SUgrađani: Slavica Mazalica - "Odakle ti taj, toliko pozitivan duh?"

Beba iz nekog razloga plače, a neispavana, zabrinuta porodilja okreće njen broj. Halo – sa druge strane žice i umirujući glas sa iskustvom... Govori šta i kako. I plač prestaje. Zdrav umor stiže i majku i dete. San... Ipak, zna ona dobro da rađanje i briga o detetu nije (samo) san. Mada često bajkovito zvuči i izgleda. Pune 32 godine staža koji je stekla radeći kao neonatološka sestra u subotičkoj Bolnici, pokazale su joj i onu drugu stranu - na koju čak ni takva žena-lav kao što je Slavica Mazalica nije i ne može oguglati. Ovo je priča o najlepšem i najtužnijem. O životu u pravom smislu te reči. Priča kroz koju nas vodi uvek vedar duh žene koju mnogi u ovom gradu znaju i koji će joj reći – hvala.

-    Koliko je lepo, to je zaista toliko i teško! Neonatologija je grana medicine gde se vi najčešće susrećete sa lepim stvarima, ali nažalost, ima i tužnih koje jednostavno morate naučiti da nosite, da saosećate, da imate empatiju prema tim situacijama. Mada nikada čovek na to ne može da ogugla! Kada se dešavaju takve stvari, ne daj bože kada nešto nije kako treba, smrt novoronđečeta ili ostavljeno dete – ja se na to nikada nisam navikla, nikada! Ali posao kao posao uvek je uzbudljiv, uvek je tu adrenalin, najčečće se dešavaju lepe stvari i to je nešto što čoveka puni. Često me pitaju - odakle ti taj, toliko pozitivan duh? Kada si među mladima i adrenalin te “radi” – to je prirodna stvar. Da bi radio ovo, mora se voleti! Nesebično, bezrezervno daješ sebe, ne štediš se. Koliko puta je bila situacija da se pola sata, sat pred kraj radnog vremena dešava neki loš porođaj i ti radiš kao da si tek stigao na posao!  Nema tajminga. Smenski rad – danju, noću... Ni praznik ni nova godina ni Prvi maj, nit’ možete planirati nešto sa porodicom. To je jednostavno takav posao! Ako si ga izabrao, moraš zaista da ga voliš. I mislim da ga ljudi koji toliko dugo ostaju tamo, zaista vole. Osetiš zamor, naravno, ali uspeš i da se odmoriš i da iznivelišeš svoje emocije. Ja ga volim!

FALI MI REKA, FALI MI BRDO! - “U Subotici mi fali reka, fali mi jedno brdo! U Kuli ima kanal (Dunav-Tisa-Dunav) gde sam počela da treniram plivanje. Čitav život sam se bavila sportom, posebno plivanjem. Na Olimpijadi školske omladine (SOŠOV), održanoj ’78. baš u Subotici, osvojila sam dva druga mesta u plivanju na 50m kraul i 50m prsno. Imam diplome i medalje kod kuće, mama sve to čuva... U Subotici imam divan komšiluk – kada sam došla, imala sam komšinicu Eriku. Mi tada nismo imali kola i ona vidi ujutru da krećemo u vrtić, i nikada nije otišla da nije povela Stefana i Luku. Nikad!”.

Pitanje koje se nadovezuje glasi – da li je to bila ljubav, opredeljenje od malih nogu?

-    Ja sam htela biologiju, a posle da studiram DIF. To je bilo u mojoj glavi. Ali mama je sestru i mene upisala u Medicinsku školu u Novom Sadu, tako da sam ja novosadski đak, a poreklom Kuljanka. U Kuli sam završila deveti i deseti razred pa otišla za Novi Sad.  Posle srednje upisujem Višu medicinsku u Beogradu – ostalo nekoliko ispita, desila se trudnoća, i na kraju je nisam završila. Suprug i ja upoznali smo se u Beogradu. On je iz Pljevalja. Bili smo godinu dana u Crnoj Gori, i 90-te došli u Suboticu, gde je već živela moja rođena sestra. Ona me je uputila kod glavne sestre u bolnici. Kaže – idi, pitaj je l’ ima posla. I odem kod sestre Milice Suvajac, žene koja je završila posleratni kurs, a znala ko koliko ima godišnjeg odmora u malom prstu! Bez kompjutera, bez olovke! Pita me - hoćeš ti da radiš? Ja kažem – hoću! Kaže - dođi ujutru u 6 i 15 na posao. Kažem da se nisam ni odjavila iz Crne Gore – mi smo došli ovde na godišnji, nemam ni ličnu kartu ni adresu ni radnu knjižicu... Ponovi ona meni – ma, je l’ ti hoćeš da radiš? Ja kažem – hoću, a ona - dolazi! I doda - čeka te uniforma i klompe. Tako je 15. maja 1990. počelo i moje zanimanje i moj život u Subotici.

