SUgrađani: Snežana Maravić - "Prosto, ja ih ne vidim tako"
Puna je energije. Pozitivne. U pogledu, pokretu, u rečima. Priča, priča, priča, ali smisleno, razložno; ne odluta od teme. Velika snaga u naizgled krhkom ženskom telu... Nemojte da vas izgled (za)vara. Jer Snežana Maravić, defektolog, nastavnik u Školskom centru “Dositej Obradović”, član tima Savetovališta za roditelje, koordinatorka programskih aktivnosti Udruženja za podršku osobama sa psihofizičkim smetnjama “ZaJedno”, i aktuelna predsednica Društva defektologa Vojvodine, nije (samo) simpatična plavuša kojoj treba zaštita. Naprotiv. Ona je ta koja će zaštititi druge, i u vidu edukacije, ali i gestom, rečju, dodirom - pružiti pomoć koja im je neophodna.
BAJMOK – VIŠE OD MESTA - “Ja sam zapravo Bajmočanka (sa Rate – mi Bajmočani smo strašno ponosni na to!), ali već desetak godina živim u Subotici. Ipak, svi smo jako vezani za Bajmok, i sin koji je rođeni Subotičanin – tamo su mu deda i baka (sa obe strane), svaki slobodan momenat, vikend, raspust, se provodi tamo – to se apsolutno nikad ne propušta. Tamo nam je ceo život - najbliža rodbina, bliski prijatelji, tamo se uvek kvalitetno provede vreme”.
Da je ovo priča o NJIMA; počeli bismo tekst osvrtom na nedavno organizovanu akciju, gde su stručnjaci okupljeni oko Udruženja “ZaJedno” i njihovi štićenici intervjuisali građane, postavljajući im pitanja šta im je potrebno, šta misle da im treba, da bi mogli reći – okej, meni je sada prijatno i mogu da prihvatim, družim se, boravim sa osobama sa invaliditetom.
- Daleko je bolje nego što je bilo pre, recimo, deset godina. Napredujemo. Mislim da je razlog zbog kojeg su ljudi možda na distanci ili prosto ne odreaguju ili ne odreaguju adekvatno, taj što nisu imali dovoljno iskustva. A inkluzija je uvek na pola puta – nije dovoljno ni samo osobe sa invaliditetom nešto da rade, a ni samo građani! Uvek je to tu negde: pola - pola. Dobili smo jako zanimljive odgovore i kada smo ih obradili, zaključili smo da je ljudima potrebno više iskustva – znači, da su tu, da su prisutni, da bi građani mogli da steknu to pozitivno iskustvo. Ljudi često reaguju možda hladno - iz straha, iz neznanja, a ne mogu reći da su Subotičani takvi. Stvarno obožavam ovaj grad i ne mogu reći ništa negativno, bez obzira na neke ispade kojih uvek ima. Ali iza njih stoje pojedinci, a generalno mi jesmo sredina gde to može da funkcioniše, samo je potrebmo stvoriti uslove da osobe sa invaliditetom budu prisutne. Tu dolazimo i do druge tačke – nažalost, arhitektonskih barijera je mnogo... Možda bi došli u pozorište, ali nije im prilagođeno, ne mogu. A ako nisu tu, ne može se na silu razviti ni tolerancija ni znanje ni ta neka spontantanost - oni moraju biti stalno prisutni da bismo mi naučili! Često mi kažu – dobro, hajde, ti znaš, ali suština je samo biti dovoljno otvoren i pogledati, PITATI, gomilu puta, najosnovniju stvar - kao što biste pitali bilo koga drugog. Jer ljudi se često iz straha da ne povrede, da ne uvrede, ipak opredele da ne odreaguju...
“KAKO STE?” NIJE NUKLEARNA FIZIKA - “Priđite im najnormalnije, kao što biste pitali - kako ste? Njima to nije problem, njima je u redu da vi pitate, da kažete... Kao što biste se obratili nekom detetu, a da ne znate da ima problem... Sve može lepo da se kaže i može da se razvije neka priča i to onda bude u redu. Ali to može jedino ljudskim pristupom, kontaktom - nije to nikakva nuklearna fizika ili (neka) nauka! Samo to kada bi ljudi osvestili - bilo bi (im) lakše”.
Već na početku dobijamo dragocen savet, ali i novo saznanje o sagovornici. U skladu sa nepisanom ulogom da motiviše i inspiriše ljude, i nas je podstakla na promenu, na iskorak. I već nas je dve, okupljene oko jednog “pravila” – jedino prihvatljivog modela ponašanja.
