SUgrađani: Sanja Moravčić - "To 'nešto' možete doživeti samo uživo!"

Bilo je neobično, nakon što smo je gledali na velikoj sceni, uživo, upijajući reči i pokrete, opijeni jedinstvenom atmosferom teatra, videti je prošle nedelje na „ekranu“, u sigurnosti dnevne sobe, kada je putem Fejsbuk stranice naše medijske kuće, emitovana popularna predstava „Tramvaj zvani želja“. Tako je glumica Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica - Sanja Moravčić, zajedno sa svojim kolegama, „ušla“ u naše domove, vođena sloganom koji ovih dana najčešće čujemo - „Ostani kod kuće“. I ostali smo, i ostajemo, i ostaćemo, ali budni sanjamo o nekom drugom životu - koji nas čeka. Kada sve „ovo“ prođe. A do tada ona uzima najbolje iz situacije u koju smo bačeni, i smeje se šalama koje ovih dana preplavljuju internet. Lošim vestima u inat.

- Vanredno stanje. Stanje mirovanja. Iz vrtoglavog ubrzanja života u kojem jurimo za svakim danom, došli smo u situaciju da nam je dan dat na dlanu. Barem za nas koji nismo u strukama koje sad rade 24 časa, sedam dana u nedelji. Zato mislim da ovaj trenutak treba iskoristiti za sve ono što smo hteli da radimo, naravno, u kućnim uslovima, a nismo stizali. Jer i ovo će proći, svet koji će nas dočekati verovatno neće biti bolji od onog u kom smo se zaustavili, bar po prognozama ekonomskih stručnjaka. A do tad, poštujem propisane mere, trudim se da čuvam sebe i ljude oko sebe. Pomažem onima kojima mogu, kojima je pomoć potrebna. Naravno, nije lako sa malim detetom sedeti u stanu i to još po ovako lepom vremenu! Ali sreća da je ovaj narod duhovit, lično me stvarno zabavljaju duhovite objave koje se ovih dana vrte po internetu. Lakše je kad možete da se nasmejete problemima koji su nas zadesili.

Sugrađani je znaju sa scene, prepoznaju kao glumicu i vezivali su je isključivo za teatar. Međutim, kada se pre pet i po godina porodila, uloge su se promenile, život dobio novu dimenziju i smisao – i to nije fraza. Glumica je sada mama (sa velikim M!) koju sa ćerkom Petrom često viđamo u centru grada. I sudeći po razgovorima koje vode, nikada im nije dosadno.

- Ljudi nas viđaju po gradu jer mi živimo u Tokiju pa je Korzo naša prva ulica! Tako je mene moja mama, kad sam bila mlađa i kada sam izlazila, pitala - Sanja, gde si bila? Ja kažem - u gradu. Kaže ona, pa mi živimo u gradu?! Sad, u ovoj situaciji, blago deci koja žive u kući i imaju dvorište! Ali, izdržavamo i mi nekako, igramo se po ceo dan, društvene igre, crtamo, plešemo, radimo domaći za vrtić... Imam drugaricu koja je jako kreativna i pravi razne igre za decu pa mi to prosleđuje i onda se igramo svih tih pametnih i lepih igara. Ko je zainteresovan, može da pogleda njen sajt - 365mama, i nađe razne ideje. Naravno, i Petra voli da gleda crtaće, da igra neke svoje igrice na telefonu, pa bijemo i tu bitku oko vremena provedenog ispred ekrana. A pre 20 časova već je spremna na terasi za aplauz i poziva komšiluk da joj se pridruži! Inače, njeno najveće interesovanje, za sad, je balet. A što se  pozorišta tiče, voli da gleda dečije predstave, redovni smo posetioci Dečijeg pozorišta.

Na žalost, život nije (samo) predstava za decu i srećan kraj nije zagarantovan. Nekada nam sudbina posle najveće radosti, servira šamar u lice! Ali treba ga podneti stoički. Na nogama. I (pre)živeti. 

