očeve tetke, jer tada autobusa nije bilo, samo jedan voz za radnike u pola pet ujutru, povratak u pola tri, i ko se ne uklopi u taj red vožnje, imao je problem. Išla sam u Gimnaziju “Moša Pijade”, studirala pravo u Novom Sadu. Imala sam talenta za društvene nauke, delovalo mi je da ja to mogu lako završiti, iako mi to kako izgleda posao pravnika ili advokata sigurno nije bilo najjasnije... Roditelji se mojim školovanjem nisu mnogo bavili, gledali svoja posla i razmišljali na način “od ovog se živi, od ovog  zarađuje” - moja škola je nekako bila sporedna stvar jer to tada nikakvu zaradu nije donosilo. I važio je princip - ako ideš da studiraš, za četiri godine se mora završiti! Nema tolerancije. Naravno, preko leta, kada sam bila kod kuće, uvek sam učestvovala u obavezama u domaćinstvu - to se podrazumevalo. Tako da pokrivam skoro sve poljoprivredne i poslove domaćice (smeh). Kao malu čuvala me je baka, ona nije mogla trčati za mnom, ali kad kuva (za sve nas u kući), i ja sam dobijala svoj deo namirnica - da seckam, pravim i mesim. Tu sam stekla i taj osećaj za kisela testa, dosta toga znam da napravim, kompletnu zimnicu sama ostavljam...

PRAVO (NI)JE PRAVDA - “I u tim ružnim stvarima koje se u sudu dešavaju, radosna sam kada na neki način uspem napraviti dobro rešenje problema, sagledavajući činjenice i zakonske propise, jer nekad pravda i pravo ne idu zajedno – jednostavno, zakonska odredba je drugačija u odnosu na ono što bi bilo pravedno da se u životu desi. To ljudi u početku teško prihvataju. Na primer, kod podele bračne tekovine desi se da se ljudi razvedu posle četrdeset godina braka, a sve nekretnine, bankovni računi (novčana sredstva) su na imenu jednog supružnika. Teška priča jer pretežno supruga nema ništa i njoj je onda strašno da mora da dokazuje da posle toliko godina rada i zajedništva nešto njoj pripada. Ali jednostavno, to je zakonski tako. Uvek sam pokušavala da donesem seljački pravednu odluku, što je često teže - mnogo više dokaza treba izvesti, mnogo više razmišljati, ali mislim da sam u većini slučajeva uspela i kada to uspem, bila jednako radosna kao i onaj ko je ostvario to svoje pravo”.

Nakon što je završila studije (naravno, u roku!), ma koliko da je lepo bilo studirati u drugom gradu, zaželela se kuće i vraća se u Ljutovo. Kao stipendista Opštine Subotica (i u srednjoj školi i na fakultetu) imala je to i kao obavezu.

-    Bila je to dobra priča – od stipendije sam mogla platiti stan i kupiti knjige. Plan je bio da se do proleća odmorim od učenja, da ne moram odmah početi raditi, i meni je to prijalo, ali već posle nove godine se nekako sve poradilo i ja sam krenula da tražim posao.  Na razgovoru kod sekretara Opštine rekla sam da bih želela u Sud zbog polaganja pravosudnog ispita (i tada i sada jedan vrlo obiman ispit, a uslov za polaganje bio je da imaš godinu dana radnog staža). Tako sam 13. januara ‘82. počela da radim u ovom Sudu  (predsednik je bio, nažalost pokojni, Ivan Sedlak), i tu sam, u februaru ’83. položila pravosudni ispit. Tada je bio jedan lep običaj da smo kao pripravnici ostajali dok ne nađemo posao, tako da sam tu bila do juna ’83, a posle otišla u “Slovin Palić” kada je njihov pravnik Arpad Tot Bagi izabran za sudiju i došao ovde. U “Slovinu” sam bila do januara ’85, kada odlazim u vodoprivredno preduzeće “Dunav-Tisa-Dunav”, i ostajem do decembra ‘92. Tu mi je najveći posao bio eksproprijacija za kanal Tisa – Palić, projekat gde si potpisivao odluke koje su se odnosile na velike iznose - eksproprijacija zemljišta, recimo, za jezero Velebit sto četiri hektara.

Ne možemo a da ne primetimo sa kakvom lakoćom nabraja cifre i datume, pamteći i najsitnije detalje - prošlost, a kao da je juče bilo!

