SUgrađani: Sava Halugin - "Još uvek imam dosta toga da kažem..."

Nakon što se sa razgovora vraćamo sa četiri poklon-knjige pod miškom, monografije bogato opremljene fotografijama (od kojih je poslednje i najluksuznije reizdanje izašlo upravo ove godine), pitamo se da li, nakon ovih, neverovatnih zapisa o njegovom profesionalnom i privatnom životu, koji su delo znalaca, ljudi od struke, imamo još nešto da dodamo?! I smemo li? Ali jednočasovni boravak u kući na Somborskom putu, stilski nameštaj, slike ogromnih dimenzija koje ispunjavaju ceo zid sobe, stara plehana tacna koja zauzima ceo sto i dve ispijene čaše “Gorkog” na njoj, “razbacane” skulpture u dvorištu i opasan pas od kog nas je branio mlazom vode, ne smeju da ostanu nezabeleženi… Jer susreti sa umetnicima su baš kao i oni sami - sve, samo ne obični. A ovaj, sa vajarom (namerno nećemo reći subotičkim jer odavno je prevazišao okvire lokala, pa i sopstvene zemlje) Savom Haluginom dugo će nam ostati u sećanju…

-    Ovo je moj atelje, moj radni prostor. Dugo sam razmišljao o ličnom, privatnom prostoru gde nemam nikakvih posebnih uslova prema nekome ko mi ga je dodelio – jednostavno, da ga osećam kao privatnu svojinu. Promenio sam nekoliko radnih prostora - od podrumskih do nekih delova dvorišta, a ovde sam svoj na svome, osećam se opušteno. Ovaj prostor ispunjava preduslov za koncentracijom ka stvaralačkom činu. Ta koncentracija i taj rad su mi vrlo bitni, oni su u stvari najvažniji! Dok radim, uživam u tom svom radu i to je jedno ogromno zadovoljstvo - svakodnevno deo mene i ne mogu da zamenim nikakav rad od samog čina kada stvaram... Sudbinu dela posle mog rada, posle, uslovno rečeno, završenog dela, ja verovatno neću moći da kontrolišem, kao što već ne mogu jer imam veliku količnu radova, ali sam čin stvaranja novog još uvek mi predstavlja ogromno zadovoljstvo, isto onakvo kao u trenutku kada sam počeo da se bavim stvaralaštvom.

OGROMAN ALI NEOPHODAN POSAO - “Voleo bih da popišem sve svoje skulpture. Već tri godine radim na tome da ih i muzeološki obradim, da se zna kada sam radio, koji je materijal, naziv dela… Broj je veliki i sve to treba obraditi i zapisati; nije lak posao, tačnije ogroman je, a ja sve to uglavnom radim sam”.

A umetnost i on prepoznali su se ni rano ni kasno, već - odmah.

-    Od svih predmeta koje sam imao u osnovnoj školi, najviše sam voleo likovnu umetnost. Ta ljubav širila se sve više i više, sve dublje i dublje, u nekom zanosu, nekakvoj stvaralačkoj ekstazi koja me, eto, od osnovne škole, od osme godine života pa nadalje do ovih godina, drži - imam utisak sve više i više! Sada sam već u godinama, čini mi se da nemam još puno da bih ostvario ono što sam na neki način zacrtao, ali ja još uvek imam dosta toga da kažem… Tako bar osećam. I ta svoja osećanja koja se transponuju u mojoj svesti dočaravam i prenosim na hartiju, pravim zabeleške, beležim ono o čemu razmišljam, tekstualno. Ono što možda ne uradim ili ne mogu da realizujem u nekakvom obliku, to transponujem kroz pisanu reč – poeziju.

 I znamo da smo pogrešili kada smo u uvodnom delu teksta, u najavi, napisali da je “samo” vajar, ne želeći da na samom početku zbunjujemo čitaoce. Jer on je više od toga - umetnik par excellence, i skulptor i slikar i poeta (sa dve knjige poezije). Član Udruženja likovnih umetnika Srbije i Vojvodine, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnik brojnih priznanja, među kojima će sam istaći prestižnu izložbu Oktobarskog salona – koja sada ima međunarodni značaj. Oseća tlo i prostor u kojem radi. Pa ipak, o njemu se, kaže, u Subotici malo zna. Da li zna i zašto je to tako?