Od tada do danas prošlo je 32 godine. Zamolimo je da uporedi vreme prošlo i vreme sadašnje: žene, uslove, prohteve, statistiku.

-    Bez obzira na informisanost, žene su nekada bile pripremljenije i spremnije na majčinstvo, na požrtvovanost. Više su instinktivno reagovale, ponašale se. Sada je, nažalost, sve više majki koje ne žele da doje decu. Ali ne mogu da kažem da ih nema. Ranije su se nekako odlučivale na više dece, mada je bilo teže. Sada, sve što je lakše, što imaju više pomoći, ne odlučuju se tako lako na dvoje, troje, četvoro dece. Mnogo toga zavisi i od obrazovanja, školske spreme - žena koja je domaćica, navikla je na žrtvu, da podnosi, da kuva, sprema, ispraća, dočekuje... Obrazovana žena hoće da se dokaže u profesiji, što je sasvim normalno. Osnovna razlika je što je ranije bio veći broj dece i što su žene mnogo više dojile i baš se trudile da što duže doje. Sada - pokušaću mesec-dva... Pomerila se i granica rađanja – sada masovno posle 30-te, 40-te. Ove godine imali smo i porodilju koja je rodila sa 50 godina! Ja stariju ne pamtim. Broj porođaja je negde oko 1.200, 1.300 na godišnjem nivou. Što se uslova tiče, odeljenje je lepo sređeno, ali vremenom dotrajava. Troškovi su veliki, čekamo da se Bolnica renovira. Nažalost, dosta sestara je otišlo, mahom u inostranstvo. Bolji su uslovi, veća plata. To su uglavnom mlađe osobe koje još nisu, ili su tek formirale porodicu. Ja nikada nisam pomislila da odem! Tako sam se vezala za tu neonatologiju – vezala nas je doktorica Branka Milisavljević. Ulila ljubav prema poslu! Ona je moj i učitelj i mentor i žena koja je tu neonatologiju podigla! Kada smo se selili, radila je sa nama. Naučila nas. I odakle god je došla, donela nam je neko znanje. I slala i nas po institutima da i mi vidimo nešto novo i naučimo.

BRAVO ZA TATE! - “Fascinirana sam očevima, koliko su sada uključeni u podizanje deteta - hoće da kupaju, da presvlače, da peglaju, da izvrše nabavku. Znači sve! Nekada to nije bilo tako, nekada su očevi nabavili, snabdeli kuću i doneli, a žena je radila ostalo. Oni imaju manji strah nego mame, time sam oduševljena. Bravo za tate! Stvarno svi hoće, trude se. Valjda da mogu da podoje bebu, učinili bi to! (smeh)”.

Svaki porođaj je priča za sebe. U slučaju naše sagovornice, to su dve priče. I dva sina.

-    Stefana sam rodila u Crnoj Gori, u Pljevljima. Bila je nedelja, u bolnici nikog sem dežurne babice! Ginekologa je četiri-pet puta zvala da dođe od kuće, ali dok čovek nije ruč’o... (smeh). Porodila sam se u forcepsu - porođaj na klešta. Porođaj je bio jako dug i težak, naporan, Stefan nije dobio baš sjajnu ocenu, ali vrlo brzo se oporavio. Luku sam rodila u subotičkom porodilištu, to je bio ekstra porođaj, gotov za sat i po vremena! Tada sam već radila tamo, došla noću, koleginice su se ponudile da mi masiraju leđa, drže me za ruku, a ja sam zamolila sve da izađu,  da budem sama. Meni je samo to trebalo – koncentracija. Pustite me, i ja predišem bol i u tih dva minuta zaspem – i odmorim se! A na kraju vas boli, radili vi tamo ili ne radili!

