SUgrađani: Stefan Kostadinović - "Ja sam Spartakovac, plavi golub, bio i ostao"

Za sebe će reći da je još kao mali bio - jako velik! Možda ne tako uobičajena građa za sportistu, ali dobra ruka i talenat, koje je iskusno oko stručnjaka na vreme prepoznalo, učiniće ga jednim od najboljih stonotenisera današnjice. Stefan Kostadinović, prvi reket STK „Spartak“, prvak Srbije u dublu i miks dublu, osvajač tri medalje na prošlogodišnjoj Balkanijadi, bronzane medalje na Balkanskom prvenstvu, sportista koji ostvaruje rezultate na domaćoj i međunarodnoj sceni, već godinama svoja znanja prenosi i nekim novim generacijama – za stolom u Hali sportova, ali i van njega. Kroz pokret, reč, gest... I ne čudi što ga i deca koja dolaze na treninge, kao i njihovi roditelji, cene i vole. „Sjajan momak“ – rekli su nam oni. Sjajan momak – kažemo i mi.

- Jednostavno, ja se trudim da oni zavole igru, da zavole sport. Kada dođe dete od šest, sedam godina, ne treba odmah da se ide na neke rezultate, čak ni da se priča o njima, da ne shvati sve tako ozbiljno. Decu savetujem da je potrebno mnogo truda, mnogo strpljenja i mnogo rada; da ništa ne dolazi preko noći, ne pada sa neba i ne dobija se lako, nego da se za sve mora potruditi, pogotovo u sportu. Sport je borba, proces, tu se mora raditi. Zato im pre svega govorim da budu strpljivi, da ne jure, ne žure - sve to vremenom dolazi, radom i trudom. To su dobra deca, iz dobrih kuća. Oni koji dođu na stoni tenis i koji se tu pronađu, postanu dobri ljudi - gledamo da ih vaspitavamo i mi, da budemo tu za njih, da ne bude samo suvi profesionalizam i sport, nego i da se družimo, da postanemo prijatelji. Za ovih deset godina prošlo je mnogo dece, ali ono što je najbitnije je da sam sa svima ostao dobar, svi se javljaju, sa nekima se i družim, postali smo prijatelji kako su izrasli, išli na more zajedno... Najbitnije je da oni zavole taj sport i igraju - ako ne profesionalno, onda rekreativno. A rezultat ako dođe - dođe, to je svakako lepo.

Kao i u svakom sportu (životu uopšte), postoje dani kada je teško.

- Ponekad kažem sebi - ne mogu ja ovo, ali sve to kratko traje i nastavimo dalje! Tu je ljubav prema sportu i svemu onom što mi je sport doneo, čemu me je naučio - kako da izgubiš, da pretrpiš poraz, da se digneš, da ne možeš sve da dobiješ na tacni i da ništa ne uzimaš zdravo za gotovo, nego da se boriš za sve stvari u životu.

MAMA I STO – DOBITNA KOMBINACIJA - „Taj naš sto za stoni tenis dobio je jako bitnu ulogu za vreme korona virusa, kada nismo mogli da nastupamo u halama i da imamo treninge. Onda je opet došla na red mama koja mi je ubacivala loptice, tako da sam ja intervalni trening radio sa majkom i - ostao u formi! Posle korone i tog karantina napravio sam i najveće rezultate u svojoj karijeri!“.

Ovu filozofiju sporta (ili života), uz praktično znanje, prenosi deci. Biti trener - to je posao koji, kaže, najviše voli. A u poslednje vreme i stvari u klubu se menjaju – nabolje.

- Dolaskom nove uprave u stonoteniski klub, prof. Predraga Matkovića kao potpredsednika, i dolaskom „Infostuda“ (Inspira grupa) kao sponzora, počeli su da se prave planovi, struktura, kako klub treba da izgleda, sve se podiglo na viši nivo i svi smo dobili svoje uloge - rekli šta želimo... Osećamo da klub nikada nije bio stabiliji! I kada gledamo u budućnost, nadam se da ću to naslediti, nastaviti da radim kao trener, jer to je nešto što stvarno želim i volim.

DEDA „PARTIZANOVAC“, TATA „ZVEZDAŠ“, A JA...“ - „Tata se aktivno bavio fudbalom, igrao za FK „Bačka“... On mi je preneo ljubav prema sportu - odmalena sam pratio sve moguće sportove i znao sve moguće rezultate – njegovu ljubav prema „Crvenoj zvezdi“... Deda, mamin tata, pratio je sve moje rezultate, išao sa mnom na turnire i kada je preminuo, našli smo album za koji nismo ni znali, a u koji je on lepio sve isečke iz novina u kojima se spominjem i to čuvao – ponosio se mojim rezultatima. On je navijao za „Partizan“, ali mnogo voleo „Spartak“, bio lokalpatriota, i uvek kada je „Spartak“ igrao, to je bilo veliko navijanje! Tako da sam ja tu ljubav prema „Spartaku“ i toj plavo-beloj boji od njega nasledio. Ja sam „Spartakovac“, plavi golub – bio i ostao“.