-    Kažem vam da ništa ne zaboravljam. Ljudi mi ne veruju, ali, evo, ja nikakve beleške nemam ni oko čega, imam grozno pamćenje i groznu moć zapažanja (smeh). Ja gde uđem, sve sam skenirala: gde šta stoji, ko je bio, gde sedeo, šta rekao, radio! To moramo imati u ovom poslu jer u sudnici skoro svi manipulišu istinom, i moraš biti jako pribran jer će ljudi probati izvrnuti reči kada im nešto ne ide u prilog... Tremu nemam, ništa ne krijem i u radu suda uvek je realno bila prikazana situacija. Nisam pristalica onoga da se nešto našminka, da dobro izgleda, pa kad naiđe sledeći izveštaj, padne u vodu jer se više ne može pokriti! Uvek smo imali jako lepu saradnju sa Višim sudom u Subotici i predsednikom Ferencom Molnarom koji mi nije samo kolega, već i prijatelj.

PORUKA ZA NASLEDNIKA - Nakon odlaska u penziju Rozaliju Tumbas, odlukom Visokog saveta sudstva, naslediće Daniel Kovač. Naša sagovornica nasledniku poručuje da je važno sačuvati dobre međuljudske odnose u kolektivu i biti brižan za svakog kolegu sudiju i za svakog zaposlenog: “Treba imati sluha i osećaja i za tuđi problem, i ako možemo pomoći, uključiti se da to rešimo. Ja nikada nisam dala pismenu naredbu sudiji a da ga prethodno nisam pozvala, porazgovarala i, što bi rekli, iz punog kruga sagledala problem. Mora se odvojiti vreme - gospodar si samo onih reči koje nisi izgovorio. Ako nekog treba kritikovati, to stvarno treba ostaviti za kraj, možda se i neće morati nešto ružno reći...”.  

Nakon povratka u Sud, radi kao sudija, menjajući referade koje sudi. U početku je to bila referada radnog prava (sa velikim novinama jer je do tada te predmete sudio Sud udruženog rada), da bi posle desetak godina prešla na porodične sporove (podseća da je novi porodični zakon stupio na snagu 1. jula 2005), a od 2006. radi i parnične predmete, i tako sve do aprila 2011, kada je preuzela funkciju predsednika Osnovnog suda. Na pitanje da li, u duhu poštovanja rodne ravnopravnosti, želi da funkciju koju obavlja napišemo u ženskom rodu, odgovoriće:

-    Nisam pristalica zvučnog naziva funkcije (i u vezi sa rodnom ravnopravnošću). Mislim da veličinu možeš izgraditi svojim načinom rada koji uvek traži puno odricanja, puno sati potrošenih na neku materiju jer ništa ne pada sa neba! Sada je, evo, četrnaesta godina da sam na ovom mestu (nešto kao vršilac funkcije, nešto u predsedničkom stanju) i mislim da nisam nikada bila stroga, da sam vikala, povisila ton... Mislim da i kada nešto moraš narediti, to se može reći na lep način. Uvek sam mnogo razmišljala o tome koliko moram reći kad to moram reći – i sa kolegama i sa strankama. Sve sam pokušavala dogovorom! Znači, prvo da porazgovaramo, da vidimo u čemu je problem, da li možemo popraviti, pa ako se to ne ispoštuje, onda ide pismena naredba, jer jednostavno, ovo mesto nosi i te obaveze. Lepota ovog mesta je što sam upoznala mnogo kolega iz drugih gradova, što kao sudija verovatno ne bih uspela. Lepa strana je i kada sud ima dobre rezulate, kada nema puno starih predmeta (mislim da se ta dužina trajanja postupka dobrim smanjila u poslednjih desetak godina). Najlepša strana mi je bila kada se sastanemo sa sudijama vezano za predmete koji iz nekih razloga duže nisu rešeni, i sudija koji je zadužen predmetom iznese dileme i probleme koje ima. Nekada je sudiju potrebno osnažiti u njegovim namerama, ili neko od nas vidi još neki put rešavanja predmeta. Uglavnom, rezultat je da se ti predmeti - završe.

I dok sa tim u vezi, a na našu molbu, pokazuje priznanje Vrhovnog suda Osnovom sudu u Subotici, za doprinos unapređenju efikasnosti i kvaliteta sudskog sistema Republike Srbije, pitamo je da li će joj i koliko nedostajati posao i sve ono što on sobom nosi, kada i zvanično, 14. januara 2025. godine ode u penziju.

