SUgrađani: Snežana Polovina - "Gde će me život odvesti, ne znam, ali uvek ću ostati - Subotičanka"

Ponosni smo na nju. Stekla je titule, status, zvanje i ugled iza kojih stoji znanje, posvećenost, upornost i pre svega – rad. Mnogo rada. Od trenutka kada je shvatila šta želi, samo je napredovala, išla dalje i više, izgradila ime u domaćim i međunarodnim krugovima. Danas je u Beogradu, njene savete slušamo u programima televizija sa nacionalnom frekvencijom, prvi je čovek Poliklinike Kliničnog centra Srbije, a opet – “samo” naša Subotičanka – prim. dr sci. med. Snežana Polovina. Cenjena među kolegama, omiljena među pacijentima – i to nije fraza.

- U Beograd sam otišla pre trinaest godina - iz ličnih razloga, ali i zbog posla jer mi se ukazala poslovna prilika koja mi se učinila primamljivom. Od tada u Suboticu dolazim jednom ili dva puta mesečno – ovde mi je majka, i ovde još uvek radim u dve privatne ordinacije (“Sente” i “MegaClinic”, prim. aut). Ja sam Subotičanka i uvek ću ostati jer sam dosadašnje tri četvrtine svog života provela u Subotici - ovde sam rođena, odrasla na ovim mirisima, na ovom vazduhu, na ovom voću i povrću, ovde su bili moji prvi koraci bukvalno, i prvi koraci u mnogim stvarima u životu, ovde sam radila… Ja sam Subotičanka koja trenutno živi i radi u Beogradu. Gde će me odvesti život - ne znam, ali uvek ću ostati Subotičanka!

DIRIGENT I INSTRUMENTI - “Želja da se bavim endokrinologijom javila se na drugoj godini fakulteta kada sam učila fiziologiju i shvatila da čitav naš organizam pleše po taktovima endokrinog sistema! Dirigent je hipofiza, žlezda u mozgu, a endokrini organi - instrumenti koji proizvode muziku, i ukoliko bilo koji od tih instrumenata odsvira pogrešan ton, čitava melodija gubi smisao!”.

Po završetku srednje (medicinske) škole imala je dilemu šta upisati - medicinu ili stomatologiju. Njeni roditelji nisu imali nikakvog kontakta sa medicinom, u familiji je imala (i ima) sestru od tetke koja je lekar, a zanimljivo je kako se na kraju odlučila za medicinu. Slučajnost ili ne…

- Želela sam da upišem stomatologiju. Ne mogu da kažem da je to bila žarka želja, više neko opredeljenje jer mi se činilo da bih to mogla da radim dovoljno kvalitetno i dovoljno posvećeno. Međutim, kada sam sa moje dve drugarice otišla da se upišem na Medicinski fakultet, njih dve su se upisivale na medicinu - ja sam stajala ispred šaltera da predam dokumentaciju za stomatologiju, a ispred mene je stajao jedan budući student koji je imao nekih tehničkih problema oko upisa. I to je sve trajalo i trajalo… Drugarice su mi rekle – hajde, Snežana, dokle ćemo te čekati?! Pogledam, vidim da je prazan šalter za medicinu, i kažem – ma, nema veze. I predam dokumenta!

(AUTO)PUT ZADOVOLJSTVA - “Što se tiče relacije Beograd – Subotica, to mi uopšte ne predstavlja opterećenje! Ovde žive jako dragi prijatleji sa kojima se redovno viđam kada dođem, ljudi koji su obeležili moj život i koji su uticali na razvoj moje ličnosti. Ovde imam i rodbinu koja mi je takođe bliska, tako da ta vožnja, pogotovo sad, kada je auto-put, predstavlja jedno zadovoljstvo, ne osećam da mi je teško!”.

Bila je to, istaći će, najbolja slučajnost koja joj se desila! I to ne zato što, kako kaže, ne bi radila i taj posao sa istom posvećenošću, već “mislim da sam mnogo više mogla da doprinesem radeći kao lekar”... Nakon Medicinskog fakulteta u Novom Sadu usledila je specijalizacija interne medicine u Beogradu, zatim uža specijalizacija (endokrinologija). Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranila je magistarski rad, a potom i doktorsku disertaciju. Zvanje Primarijusa stekla je 2010. godine; da bi 2015. bila izabrana u zvanje naučnog saradnika, a potom i Višeg naučnog saradnika. Od 2017. docent je na Katedri za biohemiju Farmaceutskog fakulteta u Novom Sadu, trenutno vanredni profesor, a već sledeće godine trebalo bi da konkuriše za zvanje naučnog savetnika, što vodi do pozicije redovnog profesora. I dalje od toga, u tom naučnom smislu – nema.

