SUgrađani: Srđan Dakić - "Uvek sam radio ono što većina nije"

Rođen je u sportskoj porodici u pravom smislu te reči. Od malih nogu zadojen filozofijom sporta, naučen na fer-plej, na timsku igru, pobede i poraze. Spreman za prepreke koje donosi vreme… Sport je bio prirodan i logičan izbor i kada je (životni) poziv u pitanju. Zato Srđan Dakić, profesor fizičkog vaspitanja, nekada uspešan hokejaš (danas veteran u ovom sportu), nikada nije imao dilemu – SPORT, DA ILI NE. Uvek je bilo – DA. I ostalo.  

-    Roditelji su bili profesori fizičkog - mama radila u Gimnaziji, tata u MESŠC-u. Odrastao sam, ne samo u sportskoj porodici, nego u kompletno sportskom okruženju! Većina njihovih prijatelja bili su profesori fizičkog ili doktori nauka u sportu, ili asistenti, predavači na fakultetu… Sve vezano za sport! Ono čega se sećam jeste odrastanje u fiskulturnoj sali, u prirodi, na kampovanjima, logorovanjima, skijanjima, letovanjima, ekskurzijama…

Subotička Gimnazija (prirodno-matematički smer), bila je prirodan izbor, sinonim njegove ličnosti, afiniteta…

-    Da, već tada sam znao da želim da budem u sportu! Iako je mama radila u Gimnaziji, nisu mi progledali kroz prste, bilo je suprotno! Često nisu mogli da mi izađu u susret baš zbog toga da ne bih bio povlašćen... Sve benefite koje sam imao, tražio sam od profesora kao reprezentativac i vrhunski sportista – da mi se odloži neko odgovaranje jer sam tri nedelje bio na pripremama, imao deset dana u Subotici pa opet dve nedelje pripreme! Nisu mi svi izlazili u susret, ali većina jeste. I danas kažem da su svi profesori, kako god da su se ophodili, pozitivno uticali na mene, ostavili trag u mom razvoju kao individue…

Kroz osmeh će dodati da je želja majke bila da joj sin bude stomatolog, ali za njega to nije bila opcija.

-    Kada odrasteš u nečemu, onda ti dođe prirodno da se i baviš time. Možda je to bila i linija manjeg otpora jer u tome si, sve znaš i ne moraš da gubiš toliko energije da bi stekao to zvanje ili položio ispite. Bukvalno, od 41 ispita, koliko sam imao na fakultetu, mislim da sam šest morao da sednem i naučim - baš da sednem i učim! Ostali su bili - uzmem knjigu, pročitam i izađem na ispit!

Diplomirao je na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu. Prvo radno mesto dobija u Ekonomskoj školi, drugo u Tehničkoj, treće u Medicinskoj, ali sve su to bile zamene. Konačno, kada je drugi put došao u Tehničku školu “Ivan Sarić”, tu je i ostao. Od tada do danas prošlo je petnaest godina, a on, kao profesor fizičkog vaspitanja, ispratio je nekoliko generacija – na srpskom i mađarskom jeziku (dvojezičnost duguje familiji Molnar - sa majčine strane).

-    Ako me pitate kakva su deca danas, kažem - sva prava i nijedna obaveza! Ne bojim se to javno da kažem. Mislim da su profesori fizičkog generalno u prednosti u odnosu na druge profesore, pogotovo stručnih predmeta, jer mi smo imali dve pedagogije i tri psihologije i predmet koji se zove Teorija i metodika fizičkog vaspitanja, gde smo učili o svim mogućim stvarima – kako se vodi čas, kako se rešavaju problemi, kako ostvariti kontakt sa učenicima, kako ih motivisati… To mi je pomoglo. Mi smo iz sveta sporta, navikli smo na tu socijalizaciju, navikli smo na okruženje puno rizika (od povreda i svega), to nam dođe nekako normalno…

TEMELJ KUĆE - “Školica sporta koncipirana je tako da se radi razvoj opštih motoričkih sposobnosti i specifičnih motoričkih sposobnosti po sportovima. Kada me pita neko ko nije iz moje struke, iz sveta sporta, najlakše je objasniti ovo čime se bavimo sledećim rečima – gradimo temelje (kuće). Temelj u nekom sportskom ili fizičkom razvoju deteta, na kom posle može da se izgradi kuća kakvu želite. Jer ako je temelj dobar, možete staviti bilo kakve materijale za zidove, krovove i ostalo – temelj će izdržati, zidovi će da drže. Međutim, ako je temelj loš, mogu da se stave najkvalitetniji materijali, u jednom momentu ta kuća će početi da se raspada!”.

