SUgrađani: Stanko Patarčić - "Išao sam u školu, a glava kod kuće - za instrumentom"

Posmatramo ga iz publike – palice opušteno leže u ruci dok udara u bubnjeve, diktirajući ritam: muzike, pokreta, toka misli... Bubanj ima tu moć. I, posredno, onaj koji ga kontroliše. Pritom, čini to nonšalantno, rasterećeno, sa uživanjem. Kao da sa instrumentom razgovara. Druži se. Neovisno od benda. Neovisno od publike. A ipak, svestan utiska koji njegova muzika ostavlja na druge... Tu nonšalanciju u druženju sa instrumentom, naučio je na muzičkoj akademiji, primenjujući savete cenjenog profesora, a usavršio na brojnim nastupima po kojima Stanka Patarčića, muzičkog umetnika, bubnjara, člana nekoliko subotičkih grupa i bendova, znaju i prepoznaju - ne samo sugrađani, već i publika iz drugih gradova.

-    Moj otac Nikola Patarčić, bio je član orekstra Omladinskog festivala, svirao udaraljke - imam fotografiju gde na bini udara u bongose... Svirao je i sa pokojnim Kornelijem Kovačem koji ga je zvao u svoju „Korni“ grupu koja se tada osnivala, ali uslov je bio da pusti kosu! (smeh) Moj tata to nije hteo, nisam mogao da verujem! To je bio razlog da ne postaneš zvezda – govorio sam mu. Ja bih to uradio! (smeh). I jesam pre nekih deset godina imao dužu kosu, i kovrdže... Ali vremenom skratio.

TI SI TO POPRAVIO, TATA! - „Imamo vikendicu na Kelebiji i trudimo se da odemo što češće. To mi je ventil, a kao i većina muškaraca, jako volim da popravljam stvari u kući. Kada se nešto pokvari, evo mene, opa! Šrafciger, drrrrr, obožavam to. Zovu me i drugi – 'ajde ti to... Drago mi je što moj sin to gleda,  oduševljen je. Kada je bio jako mali, dobio je neku lepu igračkicu, pokvarila se, ja zalemio. Kaže - ti si to popravio, tata!“

„Što bi Balašević rekao – onda kada je postala SREBRENA“ – dodajemo mi u tom trenutku, kroz smeh, ali svesni (ozbiljnosti) promena koje donosi vreme... Na pomen Balaševića, ne možemo a da se ne osvrnemo na čoveka koji, kroz reči i stihove, živi i živeće - dok je (nama) nas. I nekih novih klinaca koji tek dolaze... „Nažalost, nisam nastupao sa njim, ali poznavao sam ga, Balašević je bog poezije“ – zaključiće naš sagovornik.

-    Tome da se na ovaj način posvetim muzici, definitivno je doprineo moj otac koji me je naučio osnovno, puštao Reja Čarlsa, upoznao sa džezom... Nažalost, više nije živ, ali doživeo je to da vidi u kom sam pravcu otišao i sigurno mu je jako drago. Dolazio je i na moje nastupe, slušao, kaže – tako, tako. Dobro, važi, tata... Sa druge strane, brat od strica Tihomir Patarčić učio me je nekim novim žanrovima. Tako sam od tate pokupio hitove „od iskona“, a od brata dobio predstavu o tome šta se dešava u tom momentu u Jugoslaviji – čuo za „Pankrte“, „Idole“, „Šarla Akrobatu“... i već tada, u osnovnoj školi, krenuo na tu stranu. Moji su bili predstavnici radničke klase, skromni ljudi, ali se u jednom momentu ukazala mogućnost da mi kupe bubnjeve. Bližio se oktobar, osamnaesti rođendan, i roditelji me pitaju šta bih želelo - da li da polažem vozački ili - bubnjeve. Hoću bubnjeve! (smeh) I dobio sam ih. Tako sam prvi put, skoro pa punoletan, seo za taj instrument.

Privatna arhiva

U tom (za njega istorijskom) trenutku bio je učenik trećeg razreda MESŠC-a, mašinski odsek.

