SUgrađani: Sanja Bajić - "Dan bez knjige? Ne!"

Ne dešava se često da novinar ima tremu kada se nađe sa sagovornikom. Pogotovo kada je iza vas fakultetska diploma i nešto iskustva... Ali kada se nađete tet-a-tet sa profesorkom srpskog jezika i književnosti, iako ste i sami iz te struke, svaku reč merite tri puta, pazite na akcenat i beleške hvatate nešto urednije nego inače. Da se greška ne potkrade... A ne – poDkrade... Ipak, u razgovoru sa Sanjom Bajić, profesorkom Gimnazije „Svetozar Marković“, nismo bili (kao) na času. Prijatna sagovornica, opuštena i neposredna (iako se vidimo prvi put!), kao što to čini sa svojim đacima, opustila je i nas, pa smo propitivanje zamenile dijalogom – njenom omiljenom nastavnom metodom.

- Bila sam ubeđena da ću biti advokat iz američkih filmova, ona advokatica u trodelnom kostimu koja se šeta po sudnici i zastupa pravdu i bori se za pravdu – to mi je nekako ostalo (ta pravdoljubivost, mislim). Ali ja sam ta generacija koja je krenula u srednju školu onda kada je počelo bombardovanje i nama je ta prva godina srednje škole prekinuta - imali smo dugačak raspust, nikad duži, i ja sam tada jako mnogo čitala i družila se sa nekim mladim ljudima koji su voleli književnost i filmove i da idu u pozorište, i nekako sam se zajedno sa njima počela da odlazim u biblioteku, razmenjujem knjige... I pre toga imala sam mnogo kontakata sa književnosti – obe moje bake su jako volele književnost, i majka. Jedna baka je obožavala partizansku, uopšte tu ratnu književnost, druga - epske pesme, a mama je opet volela ljubavne romane, recimo Mariju Jurić Zagorku, naravno Mir-Jam, tu neku laganu literaturu za ženu – ženu koja je bila zaposlena, imala dvoje dece, živela na selu i imala posla oko toga. To je za nju bilo opuštanje i ja sam uvek virila u te njene knjige! I bake su me već indoktrinirale i stalno sam imala pet iz srpskog, takmičila se...

KNJIGA KAO OBROK - „Hvala što ste me to pitali – dan bez knjige? Ne! Smatram da biti intelektualac nije samo imati fakultetsku diplomu, nego da to podrazumeva upuštanje u različite oblike kulture i život sa kulturom, a pre svega sa književnošću - kao što bi rekla Isidora Sekulić (stalno citiram taj njen tekst „O kulturi), knjiga u džepu stalno! Po meni, intelektualac prosto mora da nauči da živi sa knjigom i da knjiga bude sastavni deo njegovog dana: kao pranje zuba, kao obrok, kao što će pogledati vesti... Za deset stranica knjige ili za nekoliko lepih misli u toku dana svaki čovek ima vremena. Neko će reći - to je tvoja struka i moraš da budeš u toku, ali mislim da je to mnogo više. Mnogo više od toga“.

Kako ističe, imala je divnu nastavnicu srpskog, koju uvek rado pominje.

- Tu sam videla koliko dobar nastavnik može da privoli dete nekoj oblasti, nekom interesovanju. Ona je zaista bila sjajna! Mada je po planu i programu osnovne škole gramatika dominantna (mi jesmo radili gramatiku, ona nas je pripremala za prijemni - u naše vreme se nije išlo na privatne časove, mi smo to sve sami radili; znao si to što si znao, malo se dodatno učilo i to je bilo to), ona je strašno volela da analiziramao književna dela, mi smo znali sve stilske figure! Ne sećam se da sam na fakultetu čula za neku stilsku figuru koju već nismo prethodno u osnovnoj školi obradili kod moje nastavnice. Bila je temeljna i davala nam tu slobodu - to je ono što ja želim da prenesem u svoje razrede, da deca budu slobodna i otvorena i da imaju mogućnost da se izraze, da kažu. Mislim da je to jako bitno - da nastava ne bude samo suvoparno predavanje. Ma koliko ono bilo kvalitetno, potkrepljeno, ma koliko se mi pripremali za njega, ukoliko je to eks katedra, đacima neće biti dovoljno. Kao i nama uostalom. Volim, obožavam da čujem i njihovo mišljenje i zato je, bez obzira na sve ove savremene metode u nastavi, meni i dalje najomiljenija forma - dijaloška i razgovor sa učenicima.

