SUgrađani: Rudolf Mesaroš i Jožef Kovač - "Dečki, svaka vam čast!"

Oni su umetnici, zanatlije, a pre svega prijatelji. Jedan zna šta drugi misli i pre nego što razmene reči. Nagnuti nad velikim svetlećim stolom, dok u pozadini svira muzika, kao alhemičari nad tajnim obredom, stvaraju magiju. Svetlosti, boja i oblika – vitraž. Rudolf Mesaroš i Jožef Kovač više od trideset godina uspešno plivaju u poslu koji je postao ljubav. A proizvodi te ljubavi, iz studija, radionice, ateljea... (koji od osnivanja do danas po početnom slovu njihovih prezimena nosi naziv „M&K Tiffany“), krase sakralne objekte, ugostiteljske objekte i privatne kuće od Subotice do Aranđelovca, od Mađarske do Nemačke. I nose jedinstveni i danas prepoznatljiv potpis - MK. 

-    Kako je došlo do saradnje? Poznavali smo se odranije, deca su išla zajedno u obdanište, školu. Znamo se i preko sporta – igrali odbojku, bili u rezervi... Veže nas dugogodišnje prijateljstvo. Obojica smo radili u društvenim firmama – kolega u „Severu“, ja u „Integralu“. On mašinac, ja građevinac. Došlo je vreme, dobiješ platu, kad izađeš – nula! Sticajem okolnosti, ja sam u časopisu „Sam svoj majstor“ video kako se izrađuje Tifani lampa. Bili smo smeli, hrabri, i odlučili da krenemo tim stopama. Početak je bio interesantan. Nismo imali pojma ni oko materijala ni oko rada ni oko tehnike, ništa! Krenuli smo od nule, spremni da naučimo ovaj zanat koji smo posle i zavoleli i ostali dosledni – ističe Mesaroš.

POROĐAJNO ODELJENJE – NE SMETAJ! - „Kada je neki problem, muka, na ulaznim vratima što piše: „Nezaposlenima ulaz zabranjen“, to se skida i piše: „Porođajno odeljenje – ne smetaj!“. Naravno, to samo tako kažemo. To su naše šale, mi smo zjalavi dosta, tako da puno toga što čujete, ne bi trebalo da napišete...“.

Upravo u ovom periodu godine, tačnije 10. juna 1989. napravili su prve korake u pravcu kojeg će se držati i naredne 33.  

-    U početku smo radili paralelno – ovaj posao i u firmi. Početak je bio težak, prošlo je puno vremena dok nismo napravili prve lampe. Naša prva adresa bila je u Cara Lazara, ova u Celovečkoj je druga. Polako smo uplivavali u restauracije, postao nam je mali prostor... Jako je teško raditi restauraciju bez jednog velikog svetlećeg stola! A ti vitraži su mahom veliki pa smo bili prinuđeni da nađemo veću prostoriju. Ova nam se dopala, iznajmili smo je, i tu pored radionice imamo i mali izložbeni prostor – objasniće Kovač.

NAŠA DECA - „Svaki posao je zahtevan i mi se prema svakom poslu tako i odnosimo. To su naša deca i nema sviđa mi se više ili manje. I nećemo odraditi ako nam se ne dopada u smislu da nešto majstorski ili estetski nije kako treba. I za nas nema ništa lepše kada se vitraž završi i kada se ugradi na svoje mesto, kada vidiš onaj osmeh investitora. Zadovoljan je, ali neće to da pokaže, nego onaj skriveni osmeh... I ti prepoznaješ sve to, a on kaže - ovo i nije tako loše. E, dobro, hvala!“.

Smeh i dobro raspoloženje sagovornika prati nas od trenutka kada smo kročili u radionicu, a ispratio nas je i na izlazu. Kada smo im saopštili da ovaj intervju iskače iz sheme uobičajenih jer umesto jednog imamo dvojicu sagovornika, pa je tu dilema sa kim početi i ko će na koje pitanje odgovarati, nasmejali su se i rekli – „Nema veze, obojica ćemo lagati!“. Smeh je ostao. I istina.