- Nisam ni znala koliko će taj nastavnički deo da me ispunjava! Možda sam baš u pravim godinama krenula da se bavim time, kada sam već imala neku količnu znanja koju sam mogla sa sigurnošću da prenosim - izgradila sam samopouzdanje po tom pitanju. Veliki je izazov predavati medicinski predmet deci koja studiraju farmaciju ili biohemiju, približiti im pojmove iz medicine, da razumeju na pravi način, a opet poštujući to što oni imaju kao osnovu na svojim studijama…

SVAKI MINUT… - “Gostovala sam u RTS “Ordinaciji” i imala česta gostovanja uglavnom u “Jutarnjem program” RTS-a, koja su se odnosila ili na probleme vezane za gojaznost, ili za organizaciju rada u Kliničkom centru. Činjenica je da smo mnogo gojazni, i zabrinjavajuće je što svesrdno pratimo trendove gojaznosti u svetu. U Srbiji 54 posto stanovništva ili ima prekomernu težinu ili je gojazno (termini definisani kroz određeni indeks uhranjenosti…). Uz gojaznost ide oko 220 različitih pridruženih bolesti, od kojih prednjače dijabetes tipa 2, kardiovaskularne bolesti i maligde bolesti… Životni vek pacijenata sa i višim stepenom gojaznosti skraćen je prosečno deset godina u odnosu na osobe koje nisu gojazne. Ljudi se često bore za svaki minut života, a neko oduzima sebi deset godina zato što je gojazan…”.

Zaposlena je na Klinici na endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Univerzitetskog kliničkog centra Srbije; šef je ambulante Multidisciplinarnog centra za lečenje gojaznosti; načelnik Odeljenja za prijem i polikliničku delatnost; rukovodilac Poliklinike Kliničkog centra Srbije. Kada tako ređamo, zvuči neverovatno da je početak njene blistave karijere vezan za - prigradska naselja u Subotici!

- Prvo radno mesto – ambulanta (opšte medicine) u Đurđinu. U to vreme je dr Geza Kubatović bio na (dužem) bolovanju i ja sam bila mladi lekar na zameni. Preneražena od straha otišla sam tamo prvi put - dočekala me je jako ljubazna medicinska sestra (Danica) i kada je videla moj uplašeni pogled, shvativši da će mi trebati malo podrške i vetar u leđa, ona se zaista potrudila! Pošto sam bila jedini lekar, sa oskudnim iskustvom, imala sam mogućnost da telefonom pozovem dr Lajču Vojnića iz Starog Žednika, da ga konsultujem, da mi se pruži neka smernica ili podrška. Bio je divan! Posle Đurđina dobila sam radno mesto u Hitnoj pomoći u Subotici, radila nekih šest meseci, pa u opštoj medicini ovde u Subotici, radila u ambulanti u Keru, a nakon toga dobila premeštaj u ambulantu u Novom Žedniku, koja je dva dana u nedelji pokrivala i ambulantu u Višnjevcu. Ta ambulanta u Višnjevcu mi je posebno draga.

PODRŠKA SUPRUGA - “Moj suprug, Beograđanin (lekar - endokrinolog), i dan danas, iako je već sedam godina u penziji, svakodnevno čita novosti iz medicine, posebno iz endokrinologije, i redovno mi šalje na mejl sve nove članke, tako da mi prilično pomaže kada pripremam predavanja – obično imam pripremljenu literaturu, samo treba da je uobličim! Dece nemamo, suprug ima dvoje iz prethodnog braka”.

Upravo opisom ove ambulante i podsećanjem na pacijente koji su strpljivo čekali da dođu na red (sa nezaobilaznim čika Ferencom), počinje i njena knjiga “Otkriće insulina – Paulesku – Uskraćeni Nobel”, koju piše u koatorstvu sa dipl. inž. maš. Nikolom Burom (dok svoju drugu knjigu u kojoj se bavi zanimljivom temom - “Gojaznost kroz istoriju” potpisuje samostalno), i u kojoj ističe zasluge jednog rumunskog istraživača (Nikolae Paulesku) za otkriće insulina… Mala ambulanta u malom Višnjevcu bila je sve, samo ne obična…