Da su ljudi koji se bave sportom u prednosti u odnosu na one kojima je sport stran, jasno je kao dan, a naš sagovornik ne propušta priliku da i ovim putem apeluje na sugrađane i poruči – bavite se sportom!

-    Danas je to doseglo svoj maksimum – svi bi trebalo da se bave sportom jer “sedetarni” način života nas polako ali sigurno ubija. Evo i savet novinaru da ove razgovore vrši kroz šetnju (smeh). Jednostavno, čovek je biće koje mora da se kreće! Postoji stara izreka da kvaka koja se ne koristi, zarđa. Isto tako je i sa ljudskim telom. I stariji ljudi koji se kreću, pa makar to bile samo polusatne šetnje, boljeg su vitalnog stanja od ljudi koji sede u kući i samo gledaju televiziju. Životni vek ljudi u zemljama gde je fizička aktivnost sastavni deo kulture, za petnaest godina veći je nego u Srbiji. A to je ogromna količina vremena...

EKRANI? HVALA, NE! - “Čim dete uđe u tinejdžersko doba, čim oseti druga interesovanja, većina dece napušta sport. Pogotovo u današnje vreme, kada uzmete video-igricu i za pet minuta u mozgu se izluči količina dopamina koliko ne može za osvajanje svetskog prvenstva! Bukvalno. Naučnici su to dokazali. Mi se trudimo da decu što više odvojimo od mobilnih telefona, računara, ekrana i da ih što duže zadržimo u sportu”.

On (svoje) vreme nije gubio. Od malih nogu posvećen sportu, rano se opredeljuje za jedan koji ga je “zarobio” celog života - hokej na ledu. Paralelno sa njim, bavio se i jedrenjem (što je rezultiralo aktuelnom funkcijom generalnog sekretara Jedriličarskog saveza Srbije).

-    Imao sam osam ili devet godina kada sam počeo sa hokejom. Pitate me zašto ne fudbal? Da, to je izbor većine, ali ja sam uvek radio ono što većina ne radi! Nikada me nije interesovala “putanja stada”, ako mogu tako da kažem, nego sam se uvek opredeljivao za ono što manje ljudi radi i što je manje zastupljeno. Sećam se, na prvi trening otišao sam sa bratom od ujaka (i ujak je bio uspešan hokejaš) i tu ostao. Pre toga trenirao sam gimnastiku i tu bio uspešan, ali imao sam dva preloma desne ruke u šest meseci! Četiri sata dnevno - trening u tom uzrasnom periodu - bilo je stvarno stresno i samo sam jedan dan došao kući i rekao - ja više neću da treniram gimnastiku. To je bilo to, nema više! Dok nisam otvorio školicu sporta, nisam kročio u gimnastičku salu.

Ali u hokeju je klizio kao po ledu – i bukvalno.

-    U hokeju sam ostao ceo život – igrao za reprezentaciju do 18 godina, do 20 godina, igrao dva evropska, dva svetska prvenstva; igrao za “Spartak”, za “Partizan” – kvalifikacije za Ligu šampiona; sa HK “Spartak” 2009/10. osvojili smo titulu prvaka države (koja je posle dve nedelje preinačena za zelenim stolom...).  Danas igram za veteransku ekipu HK “Spartak”, baš smo nedavno bili u Slovačkoj, imali dve utakmice…

Ipak, kada ga pitamo koji lični uspeh smatra najvećim, kao iz topa odgovoriće da su to Stefan i Sara - sin (11) i ćerka (6).