- Desilo se tako da sam sedam meseci po rođenju Petre, izgubila oca. A moj tata je bio fantastičan čovek! To je bio veliki udar za mene, to me je sigurno promenilo. Odrasla sam, ojačala. Tako mi se bar čini. A da li me je i koliko roditeljstvo promenilo... sigurno jeste. Ali kad dođe kao normalan sled i godina i želje, onda se nekako ni ne pitaš da li i koliko si se promenio. Promene se prioriteti, brineš o tom malom biću koje ti je dato i trudiš se da budeš dobar roditelj.

PROFESIJA KOJA OPSTAJE - „Bila sam na predavanju dr Ranka Rajevića koji je govorio da mnoga zanimanja koja će postojati u budućnosti još nisu ni izmišljena, ali su, naravno, sva vezana za kompjutere i IT sektor. A mnoga koja poznajemo nestaće. Ali neke od  profesija koja će opstati jesu: treneri, fitnes instruktori i – glumci“.

Da se vratimo na početak teksta i „Tramvaj...“ i sve druge predstave koje sada svakodnevno imamo priliku da pogledamo, da u izolaciji “idemo u pozorište”. Da li “onlajn” teatar može da zameni pravi?

- Posle emitovanja predstave “Tramavaj zvani želja” nekoliko sugrađana mi je reklo da je gledalo predstavu, neki su čak gledali prvi put, a neki je pamte pa su pogledali ponovo. Drago mi je da publika prati naše predstave sad i ovako, “onlajn”. “Tramvaj...” je za mene jako značajna predstava, jer je pored sjajnog rada i neviđene predanosti svih nas učesnika, u moj život donela novo prijateljstvo sa izvanrednim čovekom i rediteljem Ivanom Leom Lemom. Sa njim sam radila još jednu dragu i dobru predstavu “Sećanje vode”. Ali pozorište ništa ne može da zameni, to zajedništvo publike i glumaca, tu interakciju, to “nešto” što možete da doživite samo uživo! To što se hvata u letu, u mraku, u uzdisaju glumca i povratnoj reakciji publike... to zajedničko disanje.

Da li je to „nešto“ osetila već kao devojčica sa 11 godina, od kada datiraju njeni počeci u pozorištu, ili nakon što je završila Akademiju umetnosti u Novom Sadu (u klasi prof. Radeta Markovića), nije ni važno. Važno je da su se ona i pozorište prepoznali i – zavoleli. I toj ljubavi kraj se ne nazire... A početak? To je zanimljiva priča.

- Moja drugarica Maja Race i ja skupljale smo novac za “Crveni krst”. Za sve one koji o tom vremenu ništa ne znaju, to je izgledalo tako što se u školi jave dobrovoljci i onda kesicu i papir u ruke i ideš i zvoniš ljudima na vrata i skupljaš pare za “Crveni krst”! Niko se nije bojao da ide i pušta decu da zvone po vratima, svi su davali novac, koliko je ko imao, deca nikad od tih para nisu uzela ni dinar... Bila su to neka druga vremena. I u tom vremenu, 1985. godine, Maja i ja zvonimo Ljubiši Ristiću na vrata i tražimo pare za “Crveni krst”. Ali budući da sam ga ja pre toga upoznala kod moje tetke Hilde, pitam ga da li me se seća, a on Maju i mene – da li hoćemo da glumimo! I tako smo pozvane sutradan na probu. Bila je to predstava “Madač komentari”. Tako je sve počelo. Moja prva uloga bila je Urlike Majnhof, ali sam kasnije u istoj predstavi umesto jedne devojčice igrala Anu Frank, a rabina čuveni glumac Laslo Pataki. On je za tu ulogu mastiksom lepio bradu, i dan danas, kada moje kolege lepe brkove i bradu za predstavu i kad zamiriše mastiks, ja se setim Lasla Patakija!