- Ono što me uvek nadahnjuje jeste kada se svi okupimo oko neke zajedničke ideje i svako da neki svoj doprinos. Jako volim timski rad, kada se ljudi okupe, udruže, to je neka moja uloga. I u kolektivu, i svuda, uvek imam potrebu da se umrežavamo, da okupim ljude, podstičem zajedničku akciju. I kao predsednici Društva defektologa Vojvodine (sveža funkcija) cilj mi je da okupimo defektologe. Svi smo se malo “uspavali” za vreme korone - trudili se da se izvučemo iz te situacije, međutim, sada kada je prošlo, kada opet možemo normalno da funkcionišemo, treba da se okupljamo. Nedavno smo na Paliću imali lepo posećen stručni skup na temu “Defektologija danas – izazovi i perspektiva”, gde se okupilo puno mladih ljudi, a meni to uvek uliva poverenje u bolje sutra.
A svoje “sutra” (u smislu posla i karijere) počela je da gradi još kao srednjoškolka, opredelivši se za Srednju medicinsku školu.
- Medicinski fakultet bio je prirodan sled, ali roditelji nisu bili oduševljeni time da upišem medicinu. Imali su svoje argumente, naravno, ni finansijska situacija nam nije išla u korist. Našli smo se negde na sredini sa Višom medicinskom školom koju sam upisala u Zemunu. Međutim, nakon što sam “otkrila” defektologiju, znala sam da ničim drugim ne želim da se bavim! Tokom letnjeg raspust radila sam u jednoj trafici (tu sam upoznala i mog supruga, tako da je to radno mesto baš važno u mom životu!), gde sam uporedo učila za prijemni ispit i moram da priznam da sam dovela svoje najbliže pred svršen čin. Tek kada sam dobila rezultate i videla da sam primljena na budžet (Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju), saopštila sam im da menjam pravac, odnosno da ću studirati defektologiju. Od tada više nije dovedeno u pitanje – ni studiranje ni podrška roditelja.
KAKO REĆI... - “Nikada nije lako saopštiti porodici... Nekako je majka po difoltu najviše izložena... Moram da priznam da sam bila sjajan stručnjak dok nisam rodila svoje dete! On me je naučio mnogim stvarima. I nekako sam i ja promenila pristup. U svom radu zaista gledam i pratim porodicu, koliko je ona u kom momentu spremna da prihvati. Nikada ne treba ići predaleko, davati lažnu nadu... Svi smo nekada u životu imali priliku da nam se možda saopštavaju neke (loše) vesti i vi uvek prihvatite onoliko koliko ste spremni da obradite. To ide postepeno”.
Ističe da u životu ništa nije slučajno, pa tako ni ova odluka.
- Jedan spontani razgovor sa komšinicom iz ulaza, koja je tada i sada profesor na fakultetu, prosto mi je otkrio defektologiju! Kada sam saznala o čemu se tu radi, znala sam da je to – to. Somatoped, stimulacija psihomotornog razvoja, i uopšte bavljenje motorikom, to je ono čime se ja bavim. Fokusirana sam na tu ranu intervenciju u detinjstvu (to je moja velika ljubav i završavam specijalističke studije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu). Znala sam da ću se vratiti u Suboticu, iako nisam odmah uspela tu da nađem posao. Nekoliko godina radila sam u Somboru, putovala svakog dana. Vrlo brzo otkrila sam i nevladin sektor i kada se u jednom momentu upraznilo radno mesto u ustanovi u kojoj i sad radim, od tada sam ovde. Znači, dvanaest godina.
ONI SU NJENA POBEDA - “Moj sin ima osam godina, ide u drugi razred. Veliki je zaljubljenik u sve sportove, trenira košarku, mašta da krene i fudbal - hiperaktivno dete koje obožava igru, slobodu, tako da uz njega (a i suprug je takav) obnavljam energiju za nove pobede. Suprug je po zanimanju pravnik, takođe Bajmočanin. Mogu da kažem da smo zajedno odrasli, pošto smo više od 20 godina zajedno. Da nije njega i njegovog razumevanja ove moje ljubavi, poslova kojima se bavim, verovatno ne bih mogla... Mora da postoji zdrava osnova i podrška koja je, naravno, uzajamna”.
U Školskom centru “Dositej Obradović” radi u nastavi kao defektolog, individualno kao somatoped, a entuzijazam ju je odveo i u Savetovalište za roditelje.
