SUgrađani: Šandor Kerekeš - "Kada stanem pred platno, oko mene prestaje sve(t)!"

Čim smo kročili u dvorište porodične kuće sa ateljeom - gnezdo umetnika i jednog mačka po imenu Kiki, u ruke nam je tutnuo flomaster kojim smo na „Zidu uspomena“ napisali posvetu. Crna slova na beloj podlozi – suprotnost, ali ne i kontrast. Imali smo čast i zadovoljstvo da se među gotovo tri stotine poruka - posveta domaćinu, ispisanih rukama umetnika, prijatelja, kolega i bliskih ljudi iz brojnih zemalja (uključujući Englesku, Ameriku, Italiju, Mađarsku...) nađe i naš. Jednostavan, ali topao: Gospodinu Kerekešu, s ljubavlju. Da mu vratimo makar delić osećanja koje likovni stvaralac Šandor Kerekeš nesebično deli i pokazuje – pogledom, četkicom, gestom. Dok slika i dok priča. Uvek.

-    Moj deda je bio piktor – farbao je, malao - kuće, sobe... Mali Šanjika, dečak od sedam godina, pomagao je dedi -  nosio kablove, dodavao farbe... I tako sam se od malih nogu susretao sa mešavinom boja, naučio kako se od jedne dobija druga; mešao ih u kutijicama od kreme za cipele... „Ti si već onda postao slikar!“ – rekao mi je Bela Duranci. I tako je ostalo - do dana današnjeg. Celi život prošao mi je preko vizuelnih doživljaja, i prenošenja tih doživljaja. Ja i sada slikam. Slikarstvo mi je život. Izgrađen sam od potrebe za slikarstvom.

Rođeni je Subotičanin – duboki koreni koji sežu šeststo godina u prošlost, čvrsto ga vezuju za ovo podneblje, za ovo tle. Koje mu je (večna) inspiracija.

-    Često u kolonijama kolega koji dolazi iz brdovitih krajeva pita - šta ja mogu tu da slikam, sve je ravno! Ali šta se sve može izvući iz vojvođanskih pejzaža... I na kraju se uveri da je tako.

POD MOSTOVIMA SENE - „Kada sam se sa „Pro muzikom“ vraćao sa takmičenja iz Engleske, svratili smo u Pariz. Odmah sam otišao na Monmartr, centar boema, pijandura, skitnica, lopova i policije. I odlučio - vratiću se! I zaista jesam. Postavio štafelaj, dolazi policija, kaže – promenite mesto! Znali sam mangupske cake (od drugih slikara), otišli dve stotine metara niže... Imali smo privatan smeštaj taman iznad Sene, a ja sam, po sopstvenoj želji, proveo dve noći sa klošarima - u pocepanom odelu, sa flašom vode (ne rakije!) u ruci. I upoznao poseban svet: od doktora nauka do filozofa (ljudi koji su spletom nesrećnih okolnosti ostali bez posla i doma) do običnih klošara. Socijala Zapada. Izvanredan doživljaj koji me vraća na primarno zanimanje – niti socijale. Mislio sam da napišem knjigu o tome, da čitaoci dožive taj osećaj...“.

Pejzaži su jedna od njegovih tema, a ona po kojoj je, već na prvi pomen prepoznatljiv, svakako je – cveće. U vazama, ali, kao i sam umetnik, ukorenjeno u tle. Da, moguće je.

-    Dve iste slike nisam naslikao! Zovem ga „Cveće radosti“. Duranci kaže da je to jedan od simbola za kretanje života – sa cveća pada seme, gde „iscuri“, nastaje život i sve se vraća i ponavlja. Krug života - prateći elemenat kod mene. Kasnije sam ove slike nazvao “Nedeljom popodne“. Zašto? Zato što je najsmireniji deo u životu radnog čoveka – nedelja posle ručka, odmor, svi kod kuće. Danas koristim i prvi i drugi izraz. Druga tema su - tornjevi (subotičkih crkava, katedrala). Ima jedna uzvišica na Bajskom groblju odakle ih možeš videti sve! Zatim dolaze – ikone, svete slike. Sveštenik Čaba Paško, za crkvu na Kelebijskom putu, naručio je četrdeset velikih slika, od kojih je pedeset posto urađeno u mom ateljeu. Pejzaži su kombinacija crkava i tornjeva i samih pejzaža - Vojvodina je vrlo interesantna...

Iako je završio Višu školu za socijalne radnike, njegov studentski život u Novom Sadu bio je prožet umetnošću, slikarstvom.

-    Skoro sve ispite dao sam na vreme, ali dva puta nedeljno odlazio i u Višu pedagošku školu, gde sam imao drugove, sa njima sam i izlagao... U tu školu sam prvobitno i primljen - na umetnost i istoriju. Radostan, stižem kući iz Novog Sada, otac koji je radio u „Zorki“, javlja nadređenima da sam upisao studije da bih dobio stipendiju, ali tadašnji direktor  mu kaže - nismo dali stipendiju za slikarstvo, već za sociologiju! Ipak, dok sam studirao, paralelno sam se uključivao u likovne i književne krugove u Novom Sadu, u kulturni krug.

A taj krug bio je više nego interesantan. Tu je i priča koja ove reči potvrđuje. Istinita.

