SUgrađani: Slobodan Stevanov - "Kada se čovek hvata za slamku, treba da se uhvati za pravu"
Pripremajući se za razgovor, čitali smo komentare ispod tekstova u kojima se pominje njegovo ime. Sve napisano može se svesti na konstataciju da je dr Slobodan Stevanov “vrhunski veterinar i dobar čovek” – u šta smo se i sami uverili. U toku razgovora, i (na)smejali smo se i (za)plakali – u zavisnosti od teme, ne skrivajući emocije kojih, kada je ovakva priča u pitanju, ima napretek... Na samom početku razgovora “pravda” se rečima: “Ne znam da li sam u ovom momentu pravi sagovornik s obzirom na životne okolnosti koje su mi se desile...”. Znamo, hvala što ste prihvatili poziv, naše saučešće... Ove godine u januaru ostao je bez supruge - ljubavi sa fakulteta, pola života proveli su zajedno. Prošle godine u oktobru preminula mu je majka. Tragedija je i nedavni odlazak brata od tetke. Sve neizlečive bolesti... Ipak, imate snage – zaključujemo. Odakle?
- Dobro mi je dok sam sa nekim, dobro mi je dok radim. Tad, sad, sam pozitivan. Problem nastaje u momentima samoće - kad si kod kuće sam, sa svim sećanjima i mislima. I onim što si prošao. A to nije malo. Supruga i ja bili smo 30 godina zajedno. Više sam živeo sa njom nego sa roditeljima...
U pravom smislu te reči – nada i uteha, tu su dve ćerke, obe studenti veterine (!).
- Da, obe studiraju veterinu, ali ne na moju molbu i ne na moje insistiranje. Ja sam čak imao predloge za nešto drugo, neku mirniju struku, ali one su želele ovo - i jedna i druga. Starija je šesta, a mlađa prva godina. Kakvi su im planovi? Šta će sutra doneti, to niko ne zna. Gde će ih put odneti, videćemo. Ako budu želele, imaće posao, to mogu da nastave da rade, a ako ne, šta god da budu radile, neka izaberu ono što njima najviše odgovara. Deca su mi satisfakcija, i trudim se da im budem tu u svakom pogledu - koliko god mogu da im pomognem. Živim za njih.
Nerazdvojni član porodice je i osmogodišnji francuski buldog – više od kućnog ljubimca.
- On je bio jako vezan za moju suprugu – bio je njen “rep” i bukvalno gde god je ona bila, bio je sa njom. I kada je bila bolesna, večito pored nje. Sada je sa mnom. Nikada u životu nije skočio u spavaći krevet, a sada neće drugačije da spava! Uveče, kada legnem, on je tu kod mojih nogu. Nema šanse da ga odvajamo! Neće da ostane sam. Eto koliko životinja može biti osećajna – bio je toliko vezan za nju i kada je umrla, dobio je autoimuno oboljenje na koži. Sad se sa tim mučim, ali saniraću ga.
U dugogodišnjoj profesionalnoj praksi (30 godina) susretao se i susreće sa različitim slučajevima bolesti kod životinja, a zaključak do kog je došao zvuči i kao upozorenje:
- Evidentno je da postoji ekspanzija bolesti, maligniteta, neuroloških oboljenja, autoimunih oboljenja – kako je kod ljudi, tako i kod životinja. Toga ima jako mnogo. U poslednje vreme već zabrinjavajuće mnogo...
SAD ĆE BITI KRAJ... - “Moram priznati da mojih prvih pet, šest, sedam godina kada sam počeo da radim kao veterinar, nisam mogao da uradim ni jednu eutanaziju. I jedini moj konflikt sa mojim tadašnjim šefom je bio taj što nisam mogao to da uradim. Prosto, neko mi nije dozvoljavao da ja budem taj koji će reći – e, sad će biti kraj! Svaka medicinska struka traži neko iskustvo, godine staža. Ono što mi naučimo na fakultetu je jedna jako dobra teorija. Deo prakse koji vidimo je samo mali deo. Ono što će te u narednim godinama snaći, u žvotu i praksi, to niko živi ne zna. Kada sam krenuo na te velike seminare u inostranstvu, i kada su nam prikazivali neke slučajeve, rekao sam - ma nema ovo kod nas, hvala bogu, neće biti. A sve sam to doživeo”.
I najteže je vlasniku saopštiti upravo takvu dijagnozu – neizlečive bolesti.