-     Oboje se bave sportom, počeli od najranijih dana. Pošto su moji roditelji “difovci”, od rođenja su počeli vežbanje. Bukvalno. Kako su došli kući, krenulo se sa najosnovnijim vežbicama za bebe... Sa dve i po godine Stefan je prvi put došao na trening. Bavio se i gimnastikom, danas trenira hokej i fudbal. Veseo je, nasmejan, to je najvažnije, a da li je dobar (u sportu), to mislim da nikome ne treba da bude reper. Najveći pokazatelj bilo čega u detetovom životu jeste njegovo mentalno stanje, odnosno da li je dete sretno ili nije. Ukoliko nije, džabe mu svi uspesi, sve medalje, sve znanje... Ako nije sretno, nešto se pogrešno radi… Sara više ne želi da ide na hokej (iako je talentovana), sada se bavi gimnastikom, redovno dolazi u školu sporta. Imamo porodične rituale – leti volimo da idemo na kampovanje. Odemo sa mojim cimerima sa faksa (Vesna i Dule - isto imaju dvoje dece) u Crnu Goru, Ulcinj, na veliku plažu. Napravimo malu komunu sa šatorima i tamo smo svi zajedno u prirodi! Volimo da izađemo sa decom na Palić, da vozimo rolere, bacamo frizbi... Odemo da gledamo utakmice – Stefan je veći navijač od mene, izgleda da je to zbog godina (smeh).

IZAĐITE, PROVERITE! - “Apelujem na roditelje da se bave svojom decom! Izađu malo sa njima, dobacuju se loptom, petnaest minuta dnevno - nije istina da nemaju toliko vremena. Ako meni ne veruju, neka provere - mnogo bolje će se osećati i imaće mnogo više energije i mnogo više volje za sve što treba da urade. To je moja iskrena molba - jer niko ne može da vam pruži toliko energije, koliko može osmeh vašeg deteta”. 

Tako se epitet “sportske” porodice prenosi i na sledeću generaciju. A za to je zaslužna i supruga Danijela. Danas zaposlena u “Infostudu”, nekada se aktivno bavila gimnastikom, pomalo odbojkom i košarkom. Velika je pomoć u “Su timu”. Baš kao i njegova mama - zvanično u penziji, ali penzionerski dani su sve, samo ne klasični…

-    Ona ima ulogu mame u “Su timu”! Ona je mama svima i baka toj deci i mama svim roditeljima i mama meni – na sve pazi, o svemu vodi računa. Vodi decu u toalet, roditeljima objašnjava šta treba - kad treba... Velika mama svima nama.

“Su tim” (SuTeam) zvaničan je naziv škole sporta i akademije fudbala (dve odvojene celine), čiji su osnivači Srđan Dakić i Siniša Repija (aktuelni predsednik Saveza za školski sport Grada Subotice).

-    Škola sporta osnovana je krajem 2009, a prvi trening bio je 11. septembra 2010. godine. Sećam se, bilo je devetoro dece. I u školi sporta i u akademiji rade stručnjaci, profesori sporta i fizičkog vaspitanja. Akademija je zaživela pre šest-sedam godina. Desila se korona, pa neke druge obaveze, nismo radili punim kapacitetom. Međutim, pre dve godine i Sinišino i moje dete ušlo je u svet fudbala. Danas imamo super trenere, saradnike, školovane ljude sa licencama. I mislim da jako dobro funkcionišemo na ovom nivou. Imamo tu filozofiju fudbalskog opismenjavanja dece. Cilj nam je da fudbalski opismenimo svako dete, a ne da budemo prvaci lige u mlađem uzrastu! Naravno, svi volimo da pobeđujemo, ali nije nam primarni cilj da pobedimo svaku utakmicu, već da fudbalski opismenimo svako dete i da to dete ostane što duže u svetu sporta. Plan je da budemo još bolji, da se razvijamo. U planu je međunarodni projekat sa fudbalskim klubom iz Segedina. Trudićemo se da sport u gradu podignemo na još viši nivo.