-    Mislim da će mi biti lepo i u penziji! Ja sam vrlo prilagodljiva, što nije baš odraz ljudi u mojim godinama, ali valjda sam tako rođena i mislim da znam ispuniti dan. Mnogo toga volim da radim. Volim da gajim cveće i ovo ovde, u kancelariji, skoro sve sam ja odgajila - od pelcera orhideju koja će cvetati; ova ogromna zamija bila je grančica kada sam je dobila! Volim da spremam u kući (nemam pomoć i nikada nisam imala), mislim da je fizička aktivnost nužda koju treba upražnjavati – do korone sam redovno vežbala i mislim da to opet stavim u svoj raspored), pomažem i oko mamine dvorbe (ima devedeset godina). U formi sam, mogu da čučnem, da šetam... Što znam uraditi, volim i druge da naučim! Neposredna sam, svakom ću se ponuditi da pomognem, što i nije vezano za moju struku - ako to mogu rešiti, sama ću se ponuditi. To se svakodnevno dešava, ljudi nemaju probem da me pozovu, pitaju, traže pomoć. I volim svuda da “upadnem”, da vidim kako se to odvija – i ovde sam uvek vodila računa o tome da stranke ne treba dugo da čekaju ispred šaltera, da se šalteri moraju na vreme otvoriti, da se prema stranci mora biti ljubazan bez obzira na to kako se ona ponaša, a često su i stranke neljubazne zato što nešto već nije završeno ili je završeno na način koji se njima ne sviđa...

KADA PREDSEDNICA MESI ŠTRUDLU - “U kući mi vlada opšta invazija biljaka, a sada se muž pribojava da ću i ovo cveće iz kancelarije doneti kući (smeh). Ali ja to volim, kao i druge lepe stvari u životu: garderobu, nakit... Dobru štrudlu. Jednom smo imali u poseti delegaciju i Beograđani sa kojima smo radili projekat, komentarisali su kako su u Subotici jeli dobru štrudlu na tom i tom mestu, a ja im kažem - to nije ni videlo dobru štrudlu! U sedam uveče smo se razišli, ja sam otišla, kupila materijal, ispekla štrudlu i sutra im donela! To je bilo...”.

Za zadovoljstvo ima razlog i kada je porodični život u pitanju. S ponosom će istaći da ima muža, sina i SNAJU (a tu su i majka i brat Josip Tumbas – po profesiji kuvar; Subotičani ga znaju iz “Patrije”, gde je godinama radio, a danas se bavi keteringom).

-    Suprug je iz okoline Niša, bavio se trgovinom, danas u penziji. Sin Petar Stojanović, po struci ekolog (završio Prirodno-matematički fakultet), živi i radi u Novom Sadu. Sa sinom imamo jako blizak i dobar odnos. Sa jedne strane, bila sam zahtevna mama u smislu da se preuzmu obaveze u kući i imaju dobre ocene, a sa druge strane, mnogo sam dozvoljavala - i da se okupi društvo, i ako je bilo ko imao problem, to se otprilike kod mene rešavalo, dete treba da ima slobodu da vam ispriča. I njegovo društvo mi se poveravalo, ja oko sebe imam rezervne sinove (smeh). Sin ne nosi isto prezime jer suprug i ja nismo venčani - kada smo se odlučili na zajednički život, bilo je toliko razvoda oko mene, toliko ružnih stvari, da sam odlučila da mene niko neće pitati zašto se razvodim (smeh). Suprug se nije bunio, trudnici se sve želje ispunjavaju. Snaja mi je profesor engleskog jezika, radi na Fakultetu tehničkih nauka, predala doktorat... Jako se lepo slažemo. Od prvog dana. Inače, u porodičnim predmetima često je prisutno da se posle dugog trajanja braka u sudnici spominje šta je prvo rekla tvoja mama i čime me je uvredila – sa obe strane: tašta i zet; snaja i svekrva. Zato sam rekla – ja ću biti jako ljubazna da se makar ovo ne može reći (smeh). Posao me je, između ostalog, naučio da treba umeće u braku. Neku pogodbu treba praviti – šta će ko kome istolerisati, neke ustupke napraviti, oslušnuti i šta tvoj partner želi. Treba razgovarati o problemima. Kod mladih ljudi ima jako puno razvoda, a znate šta je problem - ne razgovaraju! Sve kao nešto podrazumeva se. Ništa se ne podrazumeva! Treba reći.