-    Nije me sramota da priznam - krenuo sam da sviram i nisam završio četvrtu godinu!  Desila se prekretnica, totalno sam izgubio interesovanje za učenje i tako se, u trenutku kada sam dobio instrument, moja srednja raspala! Išao sam u školu, ali glava mi je bila kod kuće, za instrumentom. Imam diplomu srednje škole, ali za treći stepen - mehaničar za poljoprivredne mašine. A vozačka? Dobio sam je, ali mnogo kasnije. (smeh)

FESTIVAL I GENERACIJE - „Redovno nastupam u „Dvorištu“, „Staroj piceriji“, „Paligu“... Sa „Perpetuumom“ i u Beogradu, obišli smo deo Evrope, a najviše region bivše Jugoslavije. Iako zvanično nije bilo nekih priznanja, moram da spomenem da sam 2011. bio deo retrospektive Omladinskog festivala (50 godina) kao član orkestra (Gabor Bunford bio muzički direktor) i dobio zahvalnicu. Žao mi je samo što moj tata tada nije bio živ, to bi bila najveća nagrada...“

Prve (ozbiljne) „bubnjarske“ časove držao mu je Jene Ferdi (Jencika), u okviru OKUD-a „Mladost“, podučavajući ga  ritmu - teoriji i praksi. Ubrzo dolazi do prve saradnje sa lokalnom grupom, i bukvalno slatkog imena: „Čokoladno srce“.

-    Moja pokojna mama radila je u Konfekciji „Željezničar“, a sa njom i mehaničar Bogoljub Mataruga – mama mu je pričala kako sviram bubnjeve, zainteresovao se, kaže - mi tražimo bubnjara. Bio sam na samom startu, svirao tek mesec-dva, i dobro se sećam prvog kontakta sa „Čokoladnim srcem“, baš na Dan Republike, 29. novembra. Otišao sam na audiciju, Marko Žigmanović (vokal) kaže - nemam ništa protiv čoveka, odlično svira, ali ipak nije momenat da uđe u bend... Nekako sam preživeo, i to zahvaljujući vođi grupe, gitaristi Bobanu Nikoliću. Kritike sam shvatio ozbiljno - seo, danonoćno vežbao, slušao muziku. Već sam imao podlogu u glavi, samo sam hteo da sednem i da sviram! Za pola godine, pričao mi je kasnije Marko – ti si odleteo u hipersvemir! Tako je krenulo i tako sam ušao u ovaj (muzički) svet... Škola je stradala - ne može i jedno i drugo. Ali to je bilo ostvarenje mog sna, roditelji su videli koliko je sati, koliko sam zagrizao u muziku, podržali su me, ali rekli – završi makar taj treći stepen, posle možeš i četvrti...  

Privatna arhiva

Ne samo da ih je poslušao, već učinio i nešto više od toga! Vanredno završava Srednju muzičku školu u Subotici, a kasnije, ispunivši svoju dugogodišnju želju, i Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu - odsek za džez i popularnu muziku (zvanje - master muzički umetnik). Studiravši u klasi profesora Miroslava Karlovića, za kog će naglasiti da je „alfa i omega za bubnjeve i udaraljke na ovim prostorima“, stekao je dragocena znanja i pokupio savete koje primenjuje na svakom nastupu (opušteni pristup, držanje palica - ne napeto, već opušteno...).

-    Koliko god mogu, trudim se da i svojim đacima prenesem ova znanja. Bukvalno dve nedelje posle diplomiranja dobio sam posao nastavnika muzičkog u školi (OŠ „Sečenji Ištvan“). Pre toga držao sam privatne časove i bilo je lakše tako - u četiri oka. Kada sam prvi put ušao u razred, tamo njih dvadeset i šestoro, ne mogu da opišem taj osećaj, jako teško. Nisam znao gde da gledam... To što sam ranije nastupao (pred publikom), ništa nije pomoglo! Svaki čas - kao nastup. Tako sam se osećao, tako se pripremao. I toliko se posle svakog časa ispraznio, da sam morao malo da ohladim glavu... Ali vremenom sam navikao. Sreća pa sam imao podršku direktorice Vesne Vajs koja je, znajući šta sam završio, predložila da u školi osnujem udaračku sekciju („Rhythmics“), što se pokazalo kao dobar potez. Kao nastavnik muzičkog radio sam i u OŠ „10. oktobar“, shvatajući koliko je pedagoški rad zapravo zanimljiv i lep. Poslednjih pet godina zaposlen sam u Osnovnoj muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ u Senti, kao nastavnik udaračkih instrumenata

Priznaje da mu je na aktuelnom radnom mestu nepoznavanje mađarskog jezika u početku predstavljalo problem, ali pohađanje privatnih časova („I tašta zna mađarski, dosta mi pomaže“) dovelo ga je na pristojan nivo. Ipak, muzika govori univerzalnim jezikom. A on ga zna već godinama.  Usavršio ga je radeći i kao tonski snimatelj u dopisništvu RTS-a („Super TV“) punih deset godina, a godina koju pamti i koja je na više načina obeležila i njegov privatni život i karijeru, jeste 1998.