-    Možda sam i ja kriv. Mislim da je to splet okolnosti. Možda je moj karakter stvaraoca u prvi plan stavio stvaralaštvo (da ne spominjem već prečesto!), a manje marketing i rad na afirmaciji onoga što radim. Želim da to razumeju i drugi. Od kritičara pa do ljubitelja umetnosti, pogotovo mlađih ljudi, ja nemam gotovo nikakve kontakte. Još uvek ću sebe preispitivati zašto je to tako…

PORODICA – LJUBAV I OSLONAC - “Ja sam čovek koji ima svoju porodicu – imam dva sina, petoro unučadi. Prvi sin je dobio dedino ime Vasa, drugi je Milenko. Milena je moja druga supruga, veliki oslonac. Po struci je pravnica, rodom iz Aranđelovca, ali je zavolela ovaj grad i sada je već 40 godina prava Subotičanka – znaju je više nego mene” (smeh).

Ipak, njegova dela, prvenstveno skultpure, one koje su deo javnih prostora u gradovima bivše Jugoslavije, svakodnevno su u kontaktu sa stotinama pogleda (često i komentara). Na pitanje kakav je osećaj imati spoznaju da će te delo nadživeti, umesto odgovora pokazuje fotografiju jedne devastirane skulture. Na svu sreću, onih drugih (svetlih) primera mnogo je više…

-    Ja sam bio čovek koji je želeo da realizuje svoja dela u materijalu koji će da traje (bronza prim. aut), koji će biti na uvid novim generacijama - uz adekvatne poruke i potrebe ka saznanjima, istraživanjima. Ti novi ljudi, nadam se, imaće prilike da saznaju nešto o tome preko onoga što je ostalo iza mene kao jedan trag. Mnogi ni ne znaju šta sam sve uradio, mnogo i poklanjao, privatnim licima ili društvenim firmama (livenje i realizaciju u materijalu plaćali investitori). Sada želim da izdam knjigu o mojim delima u ovom našem gradu i za svaki rad imam napismeno da je to moj autorski poklon i nadam se da će to malo da otvori oči...

Nekoliko stotina skulptura (plus kompleks Spomen groblja boraca Narodno-oslobodilačkog rata u Novom Sadu) “rasutih” po prostoru bivše Jugoslavije (uključujući i njegovo rodno mesto – Novi Kneževac, i grad u kom živi i radi – Suboticu), crteži koje je poklonio Galeriji Likovni susret, deo kolekcije u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, njegovo su “oružje” protiv kiča koji je, primećuje, vrlo agresivan. “Ne treba da se ide ispod nekog kriterijuma” – zaključuje. Ipak (ne) povlači se. Bolje reći – ne predaje se.

-    Iza mene je 78 godina, od toga 60 godina stvaralaštva. I za sve to vreme nije prošao ni jedan dan bez rada! Ni jedan. Možda sam ja malo čudan, ali, vidite, moj dan je za mene vrlo jednostavan i pravo da vam kažem, ja sam konstantno u nekakvoj, pod znakom navoda, ekstazi, i nekakvoj potrebi za ljubavlju. Krenem iz stana, prolazim gradom koga volim, koga obožavam (živeo sam u više gradova i puno proputovao, ali Subotica je zaista lep grad), koji poseduje jedan mir - koji mi je potreban kao preduslov za stvaranje. Na takav mir izgleda da se sve više i više navikavam! Od samog početka, ja sam gotovo radio nasred ulice, ljudi su me mogli pratiti i gledati, i od ’74, kada sam se vratio iz vojske i počeo da radim u Subotici, niko mi nikada nije pomakao ni jedan deo skulpture! Nikad! Tu sam osetio da ljudi, eto, vole da posmatraju, vole da se dešava nešto što nije čista klasika i to je dobar osećaj.