- Savetovalište je pokrenuto iz čiste potrebe da se na neki način ozvaniči ono što smo i do sada radili - pitanje rane intervencije i tretmana dece. Trudimo se da damo makar savet, da usmerimo roditelje kako da kroz neke dnevne aktivnosti stimulišu dete, da ne izgubimo taj dragoceni period kada sve još uvek na neki način visi u vazduhu... Za ovim postoji velika potreba, ali nažalost sistemski još nije rešeno. Kada je dete u ranom uzrastu, kada možemo nešto zaista da uradimo, kada ta stimulacije ima efekta i smisla, kada je potrebna podrška roditeljima koji se tek suočavaju se činjenicom da možda dete ima neki problem ili će možda imati (ili možda i nema), vi onda nemate gde! Onda roditelji lutaju od vrata do vrata; najgora moguća varijanta - čitaju na internetu, nemaju gde. Mi izgubimo dragoceni period u najranijem uzrastu kada stvarno može nešto da se uradi. Postoje neki pilot projekti koje se realizuju po opštinama i nadam se da će zaživeti.
STANDARDI ISPOD KOJIH SE NE IDE - “Već petnaest godina aktivna sam u Udruženju “ZaJedno”. Kada se zaraze tim nevladinim sektorom, ljudi teško izlaze jer to je prostor gde možete da popunite sve ono što smatrate da u sistemu nedostaje, i pruža mogućnosti, kako često kažem, da budem defektolog kakav mislim da treba da budem. Naravno, ne kažem da ustanova to ne dopušta, ali tamo ipak imate određenu formu, okvir. Sada su nam aktuelni i neki programi i aktivnosti usmereni na mlade, ali i na odrasle osobe sa invaliditetom – njima treba podrška svih nas. Želeli bismo da napravimo radne centre gde bi oni dolazili, radno se angažovali, provodili vreme sa društvom... U Udruženje me je dovela Vesna Gavrić, moj mentor, neko ko postavlja standarde ispod kojih se ne ide. Moj lični i profesionali uzor”.
Roditelji se stručnjacima najčešće obraćaju kada dete ima problem sa govorom, međutim, po rečima naše sagovornice, u tom ranom uzrastu često u osnovi postoje (i) druge smetnje, kašnjenja... a problem sa govorom je često posledica.
- Roditeljima je nekako najlakše obratiti se zato što bi dete trebalo povremeno malo da pohađa časove kod logopeda – reč “defektolog” zvuči malo ozbiljnije, i naš cilj je upravo da se premestimo u tu preventivnu zonu, da ne bude bauk, nego da nam se ljudi obrate kao što se obraćaju bilo kom stručnjaku drugog profila.
Pitamo je odakle energija, snaga...
- Razumem zašto to ljudima sa strane izgleda teško, i često mi i moji prijatelji, pa i najuža rodbina, kažu da iz nekih emotivnih razloga ne bi mogli da se bave ovim poslom, da se svakodnevno nose sa tim. Međutim, ja nikada osobe sa invaliditetom, decu, nisam gledala na taj način – prosto, ja ih ne vidim tako! Vidim ih pre svega kao osobe. Sećam se, tek što smo upisali fakultet, pitaju nas da li imamo osobe sa invaliditetom u svom okruženju. Ja kažem - ne, i tek sam za nedelju dana shvatila da itekako imam! Ali prosto ne vidim taj invaliditet kod njih. Trebalo mi je vremena da osvestim. I možda baš zbog toga, zbog mog potpuno drugačijeg doživljaja tih osoba, ne gledam na to kao na težak posao.
Trenutno je učiteljica četiri dečaka u trećem razredu.
- Kod nas je praksa da mi tu decu često pratimo od prvog do osmog razreda, a nekad i do završetka srednje škole jer njima je jako bitno da imaju bazu, osnovu, da steknu poverenje. Menjaju se nastavnici, ali je bitno da imaju tu jednu osobu... Jako je bitno da se prvo povežemo sa porodicom, sa detetom, da steknu poverenje i tek onda možemo i da ih motivišemo i da ih inspirišemo da nešto konkretno nauče i rade. Da im damo dovoljno vremena, da se opuste, da ih dobro upoznamo, procenimo njihove kapacitete – da vidimo šta je prioritet, najbolja varijanta za to dete. Naš dan izgleda kao dan u bilo kojoj drugoj školi – zvoni, mi trčimo, skupljamo se sa hodnika, deca vade školski pribor, otvaraju sveske... Na svakom času, u okviru svake nastavne jedinice, individualno pristupamo svakom učeniku. Na primer, na času matematike vi sa jednim učenikom učite do broja tri, a sa nekim zbrajate hiljade! I za svakog učenika pripremate materijal. Dečaci su sjajni! To je danas kompaktna grupa. Naravno, kada su došli, trebalo mi je nekoliko koleginica samo da odemo od prizemlja do užine, svako na svoju stranu! A sada, kada je prošlo tri godine, ja odem sama sa njima u poslastičarnicu! Na kraju krajeva, svakom detetu je to potrebno – da sve prođu iskustveno, da steknu veštine. Jer činjenice (iz nekih predemta) se zaborave, ali ostanu radne navike, oblici ponašanja i ono što je bitno, što nam treba (za) kasnije.
