SUgrađani: Srđan Olman - "To prosto ili imaš, ili nemaš u sebi!"

Danas je njegovo ime sinonim za (o)smeh. Onaj pravi, nepatvoreni, što istovremeno krene iz glave i srca i (po)teče kao reka. U vremenu u kojem živimo sve ređi i sve - potrebniji. Pionir stendap (stand up) komedije u našem gradu, Srđan Olman, koji uveliko krči puteve do stranih bina, i u običnom, svakodnevnom razgovoru, duhovit je, neposredan i zabavan. Šta više (od sagovornika) poželeti? Osim odgovora na pitanje – šta SAM želi.

- Moram da kažem da sam deo svog sna ostvario prošle godine kada me je stendap odveo u Kanadu! Nastupi su počeli u Švajcarskoj, završili u Kanadi, i sećam se rečenice kolege Srđana Jovanovića - sedimo u avionu, letimo iznad Arktika, i on mi kaže: “Čoveče, pogledaj gde nas je odvelo naše pisanje! Sedeo si kod kuće, smišljao i zapisivao u četiri zida, a evo nas sada u avionu, idemo tamo gde će da nas plate i lepo ćemo se provesti!”.

Tako je i bilo. U publici su bili naši ljudi, smejali se i promišljali sa komičarima iz domovine i, po rečima našeg sagovornika, bilo je to božanstveno iskustvo! Koje je trebalo da se ponovi i ove godine.

- Trojka: Neša Bridžis, Srđan Jovanović i ja obišli smo prostor od Nemačke, Austrije, Švajcarske, Kanade do bukvalno celog Balkana – sve zemlje bivše Jugoslavije, čak je i Irska bila u planu! Jedan rokenrol život! Prošla godina bila je idealna što se stendapa tiče, i mislim da bi ova bila još bolja jer smo imali planove i za Ameriku, Australiju, međutim, korona je pokvarila sve.

Pokvarila, izmrcvarila, usporila i osporila... pandemija nikom ništa dobro nije donela. Posledice osećamo svi, neko manje, neko više. A jedna od njenih “tekovina” svakako je i – dosada.

- Godinama sam radio na televiziji, gde si po ceo dan negde, nemaš radno vreme. I sada me korona ubija jer ne znam šta ću od dosade! Okej, mogu da pišem tekstove za nastup, da smišljam, sve je to u redu, ali ne mogu 24 sata sedam dana u nedelji! Prošle godine sam stalno putovao, prešao hiljade kilometara, upoznavao nove ljude, na kraju krajeva, zarađivao, a sada me monotonija ubija!
 Objavivši rat monotoniji i otvorivši se za nove poslovne ponude, Suboticu je zamenio Beogradom.

Sada je na pola puta i nije zalutao.

- Selidba je korak koji sam morao da napravim. Ako hoćeš da se baviš ovim poslom, ne možeš iz malog mesta, odnosno možeš dok ne krenu ozbiljniji projekti. Što duže radiš, što više ljudi upoznaješ, to ti se stvaraju šanse za neka veća ostvarenja i onda je prosto odlazak u Beograd logičan korak. Tako se i desilo. Odlazim i tu počinje saradnja sa Nešom Bridžisom, Srđanom Jovanovićem, Draganom Marinkovićem Macom, Filipom Ugrenovićem... Nisam zaljubljen u Beograd, ali prihvatio sam ga, tamo su ljudi sa kojima radim. Beograd ima ono što ja volim, a to je ta brzina i konstantno neka zauzetost i zato mi je dobar.

NE LASKAJTE SEBI - “I ja sam ranije govorio za Subotičane da su specifična publika, ali nismo uopšte, ne laskajte sebi! Svi misle za sebe da su specifični, gde god, u koje god mesto da odemo, svi mi kažu - mi smo specifični, teški smo na humoru, teški na aplauzu, svuda ista priča! Mogu reći da su Subotičani jedna od boljih publika, i komičari koji dolaze kažu - volimo da dođemo u Suboticu zato što publika koja dolazi, ZNA šta je stendap!

Ipak, Suboticu ni slučajno nije i neće precrtati na mapi. Iako o njoj ima više nego zanimljivo mišljenje...

- Jedna od mojih prvih fora vezanih za Suboticu glasi: ONA JE KAO LEPA, ALI GLUPA DEVOJKA - DOĐEŠ, ODUŠEVIŠ SE I POSLE DESET MINUTA VIŠE NE ZNAŠ ŠTA ĆEŠ! Kada dovedem gosta, naravno, svi dođu u “Bos” jer su čuli za njega, pokažem im Gradsku kuću, Palatu Ferenca Rajhla, i šta ćemo uveče? E, pa nećemo ništa! To je to... Prvo što je meni ostalo u glavi i što me veže za Suboticu, a čega nažalost, više nema, to je pun Korzo i kafići na Korzou. Kada je 2007. srušeno Pozorište, mislim da je srušen čitav taj duh Subotice! Danas je Klub “Dvorištance” moja druga kuća i kada dođem, ja sam tamo, tamo je neki moj krug ljudi... Ja volim Suboticu i ponosan sam kada mi kažu da je najlepši grad i stvarno jeste, ali ta monotonija...