-    Te je godine osnovana grupa „Perpetuum mobile“ u koju me je pozvao Danča (Danijel Davčik prim. aut) – sa njim sam svirao ranije u „Rok terapiji“. Prvu postavu grupe činili smo: Goca Vidaković, Danijel Davčik, nažalost pokojni Goran Nimčević i Žolt Vojnić Tunić i ja. Tu ostajem do danas – 27 celih godina! Pitaju me u čemu je tajna naše dugotrajnosti i popularnosti; kažem - na prvom mestu - u muzici! To je alfa i omega, početak i kraj. Nastupamo, ne samo u Subotici, već i u drugim gradovima, u inostranstvu. Sviramo strane, a u poslednje vreme sve više i domaće hitove. To je jedna praksa koja traje već tri decenije, jedna mašina, i bukvalno. Tačno se zna početak i kraj, koliko svirka traje. Ali „perpetuum mobile“ (beskonačno kretanje prim. aut) jer će (se) nastaviti...

ČAŠA VINA I BOKAL MUZIKE - „Kakvi su Subotičani kao publika? Recimo malo flegma (smeh). Oduvek je takva atmosfera u gradu, možda to potiče još iz vremena Austrougarske...  Voleo bih da smo energičniji, ali ne ekstremno. Nešto između... Na primer, kada sviramo u „Paligu“, kada se sa društvom popije, ljudi se malo raspištolje. Znači – može“.

U njegovom „muzičkom krugu“ bitno mesto zauzimala je i grupa „Amor“ u koju je došao posle odslužene vojske, zatim „Etnokor“, „“Nevergreen“, „Impro trio“... Jedno vreme radio je kao predavač bubnjeva u „Junior Music“ studiju. Danas, osim sa „Perpetuuom“, nastupa sa Andrejem Ademijem u „Black Hole Sons“, sa Dadom Dolmagićem, a tu je i “Subotički Big Band“, čiji je član.

-    „Subotički Big Band“ neguje klasičnu big bend muziku četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka u Americi. Jako volim taj zvuk, tu boju tona, te aranžmane, i to je pravac u kojem se nalazim. Dirigent je Geza Kučera Junior, a direktor Tibor Maša (mada on ne voli da ga tako zovemo) – važna karika u komunikaciji između dirigenta i orkestra. Tu su i Reka Albert i Adam Radetić i dvadesetak članova orkestra – u ritam sekciji nas petorica.

Biti član nekoliko bendova, ići na probe, nastupati, putovati... a usput biti posvećen radu sa decom u školi – nije lako. Iznad svega biti suprug i otac. Kako (sve) postići?

-    Najviše mi pomaže porodica. Bez njihove ljubavi i podrške ništa ne bi bilo ostvarivo! Kada može, supruga (Mirjam) dolazi na svirke, nemam tremu zbog nje, naprotiv, bolje se osećam kada je ona tu, a posebno kada kaže – bilo je sjajno! Godina 1998. jako je važna za mene jer, osim što je osnovan „Perpetuum mobile“, to je godina u kojoj smo se upoznali. Rođena je Subotičanka, bavi se fotografijom, imamo dvoje dece – ćerka (11) ide u Muzičku školu, svira klavir (ima jako dobru nastavnicu Kristinu Mate), sin (7) bavi se tenisom i takođe ima osećaj za muziku. U našem dnevnom boravku stoji jedan mali komplet bubnjeva i on sedne i sve lepo, tačno odsvira! Ja mu samo sugerišem. Ima dobru muzičku logiku, mislim da će se i on nekako baviti muzikom - voleo bih to, ali bez da insistiram. Drago mi je što su oboje muzikalni (kao i supruga), ali naravno da ću ih podržati bilo čime da se bave, šta god da rade, šta god da izaberu.