SUgrađani: Slobodan Marković - "Kada bih prodavao izvorsku vodu koje nema, ja se ne bih predao!"

Pitamo ga kako je postizao i postiže sve ono što čini sastavni deo njegove bogate biografije - da poveže nespojivo, upozna nepoznato, ode sa jednog kraja planete na drugi, dovede svet u Suboticu! Jer ne samo to, već i više od toga, uspeo je Međunarodni festival pozorišta za decu, i njegov tvorac, direktor i selektor Slobodan Marković. “Stvar je u dobroj organizaciji!” – reći će na samom početku razgovora, i dodati: “Dobra organizacija je pola posla”. Ali pravo objašnjenje i razrešenje, ujedno filozofsko i životno, tek sledi:

- To je istina – celoga života učio sam, ne bih rekao od pametnijih, ali od boljih od sebe. Moj moto kao direktora pozorišta, festivala, člana žirija, i uopšte, jeste da sam uvek radio sa boljim od sebe, tražio sam najbolje, i to sa razlogom - nisam bio sujetan u smislu - taj je bolji od mene, naprotiv! Težio sam da dostignem taj vrhunac ili da se približim njemu. U meni je prvo bilo htenja, pa znanja, i pre svega volje. I na kraju ni rezultati nisu izostali.

FIGURE VAMA, FIGURE MENI - “U knjizi (zove se “Velika rokada”) piše da sam bio prvak Crne Gore u šahu što nije tačno, neću da se hvalim. Ali jesam šahista, majstorski kandidat, i u to vreme bio sam među najjačim igračima. I kao šahista mogu da potvrdim – šah je individualna igra: figure vama, figure meni, ili bijele ili crne, koje hoćete! Ali tu znanje dolazi do izražaja. A znanje vam niko ne može uzeti, svoje znanje možete da plasirate gde hoćete...”.

A kada govorimo o rezultatima, osim činjenice da generacije subotičke dece stasavaju uz manifestaciju koja im je obogatila i oplemenila detinjstvo, što je svakako najveće priznanje, ne smemo zaboraviti ni ona zvanična koja su na adresu festivala i(li) njegovog osnivača, stizala svih ovih godina. A bilo ih je mnogo, pa ćemo pomenuti samo neke: Vukova nagrada; Zlatna medalja za zasluge; Pengovljeva nagrada; Orden prijateljstva Ruske Federacije, Nagrada za životno delo “Mali princ”... Osim bezbroj nagrada koje su stizale iz celog sveta, ni u lokalu nisu ostali imuni na domete manifestacije koja je ime Subotice pronela daleko van granica, pa je festivalu dodeljena i nagrada Pro urbe.

- Naši i moji kriterijumi bili su jako visoki. I ljudi su dolazili, ne da mene vide, ili Suboticu, koja je prelijep grad, ali ruku na srce, nije Dubrovnik! Dolazili su ljudi od kojih svako u svojoj oblasti ima važno mjesto, ne samo u svojoj zemlji, nego u svetskim razmerama. Od reditelja, scenografa, kostimografa... i tako 24 festivala.

ŠTA DA IM KAŽEM?! - “Strašno je ovo što se dešava! Imam prijatelje u Rusiji, imam prijatelje u Ukrajini. U Kijevu, Lavovu, Užgorodu bio sam nekoliko puta. Nikome se nijesam javio, a šta da im kažem?!”.

Jurkovski, Krofta, Ibragimov, Naumov, Gembl, Ćirilov, Ršumović, Jelušić, Radonjić... značajna su imena na dugačkom spisku profesionalaca, saradnika, prijatelja - festivala i Slobodana Markovića lično. Druga i manje lepa strana festivalske priče odnosi se na period posle 2017. godine, kada je usledila ostavka na funkciju i razlaz sa novim čelnicima Otvorenog univerziteta koji je bio i ostao izvršni producent manifestacije. Trag javne prepiske postoji i danas, ali ovo nije tekst koji može i treba da prevagne kao tas na vagi. Ovo je priča o čoveku čije se ime i danas sa poštovanjem izgovara među pozorišnim radnicima širom sveta, a koji je, sa druge strane, bio i ostao - naš sugrađanin. Na sever došao - sa juga.

- Poreklom sam iz Gornjeg Zagarača, pored Danilovgrada. Završio gimnaziju, u Nikšiću diplomirao jugoslovensku književnost sa srpskohrvatskim jezikom. Za rođenim bratom Vojislavom, koji je živeo u Subotici, bio direktor “Rotora”, dobar privrednik i boem (nažalost, više nije živ), došao sam i ja, i ostao. Onda putešestvije - Dom kulture i jedan od genijalnih Subotičana sa kojim sam radio i od koga se moglo mnogo naučiti – Bela Duranci! Upijaš tu pamet, tu ljepotu govora... On na jednoj strani, a pola Subotičana (ne kudim nikoga!) na drugoj - i oni neće prevagnuti. To su putevi čudesni - prvo radno mesto Dom kulture Subotica, drugo - Dečje pozorište. I nije bilo lako, ali ja, kada bih prodavao izvorsku vodu koje u Vojvodini, u Subotici, nema, ne bih se predao! Došao sam u Dečje pozorište, ne zbore Srbi sa Mađarima, ne zbore Mađari sa Srbima. Nisu oni mene htjeli, nijesam ja njih htio! Ali - sjedi tu! I polako: novi vozni park, autobus, kombi, putovanja...

A ta veza sa pozorištem, javnim nastupom i lepom rečju, kao da je bila sudbinski predodređena.