Da li zbog dedinih gena (“Slabo ga se sećam, kažu da je bio kafanski čovek i da ga je društvo jako volelo”) ili dok je kao klinac zabavljao goste deklamujući dijaloge iz popularne “Audicije” (“Marinka Ćutuka i danas znam napamet”), ili zbog nesvakidašnjeg talenta (“Valjda se tako rodiš, nemam pojma”), na vreme je prepoznao “to nešto” i drži se kursa. Iako put nije bio prav.

- Na Internacionalnom univerzitetu Novi Pazar upisao sam Fakultet humanističkih nauka u Subotici. Trebalo je da se otvori gluma, međutim nije, pa sam izabrao novinarstvo, i ne misleći da ću time da se bavim! Tamo sam upoznao Alena Marića koji je bio urednik “Ju eko” (Yu Eco) televizije, i koji me je pozvao pa sam krenuo tamo na praksu i ostao narednih sedam godina.

Subotičani pamte njegovu autorsku emisiju “Allman šou”, koju je radio punih pet sezona.

- Prvi gost bio mi je Dušan Svilar (pošto sam se njim družio, zamolio sam ga i pristao je). Od gostiju bio je tu i Đula Mešter, Gabor Sagmajster... do beogradskih frajera Kičića, Ivanovića, Marije Kilibarde, čak sam jednom i na engleskom uradio emisiju sa devojkom iz Holivuda koja je šminkala neke glumce. Nisam želeo da postavljam pitanja pa sam ih smislio, upakovao u ping-pong loptice – hajde, izvuci i odgovaraj! Šta sad svakog da pitam ko si, šta si - imaš 36 pitanja, i to samo zato što, kada sam otišao da kupim loptice, kod Kineza je bilo 36 komada! I nikada nije bilo neprijatnih situacija, gosti su bili otvoreni, sećam se da je jedan pričao o svom prvom seksualnom iskustvu, Jellena sa dva L ispričala sve o svojim porocima....

PILOT-EPIZODA DO DECEMBRA? - “U planu je da sa kolegama snimimo jednu humorističku seriju i to je trebalo već da se realizuje, međutim, korona je sve pokvarila. Ali plan i dalje stoji, nadam se da ćemo do decembra uspeti da snimimo pilot-epizodu i ponuditi je nekoj televiziji... Zbog ove situacije počeo sam da radim i onlajn nastupe, imam svoj “Jutjub” (YouTube) kanal, radim projekat koji se zove “Čitam”, gde čitam dnevne novine i naravno komentarišem, na duhovit način”. 

Kada je već prošao informativu, imao autorske emisije, bio vikend-urednik i dogurao do samog vrha na lokalnoj televiziji, nije više bilo entuzijazma, trebala mu je promena. Uspeh koji je do tada postigao na polju stendapa, samo mu je dao vetar u leđa.

- Nisam bio čovek za informativu, nerviralo me je što nikad ne smeš da kažeš ono što misliš! A želeo sam da kažem. Kroz stendap to i te kako mogu! Desilo se da se 2013. godine, na “Hepi” (Happy) televiziji organizovalo takmičenje u stendap komediji i ja sam kao novinar išao da izveštavam o tome. Pošto nisu imali dovoljno kandidata, pitali su me, i kolege su me nagovorile da se prijavim. Sećam se, bila je subota, bio sam dežuran i pobegao sa posla na pola sata da bih ispričao to što imam. Kada to sada gledam, katastrofa kako sam pričao, ali to je bilo prvi put. Prošao sam u Subotici i odem u Beograd, među 60 komičara, na sedam dana. Otišao sam sa tim da sam početnik i da ću puno da naučim od ostalih, a na kraju sam ja pobedio!  

Pitamo ga šta je presudilo.

- Presudno je bilo to što sam imao iskustva na televiziji, nisam imao problem sa javnim nastupom i to su oni koji su vodili te radionice (sa kojima danas radim i družim se), prepoznali. Naravno, tu je još trebalo da se radi na tehnici. Ali zaključak je da to prosto ili imaš u sebi, ili nemaš! A ako imaš, onda neko samo izvuče iz tebe i kaže ti da malo obratiš pažnju na to i to, i tako je počelo...

I traje do danas. Tema je sve - od detinjstva i društvenih problema koji su polazište, preko “zezancije” do satiričnog pogleda. U priču su utkane svakodnevne životne situacije, “sve što možda drugi ne primete, ili im samo prođe kroz glavu, mi to ispričamo”. A cilj nije samo nasmejati ljude. Iako možda tako na prvi pogled izgleda.

- Nekada mi je mnogo draže kada ljudi dođu i kažu kako si ovo tačno rekao, tako i ja mislim! Nije poenta samo da se ljudi smeju – onda možeš da se baviš i nekim drugim stvarima, da budeš klovn. Ovo je (mnogo) više od toga...