-    Mogu da kažem da je dok radimo mahom situacija opuštena. Ima dana kada je stani-pani, kada mora da se ispoštuje neki rok, ili je taj rok kratak. Ali u principu opušteno je – nalazimo se oko osam, popijemo kafu, popričamo, isplaniramo šta ćemo, gde ćemo, kako ćemo, i krenemo raditi. Dođe tu neki novinar pa nas prekine (smeh). Retko smo pod tenzijom. Ja sam blizu šezdesete, neko i preko šezdesete... – priča Kovač, a kolega ga prekida rečima: „Hvala lepo!“. Nije rekao ko je taj stariji – dodajemo mi. „Ali uputio je značajan pogled koji niste primetili!“ – objasniće, kroz smeh, Mesaroš. I nastaviti:

-    Ponekad je teško, pada koncentracija kada radimo po sedam-osam sati. Onda malo sednemo, popričamo, dođu frendovi... Pošto ja živim „daleko“ (ova kuća pored je moja) i ako treba nešto na vreme završiti, dođem i neki put i do ponoći ostanem, a komšije kucaju na prozor i kažu – jao, što imaš dobru muziku, mogao bi i neki sto za piće ovde da staviš! Kažem – fala ti lepo!

KOD OBUĆARA ŠUPLJA CIPELA? - „Da li imam neke vitraže kod kuće? Ne! Pomalo ispada da je kod šustera šuplja cipela (smeh). Moja žena čekala je dobrih 15 godina vitraž na ulazna vrata, a pre toga je ona sama napravila jednu lampu od obojenih stakala! Imamo i jedno ogledalce i mislim da je to sve“ – reći će Kovač, a Mesaroš se nadovezuje: „Kada smo kupili kuću, velika krila, običan prozor, onda sam pustio mašti na volju, i napravio na ulaznim vratima i u dnevnom boravku vitraže! Igrao sam se strukturom stakla, ne bojama. Ali, jeste, i to je vitraž - bez boje, samo struktura...“.  

Teško je u atmosferi koju kreiraju, uz muziku koja inspiriše, i zamisliti da se dvojica prijatelja, kolega, oko nečega mogu i – ne slagati.

-    Da li ima nesuglasica? Uvek! I to većinom oko projektovanja, izrade projekta. Nismo svi isti, imamo različito viđenje. Ali mi trideset i kusur godina radimo zajedno. To je kao (neki) brak! I stvarno nema da nečija reč preovlađuje, nego se samo gleda logičnost stvari – onaj ko ima bolju ideju, njegova je! I tuđe mišljenje se preformulira. Često smo na mukama jer se vitraž ne sastoji samo od figure ili kontura, nego i od boja, stakala, i onda moramo imati u glavi i prostoriju u kojoj je, ili u koju se smešta taj vitraž. Ovo nije samo slika koju uradimo pa se nekom sviđa ili ne – ako ne, otkačim, odnesem na tavan! Ne. Ovo je ukras samog enterijera. Primenjena umetnost.

Jedan od zahtevnijih (više logistički nego majstorskih) poslova bila je Sinagoga gde je dvojac M&K radio sva unutrašnja vrata i nadsvetla, pod budnim okom nadzornog organa iz Budimpešte.

-    Kada je gospođa došla prvi put, rekla je - imaćete posla sa dve, tri vrste stakla koje nema u svetu uopšte! Vrati se ona nakon mesec i po dana, pita – jeste li uspeli nešto? Uspeli smo, hvala dragom bogu, i napravili smo! I pokažemo uzorak jedan, uzorak drugi. Ona pogleda, pita - ovo su restaurirani delovi? Ne, gospođo! Ovo je restauriran, a ovo je nov! Ona gleda pa nikako da shvati. Dobro, gde ste našli ovo staklo? Reko' u M&K! Šta? U M&K! Pa, dobro, gde se nalazi taj M&K?! Nalazite se u M&K! Niste valjda počeli da proizvodite! Jesmo! Toliko smo širili sve dok nismo sami napravili tu vrstu stakla i ugradili! I gospođa je rekla – dečki, svaka vam čast! Ovakvog pristupa (kako smo mi pristupili tom poslu), nije bilo ni na crkvi Matije Korvina u Budimpešti! I prijalo nam je...