RETKO PREZIME - “Moje prezime Halugin je vrlo retko. Istraživao sam koliko sam mogao pa saznao da su haluge ili aluge šume, zatravljeno, močvarno zemljište verovatno poput kaljuga ili haluga… Po nacionalnosti sam Srbin i u našem porodičnom stablu prvi je Teodor koji je imao jedanaestoro dece, a oni po troje, četvoro…”.

Subotica je bio logičan izbor i prvi veći grad do Novog Kneževca, mesta gde je rođen i gde završava osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu –vajarski smer, da bi nakon završenih postdiplomskih studija stekao zvanje magistra. Na Visokoj školi strukovnih studija u Subotici 20 godina predavao je metodiku likovnog vaspitanja sa praktičnom nastavom. Samostalan umetnik – bio i ostao.

-    Dosta toga se promenilo, bar za ovaj vremenski period u kojem ja radim - kada sam krenuo na akademiju, ko god da je sreo moju majku, rekao joj je - tvoj Sava će teško živeti, umreće od gladi, kome treba umetnost?! Ne znam, kaže ona, on to voli, on po ceo dan sedi, crta, on ovo voli i ja to cenim. Da je on zadovoljan. A pre toga, u srednjoj školi, dođe mi razredni starešina u kuću. Ja radim u dvorištu, majka me zove – Savo, dođi brzo, došla ti je profesorica! Dođem, sednem, a ona me pita - što ti ideš u školu?! Vidim, nastavlja, imate zemlje, slame, pleve, konja, imanje. Vi ste zemljoradničko dete, a u školu treba da idu drugi… I doda i ovo - vaš Sava stalno gleda filmove - on i njegov drug odu u bioskop od 4 do 6, pa od 6 od 8. I znate šta još - on pije i puši?! I stalno igra fudbal! Uglavnom radi sve, a ne uči! A majka joj odgovora  - profesorice, vi ga znate takvog i nek u vašoj svesti ostane takav, ali ja ga, kao majka, znam za drugačijeg. Ona je ustala i otišla, a ja sam se sutradan spremio za njen čas - postavi pitanje, koluta očima, gleda levo desno, a znam da će mene pitati! Hajde, Savo… Naučio sam, dobro znao i odgovorio. Nije bila zadovoljna, ali ne time kako sam znao, nego ŠTO sam znao…

Profesorki nije oprostio ni mnogo kasnije, pa kada su bili susreti maturanata, dolazio je ranije, viđao se sa drugarima, ali na njen čas, uprkos tome što je ona želela – više nije otišao. Ipak, imao je sreću da podršku nađe tamo gde je najbitnija – u samoj porodici.

-    Imao sam je i od oca i od majke. I to vrlo temeljnu. Bili smo zemljoradnička porodica i čim se danas završi škola, mi sutradan već idemo na njivu! Idem da pomognem ocu - imao je proširene vene, bio u zarobljeništvu… Znao je da udari konje kad ih je hvatao u zaprežna kola, da zatutnji zemlja - to me probudi. Nikada nije rekao – Savo, ustani, ali ja sam znao, čim je otvorio kapiju, izleteo sam iz kreveta za njim i bratom, stigao ga i onako preko šaraga, seo u kola. Sedeo i ćutao. I kada smo stigli do njive, ispregli smo konje, i on je odmah uzeo motiku i počeo da radi, a ja za njim. Radio je sa lakoćom i ostavljao me deset po deset metara… Jednom prilikom se okrenu i pita – Savo, šta radiš? Reko’ - razmišljam. Kaže - radi i razmišljaj! Pa ne mogu – il’ ću radit il’ ću razmišljat’! Kaže - onda samo radi! To sam zapamtio. Posle prelazi u moju brazdu i počne da kopa. Dođe do mene, ja sav srećan, sreli smo se pa ćemo zajedno krenuti dalje, a on me samo malo gurnuo sa strane i nastavio da kopa do početka njive. Mislio sam da ću upasti u zemlju! Nijednu reč mi nije rekao, nit’ sam ja njega pitao. Od tada sam davao sve od sebe, shodno mom znanju i moći da pariram - i parirao sam mu, nisam mogao sebi da dozvolim da me stalno ostavlja za sobom u poslu. To je bilo jedno nemušto vaspitanje, bez ijedne reči, ali koje je duboko ostavilo traga u meni…