-    Radio sam kao honorarac u listu „Mađar so“, a čuveni Mika Antić u „Dnevniku“ i jednom smo mi, honorarci, dobili ogromnu lovu - današnju dvomesečnu platu. Nađemo se u klubu štamparije „Forum“ (tamo su nam se štampale novine), počnemo da slavimo, kad on predloži - idemo gore kod mene u atelje (na Petrovaradinu). Pero Zubac, Ferenc Deak, Čaba Torok, Ferenc Maurič, Mika i ja odemo u atelje - bili, popili, kad neko predloži - hajde da svratimo (i) u neki lokal! Dođemo u jednu kafanu, klopali smo, popili, kada dođe šef sale, kaže – zatvaramo! Dva iza ponoći. A Mika njemu - još jedan krug pa ćemo ići! Poenta je u tome što je bilo još tri kruga, i već je svanulo! Šef poludeo! A Mika je već onda bio ugledan, a i mi nešto malo, pa nije smeo da nas izbaci, da kaže - napolje, nego sve kao lepo...  Kaže mu Mika – otići ćemo, ali moliću lepo ovih pet svećnjaka da nam zapalite sveće, da ponesemo i to ćemo platiti. Rešili račun i krenuli preko starog mosta... Rano jutro, narod odlazi na posao, ljudi na biciklama, prolaze autobusi, a mi na mostu sa svećama u rukama, kao sveci! Pevali smo, Mika je recitovao, i tako se polako spuštali prema gradu... Jedan upečatljiv događaj.

Boemi u njima vodili su razgovore oko umetnosti i oko žena – uvek aktuelne teme, uz čašicu, dve, da priča lakše poteče... Tako se u ta nezaboravna vremena oformilo jezgro koje je iznedrilo umetničku grupu bez zvaničnog imena, koja je na nedeljnom nivou pravila „seanse“, izlažući pre svega u izložbenom salonu u Katoličkoj porti, u centru Novog Sada. I dok su mu izložbe otvarali upravo Miroslav Antić, Pero Zubac, Ferenc Deak i drugi, možda je upravo tu i tada rođena klica budućih kolonija iza kojih Šandor Kerekeš stoji kao jedan od osnivača.

-     „Čurgo“, prvu omladinsku likovnu koloniju u Jugoslaviji, činili su: Šandor Torok, Ištvan Terek, Mikloš Biro, Jančika Mađar, ja... Zatim je došao „Palić Ludaš“, a najvažnija mi je međunarodna likovna kolonija u Staroj Moravici koja postoji pedeset godina - godinama odlazim na svaku. Kroz kolonije sam obišao celu Jugoslaviju, i pamtim predmete i ljude, susrete. Odlazim i danas, ove sezone bio sam u Novim Kozarcima, Banataskom Velikom Selu – Kikinda.

Kao diplomirani socijalni radnik, po povratku iz vojske, zapošljava se u tek otvorenom Centru za socijalni rad u Subotici. Zatim obavlja funkciju predsednika sindikata društvenih delatnosti; istovremeno je bio i predsednik savetnog veća sindikata, predsednik komisije za kulturni život... Otvorio je prvo savetovalište za brak i porodicu u Jugoslaviji, da bi ga put odveo u - prosvetu.

-    Počeo sam da radim u školi gde sam i prvi razred učio – nekada „Ivo Lola Ribar“, sada „Sečenji Ištvan“. I u penziju sam otišao iz te škole - zatvorio se krug. Predavao sam likovno i jedno vreme građansko vaspitanje.

ŠEŠIR I BELI ŠAL - „U Parizu sam kupio jedan šešir koji mi je postao imidž. Sada je raspadnut, ali i dalje ga imam. I kad idem u kolonije, uvek nosim šešir i beli šal – moj zaštitni znak“.

Iza njega su desetine knjiga koje je ilustrovao (posebno mesto zauzimaju one čiji je autor, kako kaže, njegov divni prijatelj dr Šagi), a neke je i sam napisao.

-    Izdao sam pet knjiga pesama! Danas ređe, ali zato ozbiljnije pišem. Godine su donele puno uspomena, doživljaja, a pesnici, po meni, ili kritikuju politiku ili pišu ljubavne pesme (smeh). Ja sam između te dve kategorije. Bavio sam se i muzikom, sada ne sviram više, ali godinama sam lupao bubnjeve, bio član zabavnog orkestra „Mladosti“ kod čika Joške, svirao na festivalima dok nisam otišao na studije...

U braku sa rođenom Valjevčankom Svetlanom (Cecom), dobio je sina Aleksandra (apsolvent sociologije, završio menadžment), i već dvadeset i šest godina s ponosom nosi titulu – dede.

-    Unuka Mina se ne bavi slikarstvom, ali voli moje slike. I Ceca. Ja im kažem – kada vidite neku koja vam se sviđa, zabeležite, ta se ne prodaje, ta je vaša! Ipak, kada prodam sliku, Ceca mi kaže - joj, najlepšu si prodao! Rekao sam ti - zabeležiš i to je to. To se redovno dešava (smeh). Prodaja danas slabo ide. Današnje slikarstvo je u izumiranju, ali nikada neće izumreti. Akademije danas - mladi ljudi, nove deje, korišćenje interneta, drugačije je od klasičnih tehnika slikarstva...

Otkriva da uglavnom slika noću. Mir, nema telefona da ga ometa, nema sata da ga upozori.

-    Ni ne primećujem kako mi (brzo) prođe dan, aktivan sam, pišem uvodna slova za kataloge likovnih kolonija, uređujem ih, otvaram izložbe... Od penzije do kovida postojale su čak četiri likovne grupe u kojima sam bio aktivan: u domu penzionera, grupe odraslih i dece, i u gerontološkom centru. Određenim danima dolaze mi studenti i srednjoškolci koji se pripremaju za akademiju. Nemam slobodnog vremena. A ako ga ulovim, onda sam u bašti - i Ceca pomaže, ali ima puno muških poslova koje treba odraditi. Uveče Ceca dođe u atelje, donese večeru. Posle pita da li sam jeo, a ja - radim. Ti još nisi večerao?! Ali kada stanem pred platno, oko mene prestaje svet! I ja razgovaram samo sa platnom...