- Nažalost, kao i u svakoj medicinskoj struci, mi imamo i onu drugu stranu, tužnu, gde se moramo oprostiti... Kućni ljubimac je postao član porodice. Veliki broj porodica drži ih kao decu. Neki nemaju decu pa im je ljubimac bukvalno (kao) dete. Ispričaću slučaj jedne gospođe koja je nekad živela u Istambulu i tamo kupila malog majmuna makakija. On je kao beba kupljen i othranjen kao beba. Bio je sa njom ceo život, do svoje 33. godine, kada doživljava malignitet i umire. Taj bol na njenom licu i sve što je proživljavala, isto je kao kad ljudi gube svoje najbliže. Zaista. Ljudi jako vole svoje ljubimce. Moji prijatelji imali su malog kokera koga su obožavali – nažalost, doživeo je karcinom. Operisan je, sve je još jedno vreme bilo dobro, ali metastaze su otišle na mozak, počeo je da doživljava epileptične napade ne znam koliko puta dnevno – to više nisu mogli da gledaju - muče se oni, muči se pas. Doneli su ga da se uspava. Toga dana oni su se razboleli. Hitna pomoć je dolazila, toliko je bilo loše! Gledam, ne mogu dozvoliti da stradaju. Pao mi je na pamet moj prijatelj, odgajivač. Odem, pitam - imaš li šta od štenadi, kaže – imam, male vestike. Uzmem i odem do tih mojih prijatelja, nenajavljen. Pozvonim, izlazi čovek. Ja mu onog malog vestiku gurnem u ruke i kažem - ja sam Srećko i tražim svoju novu porodicu! I zatvorim kapiju. I taj Srećko je narednih 14 godina živeo sa njima, tako što je maltene sedeo sa njima za stolom! Voleli su ga nenormalno. I Srećko je otišao kada je bio star - njihov životni vek kraći je od našeg. Odu ranije. A toga treba biti svestan. Mnogi posle toga kažu - nikad više u životu, ovo je za mene veliki stres. Verujte, njih 99 posto ponovo uzme ljubimca. Jednom kada ga imaš, prosto se voli.
Najsvetliji momenat u praksi veterinara svakako je osmeh na licu zadovoljnog vlasnika kada zna da je njegov ljubimac spasen. Nažalost, postoje ljudi (da li ih možemo tako nazvati?! – prim.aut) koji životinji sami nanesu povredu. Užasnu.
- Nažalost, toliko sam se nagledao lošeg odnosa čoveka prema životinji, da ne želim o tome da pričam da ne bih pokvario dan! Čovek zna da bude vrlo ćudljiv u odnosu na životinju, šta zna da joj napravi... Najgoru povredu u životu video sam kod jednog konja. Taj konj je na moje oči uginuo za pola sata sata - iskrvario, a čovek mu je napravio povredu. Grozno! Imali smo i sistematska trovanja – jedno veče u Subotici u 40 kuća otrovani su psi i svi su uginuli! Ubacivani su im mamci (presno meso, riba ili nadev), u koje je stavljen kreozan, otrov prvog reda, zabranjen! I gde ga pronađu, ne znam... Ne postoji lek, ne postoji mogućnost da se životinja izleči. Umire brzo, bukvalno u mukama. Da li su našli toga ko je to uradio? Jesu – kako su ga pronašli, tako su ga i pustili. Imali smo i sastanak oko toga i razgovore, međutim, ne postoji sankcija. Tačnije, postoje sankcije, ali se ne primenjuju, to je problem. Postoji zakon o dobrobiti životinja, zakon o veterinarstvu, i da poštujemo sve što piše u njemu, ne bi bilo zlostavljanja, ne bi se smelo raditi to što se radi.
Tu se priseća još jednog (nemilog) događaja.
- Mlad veterinar, tek sam počeo da radim, dođe u ambulantu čovek i nosi lovačkog psa. Kaže - doneo sam da ga uspavam. Da ga uspavamo da se nešto uradi? Ne, eutaniziram! Izvinite, a šta je razlog? Ne znam šta je naveo kao razlog, pas nije bio bolestan. Kažem - ne dolazi u obzir! On iz revolta vadi pištolj iz opasača, i kaže - ako ga vi nećete ubiti, ja ću! Reko’, stavite taj pištolj nazad jer ću zvati policiju, izađite, molim vas...
Već iz ovog malog segmenta možemo zaključiti koliko je posao kojim se bavi - stresan.
- U Kanadi postoji organizacija “NOMV” (Not One More Vet) koja se zalaže za to da ni jedan veterinar na svetu više ne izvrši samoubistvo. Naša struka je postala suicid broj jedan u svetu, upravo struka - mala praksa zbog enormnog psihološkog pritiska na veterinare. Pritisak je veći nego u humanoj medicini. Bilo koji veterinar može da ih nazove u bilo koje doba, da bi se srečila najgora stvar. U svetu toga ima jako mnogo, a mi smo svedoci da se i kod nas dešavalo. Očito da je to presija koju ne može svako da istrpi.