I dok je tako (mnogo) čitala za vreme tih slobodnih meseci, odlučuje da će upisati književnost.

- Advokatura će morati da živi i bez mene, i pravo će morati da opstane i bez mene (smeh). Roditelji, naravno, nisu bili oduševljeni, to je bilo vreme kada situacija za nastavnike nije baš bila bajna, mislili su da ću bolje zarađivati kao advokat ili ekonomista, ali znala sam da ovo volim, da ovo želim, da sam to – ja! Baš sam bila istrajna i to je najbolje što sam uradila (bez obzira na to što ovaj posao ume da bude i težak i zamoran), i uvek savetujem moje đake da biraju, studiraju ono što vole.

Rodom je iz Prigrevice. U trenutku kada kreće na fakultet (Filozofski u Novom Sadu – smer srpska književnost i jezik), roditelji se sele u Sombor. Već kao apsolvent radi u Tehničkoj školi u Somboru (na zameni), da bi se vratila u Novi Sad, diplomirala, i ostala - bez posla.

- Konkurisala sam na sva moguća mesta, gde god sam videla da je raspisan konkurs, makar i na malu normu. U Gimnaziji je bio raspisan na dvanaest posto norme. Naravno, niko normalan se nije javio na tako mali procenat (smeh), ali ja sam bila veliki entuzijasta, konkurisala i dobila posao – dva časa nedeljno (prethodno radila kratko u Hemijsko-tehnološkoj, u Medicinskoj školi). Prvo sam putovala četiri meseca: Novi Sad – Subotica. Smešno je bilo što mi je više vremena prolazilo u putovanju nego na časovima! Karta je bila 2.000 dinara skuplja nego plata što mi je bila (smeh), ali u to vreme je moj sadašnji suprug a tadašnji momak, studirao u Subotici i to je bio još jedan način da se vidimo (pošto smo bili iz dva različita mesta i studirali u dva različita grada - on je iz Apatina, studirao ekonomiju). Onda sam se preselila u Suboticu i to vrlo blizu Gimnazije – tu lokaciju ne napuštam i ne menjam!

KAKO SE KAŽE? - „Ono što me je šokiralo kada sam se doselila u Suboticu i što nigde nisam čula, to je ta konstrukcija ĆAOSTE! To je za mene bilo iznenađujuće. Posle sam shvatila da je preuzeta iz mađarskog (SZIASZTOK), što je i logično za jedan grad na granici... Pa: ODNEĆU TE za ODVEŠĆU TE! Kada mi je koleginica prvi put rekla da će me „odneti na Palić“, stvarno sam se pitala hoće li na krkače ili o ruk! (smeh). I poslovnično to - NEĆEŠ kafu?! Imala sam situaciju da me je muževljev drugar, Subotičanin, pitao - nećeš sa nama u grad? Rekla sam mu – vidi, kada me ovako pitaš, ni luda ne bih išla! On se, naravno, izvinio - to se kod nas tako kaže...“.

Od 2008. godine i zvanično živi u Subotici, i iako nije poreklom odavde, deklariše se kao Subotičanka, ali ako i postoje neke nedoumice u vezi sa ovom temom, one se brišu kada je reč o njenoj devetogodišnjoj ćerki.