ISKLJUČI SE ČOVEK... - „Malo se bavim organskom proizvodnjom. Imam jednu „bašticu“, i nije neka površina, ali kad treba kopati, jao! Imamo malo jabuka, belog luka... To je porodično - ko stigne, taj radi! Ali i puno pomaže – izađeš, zelenilo, plac pored vode, na drugom sektoru Palića, lepa priroda i lepo je biti napolju, isključi se čovek...“ – primetiće Kovač. 

Njihovi vitraži danas krase i čuvenu kupolu Hotela „Izvor“ u Aranđelovcu. Tu je i plafonski vitraž i kupola u Hotelu „Tornik“ na Zlatiboru, kompletna restauracija u crkvi u Tornjošu, kao i u mnogim drugim crkvama (trenutno se rade dva vitraža katoličke crkve u Žablju), a u Gradskoj kući u Subotici - delimična restauracija imena na vitražima u Velikoj većnici. Mada je, kako kažu, polako potrebno restaurirati postojeće... U sferi umetnosti veliku pomoć i podršku vitražisti imaju u ženi koja im je ne samo dugogodišnja saradnica, već i prijateljica – Žužana Pap Korhec, čijoj se stručnosti i energiji dive.  

CIGLA U STOMAKU - „Od pre nekoliko godina više se ne penjemo na skele. Jednostavno, cigla je u stomaku i kada odeš gore, dobiješ neki bezvezni osećaj... To jeste i to će nam predstavljati problem ubuduće jer jako je teško naći nekog ko ume... nekog naslednika. Samo ako neko dođe zagrižen. Takva su vremena, i mi smo, možemo kazati, nekada na mišiće ostali u poslu. Nije samo korona, nego i pre je bilo zatišja, a treba platiti doprinose, a ti nemaš priliva! Ali dragi bog nas je održao - još smo tu, još radimo.“

Sezona godišnjih odmora je na pragu, a u studiju M&K taj termin zvanično ne postoji. Radi se kad se ima posla, a kada je nekom potrebno desetak dana, drugi mu izađe u susret. Da radionica ne bude zatvorena. I tako, uz razgovor kraj otvorenih vrata, saznajemo još neke važne pojedinosti...

-    Ja sam iz Feketića, oženio se Subotičankom i tu ostao! Školovao sam se u Zagrebu, tamo upoznao i buduću suprugu, oboje smo se vratili i započeli zajednički život. Imamo dva sina i četvoro unučadi. Iako nemaju iskustva, sinovi znaju da rade ovaj posao i često su pomagali, ali imaju svoje profesije i mogu da se pohvalim da su u tome dobri. Suboticu sam zavoleo odavno - kada sam dolazio iz Zagreba, siđem sa voza, a autobuska stanica još je bila tamo ispod onih velikih platana (Park Ferenca Rajhla) i svaki put me obuzme osećaj da sam stigao kući! Još ni suprugu nisam poznavao, a već sam imao taj osećaj i dragi bog mi je dao da završim ovde! I mogu reći da mi je sve što je veće od Subotice - preveliko! Muka mi je kada treba otići u Beograd ili Budimpeštu ili Novi Sad čak - veliko mi je – zaključuje Kovač.

DVA TELA, JEDNA GLAVA - „Neke alate i sami izrađujemo. Građevinac i mašinac, sastavimo glavu, ne kažemo nikom ništa, odemo u radnju, pogledamo alat - jednu stranu on, drugu stranu ja. Svako svoje gleda, to je to. Onda dođemo ovde i napravimo sami!“.

Rudolf Mesaroš poreklom je Subotičanin, starosedelac. Takođe ima dva sina (povremena pomoć u poslu, ali interesovanja drugačija). I dve unuke. Supruga je stomatolog, ima privatnu ordinaciju.

-    Svojevremeno, kada sam radio u „Integralu“, radili smo najveći silos u bivšoj Jugi u Kopru, u Sloveniji, i imao sam šanse da ostanem, ali setio se Gradske kuće i Tornja i to mi je nekako ostalo. I ja sam ostao...