Nakon te, usledile su brojne predstave KPGT-a, u kojima je igrala. Seća se i ističe da je Subotica u to doba bila pozorišni centar gde su igrali najveći jugoslovenski glumci: Rade Šerbedžija, Ljuba Tadić, Inge Apelt... Za nabrojati sve, kaže, trebale bi čitave strane... Usledila su gostovanja na svetskim pozorišnim festivalima, od Meksika, Kostarike, Rusije, Italije, Nemačke... pa letnji festivali u Budvi i Kotoru...

- Bilo je lepo putovati i igrati predstave. Imala sam sreće da odrastam u takvom pozorištu, sa svim tim sjajnim ljudima! Posle Akademije živela sam u Beogradu i nastavila da radim u KPGT-u. Na poziv Dušana Petrovića da igram Anju u “Višnjiku”, došla sam ponovo u Suboticu. I tako provela još deset godina na relaciji Beograd – Subotica, da bih se od Petrinog rođenja definitivno odlučila za svoj rodni grad jer mamina pomoć je - mamina pomoć! Subotica je sada za mene grad gde su u prvom planu Petra i njene aktivnosti i moje pozorište. Imam sjajne kolege, mislim da pravimo dobre predstave, imamo vernu publiku koja nas prati. To su sve značajne stvari. U mom slučaju lakše je živeti u manjem gradu. Sigurno da veliki grad pruža više mogućnosti, i za posao i za dete. Ali ja sam naučila da budem srećna sa onim što imam, a sve što treba da se desi i poslovno i svakako, desiće se, gde god da se nalazite.

Foto: Narodno pozorište Subotica

Foto: Narodno pozorište Subotica

Foto: Narodno pozorište Subotica

PLANA – NEMA? - „Planovi su da plana nema! Čekamo šta će da bude, da nastavimo da radimo, a nadamo se Petra i ja ove godine moru, jer nas čeka naš omiljeni Hvar...“.

A ono što će se sasvim izvesno „desiti“, kada sve ovo prođe, jeste premijera predstave „Ko se boji Virdžinije Vulf“, a nastavlja se i redovni repertoar sa igrajućim predstavama. Aktuelne predstave u kojima igra su: „Sakati Bili...“, „Dva u jedan“, „Sumnjivo lice“, „Avgust u okrugu Osejdž,“ a tu su i druge sjajne predstave u kojoj glume njene kolege.

- Igrala sam u više od 50 predstava za ovih 35 godina rada. Da mi se broji staž, mogla bih uskoro u penziju! (smeh) Imam mnogo omiljenih predstava, ne bih mogla da izdvojim samo jednu, ali izdvojiću mog čika-Peru, jednog sjajnog čoveka, izvanrednog glumca, duhovitog pre svega, Petra Radovanovića. Sigurna sam da je danas sa nama, smišljao bi neke dosetke na račun korone, jer je pravio dosetke i na svoj račun! Jednom prilikom, kad je bio bolestan (tada je uspeo da pobedi bolest), sretne ga Radiša, naš kolega, i pita - Pero, kako si? Kaže on - evo dobro, čitam Gogolja “Mrtve duše”, spremam diplomski. Ja sam tada bila sa njim i nisam mogla da dođem sebi od smeha, sećam se da sam ušla u pozorište i prepričavala to kolegama! Igrala sam sa njim u puno predstava, igrao je u KPGT-u do poslednjih godina svog života, a zvali su ga i u beogradska pozorišta da igra umesto mog profesora Radeta Markovića. Šalili smo se kako za karijeru u Beogradu nikad nije kasno, a on je tad imao oko 70 godina. Tako da glumac nikad ne ide u penziju - dokle god može da stoji na sceni i govori tekst.

Završavamo u optimističkom tonu, dok naša sagovornica izražava nadu i uverenje da će uskoro sale biti pune i ljudi željni izlazaka, provoda i svih vidova druženja „uživo“. A do tada poručuje: „Iskoristila bih ovu priliku da svima koji slave čestitam Uskrs! I, naravno, budite zdravi!“.