Stefan i Luka danas su danas odrasli ljudi, zaposleni. Luka je oženjen, i ove godine u novembru naša sagovornica postaće baka. Uloga koju jedva čeka...

-    Imam divnu snajku Milu (samo ime govori kakva je osoba), i očekujemo produžetak naše porodice – čekamo dečaka. Hoće li se Mila poroditi u subotičkoj Bolnici? Naravno! Ja svaki dan kuvam, kod mene dolaze svi na ručak. Danas - slatki kupus i trileće. I kolač, nego šta! Mora Mila jesti, čeka Vasilija...

A mnoge Subotičanke dočekale su da upravo Slavica bude uz njih u prvim (najtežim) danima kada mama i beba dođu iz bolnice kući. Kada sebi postavljaju čuveno pitanje – i šta sad?!

-    Jedna žena zvala me je noću četiri puta! Šta ćeš, ideš... Ako te neko angažuje, moje radno vreme je 24 sata. Prvo i najvažnije je da se žena oslobodi straha. Strah je najveći neprijatelj! Znači - razgovor, pokazivanje, ZAJEDNO sa njima, da nekoliko puta oni okupaju bebu...  Savet? Kada beba spava, i vi spavajte! Isključite telefon! Podelite se sa tatom – jednu partiju spava tata, drugu mama. I tako se nadopunjujete. Bićete odmorni, a kada ste odmorni, onda sve ide kao po loju. Kada ste nervozni, prenosite nervozu i na bebu. Sve to utiče.

JEDINO ŠTO NE MOGU DA PODNESEM... - “Ono što se dešava u bolnici su emocije. Zbog ove situacije dve godine se ne pokazuju deca rodbini, ali ranije, kad izneseš bebu pa pokažeš kroz staklo i vidiš i oca i baku i dedu - prepune im oči suza, pa i meni krenu suze.. I mene dirne ta emocija. Jednostavno ne možeš da oguglaš na te lepe stvari! Ali na ostavljanje beba – sa tim se nikada nisam mogla pomiriti! To mi je uvek strašno bilo i biće. Na sreću, retko se dešava, ali eto, dešava se. Ta deca posle idu na usvajanje i možda nađu sebi i bolji život neki nego da su kod bioloških roditelja...”.

Iako je preživela tragediju i pre 18 godina ostala udovica, sama sa dvoje dece, taj neverovatan duh koji nosi u sebi, nije joj dozvolio da klone. Naprotiv.

-    Deca su mi bila preokupacija, oni su mi bili ono - MORAM I MOGU! Moj moto. Nikog ovde nisam imala, moja sestra - četvoro dece, ni mama ni svekrva... Luka je imao 12, Stefan 15 godina, najgore doba, pubertet, treninzi. Luku sam vozala na svaki trening, gledala svaku utakmicu! I kad sam došla iz noćne... Ne znam odakle ta energija i snaga, ali jednostavno sebe nekako napuniš. Hiljadu puta koleginice su mi rekle - Slavice, na tebi se ne vidi, ti nikad nemaš problema?! Naravno da sam imala, ali to je sve ostajalo u kući. I pubertet i dva dečaka i prohtevi...

Iako je za jednu ženu, koja je i majka i domaćica, smenski rad posebno težak, sebe nikada nije videla u nekom drugom okviru. Bilo joj je ponuđeno da bude glavna sestra neonatologije, ali nije prihvatila. I ostajala je tu gde je i danas. U svom radnom veku promenila je osam glavnih sestara i dve načelnice: dr Ružicu Mihaljević i pomenutu doktoricu Branku. I danas, baš kao i nekad, voli plivanje i ide na bazen. Subotom i nedeljom ujutru ide biciklom na Palić sa drugaricom i koleginicom u penziji - Mirom Tumbas, a često provodi vreme i sa kumom Mašom Leskovac.  Kao predavač angažovana je u privatnoj školi za trudnice (“Anahitas”), gde govori na temu dojenja i o prvim danima novorođenčeta.

-    Ne znam u koliko kuća - i Subotica i Palić i Žednik i Kelebija, svuda sam bila! Meni se žene otvore kao da smo najbliži rod, do najiskrenije intime svoje. Hiljadu puta su me pitali – Slavice, što nisi bila psiholog?! Neku svoju problematiku podele sa mnom – izgleda tako delujem na ljude...