ODBOJKA SA “AMIGOSIMA” - “I u osnovnoj i u srednjoj školi trenirao sam odbojku, i danas mi je odbojka strast. Imam ekipu – “Moji amigosi”, sa kojima igram. Družimo se, mi smo kao jedna velika porodica. I to godinama traje. Moja druga velika strast je skijanje. Skijam od malih nogu - prvi put: peti razred, “Kizur Ištvan” škola i nastavnik fizičkog Cvrkušić i zamenik direktora, nastavnik Šešević. Nezaboravni trenuci: “Kekec”, Slovenija - Kranjska Gora, druženje…”.
Ipak, kada ga pitamo da li bi nešto promenio, odgovor je – ne. Jasno i glasno.
- Mislim da je ovo jedan od najhumanijih poslova koji postoji. Pomoći bilo kojoj vrsti životinje, koja ne može da ti kaže šta je problem, šta je tišti, šta je muči, velika je stvar. I težak je put doći do tog saznanja, odnosno biti dovoljno vispren i pronaći problematiku. Nije lako, ali je lepo. I dalje sam stava - ja volim svoju struku. I opet bih izabrao istu. Pored svega što mi se u poslednje vreme desilo, i dalje sam u svemu tome, guram, a dokle ću, kako ću, to će samo vreme reći. Činjenica je da sam opstao 30 godina, a puno mojih kolega odustane od stuke pa krenu u neke druge vode...
Veterina mu je u krvi jer i otac (Slavko, danas u penziji) bio veterinar. Radio do 71. godine, a onda došao, ostavio špric, iglu. Mene više neće videti – rekao je.
- I zajedno sa tetkom (Vukica Bogešić) posvetio se zemlji, sašalu. To je salaš njihovih roditelja, prema Tavankutu, okružen njivama, kilometar i po zemljanog puta. I danas izgleda kao nekad. Ja sam rođen u Subotici, u gradu, ali deda i baka su živeli na salašu, a ja sam kao dete čak bio gadljiv, nisam želeo da uđem u štalu, ne daj bože da stanem u prljavo, to je bilo daleko od mene! Posle škole čovek sazreva... Deveti i deseti razred, pa Gimnazija – za koju se opredeljujem da bih nastavio nešto od predmeta kao što su fizika ili matematika jer sam nameravao da idem na elektrotehniku! Negde u trećem razredu roditeljima saopštavam da ću da upišem nešto od medicinskih struka, a oni su rekli – ovo je neverovatno! Bili su začuđeni pošto je ceo moj životni put išao u nekog drugom pravcu... Polagao sam medicinu u Novom Sadu, i veterinu u Beogradu, i odlučio se za veterinu.
Veterinarski fakultet završava u rekordnom roku, a kada ga pitaju kada je (i gde) učio, odgovara – u vozu!
- Veliki sam lokalpatriota, vezan za toranj Gradske kuće. Od pet i po godina, koliko su trajale studije, u Beogradu sam ostao samo jedan vikend! Svakog petka seo sam u voz i dolazio šest sati kući (tada je voz od Subotice do Beograda putovao šest sati) i svake nedelje se vraćao. Šest sati tamo, šest nazad, to je dvanaest sati učenja! I uvek mi je bilo žao što nema veterinarskog fakulteta u Novom Sadu, da sam bliže Subotici. Da još brže mogu doći... Ja sam i vojsku služio u Beogradu, ali nikad se sa Beogradom nisam izmirio – gužva haos, prašina… Nikako nisam time oduševljen.
Prvo radno mesto bila je veterinarska stanica “ZOO Vet” – dr Mirka Šinkovića, koji je osnovao prvu privatnu veterinarsku stanicu u bivšoj Jugoslaviji!
- Na petoj godini studija gledao sam što pre da završim sve što imam na fakultetu, jurio kući da bih bio u toj ambulanti! Danas za moje zadovoljstvo i praksu mogu da zahvalim pre svega dr Šinkoviću. On je bio taj koji me je “vazdigao”, što kaže - ovo je pravi posao, ovo treba voleti, ovo treba znati raditi! I danas često u žargonu kažem da je on moj drugi otac. Kao direktor Zoo vrta, bio je prvi svako jutro, obišao sve životinje na bicikli da vidi kakav je status. I kada je primetio da nešto nije u redu, ono što je znao da reši sam, sa svojim saradnikom veterinarom on je rešio. Kada nije, zvao je mene ili nekog drugog – divlja životinja je specifična. I stvarno treba znati. Mi i danas, kada su divlje životinje u pitanju, konsultujemo ljude koji to znaju više od nas, uglavnom u inostranstvu. Tako smo imali priliku da radimo i sa žirafama i sa zebrama i sa kamilama, slonovima, majmunima, divljim zverima – operisali smo svašta. Svega je tu bilo! Povrede? Ništa drastično. Prosto, kada je divlja životinja u pitanju, poštuju se mere opreza.