- Možda nisam Subotičanka, ali jesam rodila Subotičanku! Kada se šalim sa ćerkom pa kažem - pričaš kao prava Subotičanka (sa tim specifičnim naglaskom koji je, naravno, pokupila i u vrtiću i u školi i prosto u ovom gradu), ona sa ponosom ističe – ali ja JESAM Subotičanka! Ona je ta prava Subotičanka, naša karta za Suboticu. I nju sam „zarazila“ čitanjem - imam jednog vrlo upornog čitaoca koji se ne smiruje dok ne završi knjigu! Vodi dnevnik pročitanih knjiga i vrednuje ih - tri zvezdice dobija ona koja joj se jako dopala! To je sama uvela... Ona je umetnički tip: i muzika i balet i književnost i crtanje; to su njena interesovanja. Očigledno nećemo ganjati takmičenja iz matematike, ali ovo hoćemo!

Kada govori o Subotici, istaći će da joj je omiljeni deo grada baš taj gde živi - Centar 2. Tu je od prvog dana, i tu je sve što (joj) je potrebno.

- Mi smo potpuno zatvorili krug: od Nikole Kujundžića - tu je Bioskop „Lifka“, do Muzičke škole, Gimnazije, OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“, Mlečna pijaca, i nazad!

SANJIN KNJIŽEVNI KLUB - „Pre tri godine, u vreme korone, pretvorila sam svoj Instagram profil u „Bookstagram“ profil (@sanjabajic), odnosno profil na kome promovišem knjige, književnost, čitanje, jezik... sve ono što je moja struka. To je počelo kao hobi i vrlo brzo sam shvatila da na neke tekstove ne dobijam povratnu informaciju, trebala mi je zajednica gde bismo mogli da razmenjujemo utiske. Zato sam osnovala kod nas prvi onlajn čitalački klub (Sanjin književni klub) koji okuplja konstantnih 20 ljudi (različitih struka i uzrasta - među članovima je i gospođa Olivera Nedeljković, naša nagrađivana spisateljica i pesnikinja). Sastajemo se u onlajn prostoru, svake dve nedelje čitamo po jednu knjigu - sada smo se primakli brojci od 80 (zajedno) pročitanih knjiga! Prva godina je bila ad hok, u smislu da smo na sastanku predlagali i glasali za narednu knjigu, druga je bila godina nagrađivanih pisaca (gde smo čitali dobitnike Servantesove, Gonkurove, Bukerove, Pulicerove i Nobelove nagrade), a ova godina nam je tematska – šetamo se knjigom oko sveta! Dva puta godišnje sastajemo se i uživo, a preko leta (pošto mnogi od nas rade u prosveti) imamo takozvani čitalački maraton – vikend kada se svi okupimo, čitamo, družimo se, razgovaramo o književnosti. Taj moj lep hobi pretvorio se u jednu divnu priču o prijateljstvu i književnosti. Ostvarili smo saradnju i sa izdavačkim kućama, imamo veliku podršku i pisaca i izdavača“.

I na razgovor dolazi upravo iz ovog dela grada, iz Bioskopa „Aleksandar Lifka“, gde je vodila đake. Pod jakim je utiskom filma „Čuvari formule“, koji su prvo pogledale dve koleginice, profesorke biologije, i vodile svoje đake, pa sugerisale i ostalima. Dominira edukativni karakter (filma), kao i u svim sadržajima koji profesori nude gimnazijalcima.

- Jeste praksa da đake redovno vodimo u bioskop, pozorište, muzeje... Imamo lepu saradnju sa institucijama kulture u gradu, ali i sa našim sugrađanima. I ovim putem pozivam ljude koji zaista imaju šta da ponude, da dođu u Gimnaziju i prenesu đacima, i kroz ove naše izborne predmete... Činjenica je da je od godine kada sam došla do danas velika razlika - kako su se gimnazijalci ponašali i ophodili nekada i sada. Položaj škole je bio na mnogo višem nivou- govorim generalno, za sve srednjoškolce. Nekada su interesovanja bila drugačija, mnogo više usmerena na kulturu, umetnost, sportske događaje, na sve što se dešavalo u gradu; sada nije u toj meri slučaj, ali ima - ima dece i sada koja upisuju književnost i ima dece i koja studiraju neke druge umetnosti, koja upisuju i glumu i režiju i produkciju... Ne upisuju svi programiranje i tehničke fakultete. I danas ima dece koja veoma vole da čitaju, meni je jako drago što sam na neki način inspirisala obnavljanje rada školskog književnog kluba - devojke koje zbilja vole da čitaju, sastaju se jednom mesečno, kritički promišljaju, zrelo razgovaraju o književnosti... Ja sam samo supervizor, one su vrlo samostalne u tome.