- Imala je tu specifičnost da je smeštena u istu zgradu, tačnije istu kuću u kojoj se nalazila kafana! U kafanu se ulazilo direktno s puta, a u ambulantu s boka. Kao lekar, ja sam se “Fićom” koji sam uzimala u Hitnoj pomoći, vozila za Višnjevac i ako stignem pre sestre, otključavala sam ambulantu i prelazila do kafedžije da sa njegovog šanka preuzmem knjižice! Jer, kako su dolazili meštani, da ne bi stajali napolju, oni su sedeli u kafani i ređali knjižice da se ne posvađaju oko toga ko je kad stigao! Pre dve godine prošla sam tuda kolima - ta kuća još uvek postoji, ali radi samo kafana, ambulanta izgleda ne…

KRETANJE, KRETANJE I KRETANJE! - “Ljudi treba da nauče da odaberu namirnicu koje je za njih zdravija - nije prvo ono - izbacite šećer, izbacite belo brašno, nemojte jesti prženo… Sve je to osnovna preporuka, ali kado odete u prodavnicu ili na pijacu, naučite da između onog što vam se nudi, izaberete ono što je zdravije - što ima manje šećera u sebi, što je manje kalorično, što ima manje masnoće, što je manje prerađeno da bi ostalo trajnije… Jer sve to doprinosi remećenju ovog finog orkestra, ove muzike koju stvaraju naše endokrine žlezde i to u stvari dovodi do gojaznosti. Znači, pravilan izbor namirnica i - kretanje! Kretanje, kretanje, kretanje! Lakše nam je da se krećemo prevoznim sredstvima - brže ćemo da stignemo, ali sve to ide na uštrb našeg zdravlja. Ja hodam, idem peške na posao (udaljen dva kilometra od kuće), i vraćam se peške - to su prva četiri kilometra koja pređem svakog dana. Uz to sve ono što mi je relativno blizu, opet prolazim peške, i dva puta nedeljno idem na plivanje. I tako poslednjih 15 godina!”.

Oprostivši se sa izazovima rada u prigradskim naseljima (posao koji je (za)volela), narednih 20 godina posvećuje se pacijentima u Opštoj bolnici Subotica.

- Divan period! Toliko toga sam naučila, o svemu! O medicini - zahvaljujući doktorima koji su u to vreme radili (dr Kovač, dr Jožef Birkaš, dr Hegediš, dr Libman, dr Katica Karadžić…) – to su ljudi od kojih sam mnogo naučila što se struke tiče, mnogo i o međuljudskim odnosima, o tome šta je to što možemo da pružimo, a šta da očekujemo (kroz medicinu). Činjenica je da strašno mnogo može da se doprinese - zavisi sa kolikom strašću radite taj posao.

Strasti u obavljanju posla joj ne manjka. Prepoznaju to i pacijenti pa nije čudno što ju je upravo jedan od njih (gospođa Svetlana Tikvicki) pre izvesnog vremena predložila za nagradu koju dodeljuje „Blic Žena“. Nagradu koju je, naravno, dobila. Jedna u nizu...

- Tu su priznanja, diplome i plakete Srpskog lekarskog društva, Društva lekara Vojvodine... Putovanja (od Meksika do Brazila, zemlje SAD-a, Afrika, evropske zemlje…) vezana za struku – seminari, kongresi gde sam imala svoja izlaganja i upoznala zanimljive ljude. I sama sam imala dilemu otići ili ostati - prvi put zvučalo je kao izazov, ukazala se mogućnost da odem da radim na Novom Zelandu, ali u trenutku kada je to trebalo da se realizuje, dobila sam specijalizaciju interne medicine koju sam silno želela pa sam ostala. Nisam se pokajala – znala sam da će mi se, ako budem u tome istrajna, ostvariti velika želja - da se bavim endokrinologijom.

Kasnije se ukazala još jedna mogućnost da promeni sredinu i ode u Afriku, u Bocvanu, gde je grupa novosadskih lekara otvarala polikliniku.

- Pokazala sam interesovanje jer mi se činilo da to tada (2000. godina) nije loša opcija - da godinu-dve provedem tamo – proširila bih vidike i doživela nešto na drugačiji način, ali ne mogu da objasnim zašto, kada je došlo do same realizacije i trebalo da se potpiše ugovor, ja sam se predomislila! Trebalo je da branim magistarski rad u narednoj godini, shvatila da ću odložiti i da će to promeniti neke moje, već započete tokove, pa sam odlučila da ostanem. Ispostavilo se da je to bila dobra odluka - treba slušati (žensku) intuiciju – u roku od nepunih godinu dana ta klinika je zatvorena iz nekih administrativnih razloga. Treba slušati ono što nam govori naša podsvest. I danas tako radim, mada pokleknem - nekada dozvolim da budem obmanuta (smeh). Ipak, kako godine odmiču, sve ređe, jer shvatate da treba razmisliti - malo dublje, malo podrobnije, sve staviti na poček pa onda doneti odluku.