Iz Javne veterinarske stanice Subotica, odlazi u “Panvet” veterinarsku stanicu, koju je osnovao 2000. godine, i čiji je, kako kaže, vođa tima.
- Ne volim biti ni vlasnik, ni direktor, volim timski rad i uvek sam želeo da se svi koji rade sa mnom, osećaju kao porodica. Da budemo jedinstveni. I svi koji rade, imaju svoju slobodu. Ako negde zapne, imamo kolegijum i tamo se savetujemo. Većina stvari je rutinska – dolaze pacijenti, uzima se krv, rade se analize i vi iz toga možete videti o čemu se radi. Ali ima i onih 20 posto gde stane mozak! Kada sam završio fakultet, moja prva razočaranja su bila - moje znanje. Odnosno, neznanje. Danas to posmatram kao jedan iskren stav prema sebi jer, da sam bio sujetan, nikada ne bih došao do nekog nivoa znanja. Moje neznanje me je nateralo da krenem da jezdim po Evropi, po seminarima, edukacijama... Ono što što sam zarađivao, bilo je uloženo upravo u to. Nažalost, te devedesete su nas stravično unazadile. U jednom momentu Evropa je otišla ispred nas sto godina!
KONJI KOJI JURE - “U vreme kada sam počeo da radim malu praksu, počeo sam i sa konjima - od tada datira i saradnja sa ergelom u vlasništvu Lajoša i Judit Čakanj. Jako dugo sam sa svim tim ljudima i oni su izuzetni po pitanju držanja konja. Svaki konj svaki dan okupan, nahranjen, istimaren... Reč je o ergeli “Hico” (ime dobila po sada pokojnom konju, najboljem kasaču u našoj zemlji, vlasništvu ergele), koja se danas nalazi u Mađarskoj. Ako neko želi da vidi kako konj treba da se drži, treba da ode u njihovu štalu – možete da odete u največanijem odelu i da se naslonite na bilo kojeg konja - konji su mirni, možete da se mazite, nisu isfrustrirani, ni maltretirani, svaki konj je čist. Doživljavao sam štale gde uđete pa se oseti amonijak kao da sam ušao u svinjac, a to je katastrofa za konja i njegove disajne puteve! Ovde nema šanse bilo kad tako nešto da osetite. Štala je u jednoj šumi, svaki konj ima svoj ispust, uživa napolju. To je za njegov mentalni sklop najlepše – sloboda, to je ono što mu najviše treba”.
S obzirom na nivo znanja koji neosporno poseduje, za savete će mu se često obratiti i prijatelji kada je u pitanju njihov zdravstveni problem (a ne kućnog ljubimca).
- Moram biti iskren, imam puno prijatelja koji kad imaju neki problem, zovu mene. Kažem - ipak bi trebalo do lekara, a on - samo ti meni reci! Naša struka postala je čudna – imam osećaj da je danas više sujete u našoj struci nego u medicinskoj. Način ophođenja samog veterinara prema pacijentu, odnosno vlasniku i interpretacija nekih stvari dovede do toga da se za nekog kaže – ovaj je loš čovek, ovaj ne valja. Ocrne nekoga bez razloga! Pošto sad imam već i godina, a i staža u ovom poslu, prevazišao sam to i mislim da je ta sujeta u medicini generalno jako veliki neprijatelj koji strašno unazađuje. A i ugao dijagnoze je promenjen - neko dođe u ambulantu, već ima maltene gotovu dijagnozu – postavljenu. Da li je ona ispravna ili nije, to je nebitno. Oni su to postavili i oni idu tim putem. I džabe ti pričaš, oni to ne slušaju. Nekada kažeš i dijagnozu koja nažalost nije dobra, a oni ne mogu da se pomire s tim. Onda traže izgovor, pa im neko drugi obeća - to će biti dobro. Ali kada se čovek hvata za slamku, treba da se uhvati za pravu! Koja neće pući. Ako ta slamka odmah pukne, onda niste ništa uradili, onda definitivno to nema smisla...”.