U DUGIM ZIMSKIM NOĆIMA... - „Vrlo je nezahvalno ovako preporučivati knjige, ali evo za ljubitelje trilera - sinoć sam završila Majićevu knjigu „Deca zla“, upravo inspirisana time što se sada prikazuje serija koju je otkupila platforma HBO (prva domaća serija na tako velikoj striming platformi) pa sam pre gledanja serije htela da pročitam roman... Na Sajmu knjiga sebi sam kupila sabrana dela o Šerloku Holmsu Artura Konana Dojla, u tri knjige, prelepo izdanje! Ko voli takvu detektivsku literaturu... Ja obožavam zimi da čitam ruske klasike, i uvek im se vraćam i redovno gledam i filmove inspirisane tim knjigama. Tako da sam za ovu godinu smislila i kroz klub organizovala i radionicu otvorenu za javnost, na temu romana „Doktor Živago“. Tako da možda oni koji su nekad čitali (i gledali film), mogu da se podsete... Neka to budu moje tri preporuke. Naravno, preporučujem i romane našeg Subotičanina Slobodana Vladušića - roman „Omama“ (sada već treće ili četvrto izdanje kod „Lagune“), posebno što se jedan književni klasik - Miloš Crnjanski javlja kao jedan od glavnih likova...“.

Naša sagovornica bila je jedan od organizatora „Šetnje sećanja“ (stazama poznatih Subotičana: Dežea Kostolanjija, Artura Munka i Geze Čata), ostvarivši, kako kaže, divnu saradnju sa kolegom Aleksandrom Dognarom i Gimnazijom „Deže Kostolanji“, i realizujući u poslednje vreme u prosveti sve zahtevniju – projektnu nastavu. Od koleginice Snežane Živić (koja je bila vrlo aktivna na tom planu) preuzela je rukovođenje dramskom sekcijom, pripremajući predstave poput „Sabirnog centra“, „Putujeće pozorište Šopalović“ (zbog korone nije dočekala premijeru), „Gospođu ministarku“, „Čudo u Šarganu“, „Vizu“, „Muke jednog pisca“ (po tekstu učenice)...

- Trudimo se da vannastavne aktivnosti propratimo i kroz izborne predmete koje imamo, da na neki način nastava bude to – izrada kostima, scenografije, ili makar osmišljavanje. Mi moramo decu da motivišemo, mi smo ta prva linija, da budemo tu za njih: inspirativni, stimulativni, da ih podržimo, da sprečimo da se povuku, pomognemo da prevaziđu teškoće... Ne želim da glorifikujem gimnazije naspram ostalih škola, radila sam i u stručnim, ali oseti se razlika u tom smislu da su to deca koja, kada upišu gimnaziju, znaju da će studirati, odnosno da bi bilo potrebno i poželjno i za njih dobro da nastave školovanje, pa se i trude, makar većina, da prigrabe ponešto od toga što će im biti korisno i, naravno, što odgovara njihovim afinitetima. Motivacija? Iz učionice! Samo iz učionice! Deca. To su dobra deca, suštinski dobra kao ljudi. Nisam imala priliku do sada da imam neke probleme, provokaciju, da doživim neprijatnost, i mislim da to izvire iz tog poštovanja koje ja dajem njima - tako i oni meni uzvraćaju. Istom merom. Oni me motivišu – kada vidite da se neko trudio, da je radoznao, da želi da zna, da vas gledaju te okice, kada mi prilaze i kažu - pročitao sam ovo, jeste čitali, šta mislite... Inspirativna su ta deca.