- Od malih nogu, od seoskih dana, uvek me je zanimala narodna poezija! Išao sam na počinak sa ciklusom o Kraljeviću Marku i, što je najstrašnije, ja sam mislio da je Marko živ! Napisao sam i magistarski rad na temu – “Višnjićeva pesma ostaće večito nadahnuta”, ali ga nisam odbranio. I ta žal je ostala, kako nije!

PILE I TEGLA KRASTAVACA - “Baš juče vozio sam se vozom “Soko” iz Beograda. Kada je Srbija u pitanju, to je fantastično, ali ja sam išao Pariz – Lion, vozom koji ide 350 km/h! Ali Srbi su genijalni - ne volim da psujem, ali čuo sam ovo: ‘ebeš voz u kojem Srbin ne može za vrijeme vožnje da pojede pile i teglu krastavaca!”.

Kada ga pitamo za čim još žali (u životu), reći će: “Neee” – što je česta uzrečica kojom počinje odgovor, iako je on u stvari – “Daaa”. I da, žali za još nekim stvarima...

- Žalim za onim što mislim da će i ostati kao žal – da napravim knjigu putopisa od Kamčatke do Akapulka. To su bila moja rastojanja, moja putovanja. A razlog je što sam izgubio dve-tri kartice sa oko 3.000 fotografija! Prelistavam staro izdanje “Subotičkih novina” i vidim reportažu – kada sam sa Jurigom bio na Kamčatki, na kraju svijeta, i susret sa praunukom Lenjina! To je kao da Lenjina vidite živoga tu! I onda ta sjećanja, mnogo je bilo...

I odmah će dodati da postoji još jedna stvar zbog koje mu je žao, a ima veze sa njegovom zbirkom pesama “Zapisi s Manitog jezera”, za koju će poznavaoci reći da ima vrednosti, pesničke, lirske, a prevodi na strane jezike to i dokazuju.

- Jedno veče zvoni telefon – zdravo, Slobo! Kaže - Zoran Hristić ovde. Pitam se šta sam ili skrivio ili čime zaslužio da me tako veliki umetnik nazove! Kaže - iščitavao sam tvoju knjigu poezije i imam jednu molbu – da li bi volijo da za pjesmu “Epitaf” napišem muziku? A to je pjesma posvećena mome bratu. I nije stigao Hristić da napiše, umro je.

I dok recituje: “Umire sunce i suton višnju boji, na groblju trave žalosno rasplijeću kose, plaču večeras vinogradi moji, to vjetrovi mog brata u naručja nose...” , glas zadrhti i prekida se...

- Prisjetio se malo brata i Zorana pa ti zasuzi. Eto tako... Na kraju nijesam ni volio tu radosnu poeziju, ne bih znao da napišem - proljeće se budi... Nije moja priroda, moja duša, da razgovara sa proljećem, sa radošću, sa cvjetanjem jorgovana...

Iako godinama živi u Subotici, ostao je veran maternjem naglasku i – ijekavici.

- Ne osjećam se prirodno ako kažem “lepo, belo”... Ne leži mi. Interesantno je da me je akademik Drago Ćupić, sastavljajući “Rečnik govora Zagarača“, sa oko 15.000 pojmova, obilazio i beležio reči, kao Vuk nekada...

OD PLANINE DO SALAŠA - “Moje boravište je Subotica. Tu živim, a nekih pet kilometara od grada imam salaš – i tamo provodim vreme. Ljeti idem na planinu, Lukavica se zove, koliba je na 1.680 metara nadmorske visine. Ja nijesam ljubitelj mora, više sam ljubitelj planine i kao planinar mnoge sam vrhove obišao...”.

A kada govorimo o poznavanju stranih jezika, naš sagovornik će se bez problema sporazumeti na ruskom, ukrajinskom, bugarskom, poljskom, češkom...

- Naučio sam na putovanjima, u kontaktu sa ljudima, ali i kod kuće. Bila je potreba.

Ali pošto se bez engleskog ne može, za sve što je za potrebe festivala trebalo odraditi na ovom svetskom jeziku, bila je zadužena Olivera Mudrinić, saradnica i desna ruka. Baš kao što je to bio i Blažo Perović, dugogodišnji direktor Otvorenog univerziteta.

- Ne mogu da ne spomenem njegov doprinos uzdizanju festivala i onome šta je festival značio u sferi kulture! Osim toga, mi smo i prijatelji. Nalazimo se subotom, popijemo čaj, kafu...

PADOBRANAC - “Bavio sam se padobranstvom, imao 26 skokova, ali kada mi je drug poginuo, u Vršcu na državnom prvenstvu (nije mu se otvorio padobran), prestao sam da skačem...”.

A penzionerski dani teku... Pre godinu dana preminula mu je supruga, a za utehu tu su ćerke i – unuci.

- Istinski sam zahvalan svojoj porodici što su godinama bili uz mene! Jer pozorište je stresan posao... Jedna ćerka mi je u Beogradu, druga u Zagrebu. Ivana troje đece podiže - genetika čini čuda: nešto na oca, nešto na majku, nešto na dedu! Dobri su đaci, idu na sport, muziku... Jelena ima malu, devet godina --- igra odbojku za pionirski tim “Crvene zvezde”, ide na gimnastiku, u muzičku školu, predstavnik je škole u matematici... I unučadima pričam priču o svojoj mladosti i strašnoj borbi sa zmajem iz pećine! Kako me je majka poslala da vidim jagnjad, a tamo neka pećina i strašna aždaja! Rep  - četiri metra! Možda i pet... I šest glava! Gleda me mali Iko (Ivan), matematičar i neviđeni talenat za šah, pa kaže – deda, ja mislim da ti ovo sve izmišljaš!