A sam sport – stoni tenis zavoleo je „u hodu“, dok je loptica letela od jednog do drugog igrača za stolom u porodičnoj kući, a on, klinac, strpljivo čekao da i na njega dođe red...

- Sve je počelo tako što je moj tata, za vreme bombardovanja, doneo sto za stoni tenis - oni su tako kratili vreme, bilo je veliko društvo, a ja sam kao mali gledao i nisam mogao da stignem na red, bio sam tužan, često i ljut - zašto ja ne mogu da igram?! Tek kada oni završe, majka je krenula sa mnom malo da igra, pokazivala prve pokrete... Kada se završilo bombardovanje, odveli su me u stonoteniski klub. Kada sam počeo da treniram, imao sam šest i po godina. Mene je stoni tenis odmah privukao, drugo nisam ni trenirao. Imre Koso bio mi je prvi trener, zatim je došao Nebojša Gabrić i kod njega sam definitivno zavoleo taj sport – on nam je mnogo pričao o istoriji sporta, istoriji stonog tenisa u Jugoslaviji... Znao sam Zorana Kalinića, svetskog šampiona, sve to me je privuklo... Vremenom su počeli prvi uspesi, prve medalje, i nastavio sam. U reprezentaciju ulazim 2006, prošao sam sve kategorije, rezultati su me povukli... Uz to, naravno, putovanja i upoznavanja novih ljudi, prijatelja, to mi je sve mnogo značilo i motivisalo me da ostanem u sportu.

Od seniorskih rezultata, osim pomenutih medalja tu je i vojvođanska zlatna medalja u miksu, pojedinačno osvojeni državni turniri... Ne treba zaboraviti ni njegova dostignuća u srodnom sportu ping-pongu – bio prvak države, nastupao na tri svetska prvenstva u Londonu i ušao u prvih 16 igrača sveta. Ipak, kao najbitnije priznanje istaći će ono za sportski podvig godine, jer nosi ime Luke Andrašića, mladog asa subotičkog i srpskog stonog tenisa, koji nas je, nažalost, prerano napustio.

- Sa njim sam trenirao, i da nije preminuo, da je ostao, bio bi... Zato je to meni stvarno nešto najbitnije što sam do sada dobio. Moja karijera traje 17 godina, od toga sam već 15 u Superligi, jedan sam od najdugovečnijih igrača - ponosan sam na to što godinama branim boje „Spartaka“. Igrao sam i za klubove u Crnoj Gori i Makedoniji, igram i u Mađarskoj, ali „Spartak“ mi je uvek u srcu i moja životna želja je da osvojim ekipnu titulu sa „Spartakom“. To još nismo uspeli, nisu se poklopile kockice, ali nadamo se da ćemo, dok sam aktivan ili bar kao trener, uzeti titulu.

NA ISTIM TALASNIM DUŽINAMA - „Mislim da sam sa decom na najboljim talasnim dužinama, i dok sam studirao, govorili su mi da imam lep odnos prema deci. Sa decom se osećam najbolje i mislim da to deca osete, a osete i roditelji koji dovode decu. To nije vrlina, nije da se ja trudim da tako bude, već nešto što dolazi iz mene. Uživam kada sam u sali, kada radim sa decom i kada su oni oko mene. Juče je jedan mali, pet godina, došao u salu - nešto se vezao za mene, stalno je oko mene i stalno me grli, pomislio sam sada bih već mogao da imam svoje... (smeh)“.

Rođeni Subotičanin (da li treba i spominjati!), od malih nogu učen je i naučen da, iako se bavi sportom, školu mora redovno da završi.

- Odrastao sam na Makovoj sedmici, išao u Osnovnu školu „Majšanski put“, zatim u Politehničku školu, gde sam proveo najlepše dane – moram da se zahvalim i direktoru Isi Planiću, on mi je mnogo pomogao, ipak je i on sportista... Uvek su imali razumevanja za moje izostanke jer tada sam već bio profesionalni sportista koji je išao na sve moguće turnire i u inostranstvo. Završio sam i Visoku školu strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera, i specijalista sam za decu sa posebnim potrebama. Ne bavim se time, ostao sam u stonom tenisu, ali uvek su me učili da moram da imam školu, da ako se desi, ne daj bože, neka povreda, nešto, imam nešto što je sigurno - papir, zanimanje.

ŠAH I BOKS U JEDNOM - „Stoni tenis je specifičan – svi kažu da je to šah i boks, između ostalog zato što moraš naglo i jako da udaraš, a opet moraš i da razmišljaš, u momentu, to je stotinka dok razmisliš šta se dešava – loptica brzo dolazi i nema mnogo vremena za razmišljanje...“.

Usklađujući sportske i školske obaveze (sa školom na prvom mestu!), često je bio primoran da se odriče onih aktivnosti koje su za njegove vršnjake bile uobičajene.

- I sada sam jako retko slobodan vikendima. Mnogo puta sam otkazao neki rođendan, nisam otišao na neku žurku, i jesu možda prijatelji bili ljuti u tom trenutku, ali posle sam shvatio - oni pravi su ostali. Znali su da ja to moram, to volim i da je to moj život, da imam svoj cilj. I sigurno da je vredelo jer sam uz sport prošao previše zemalja i proputovao Evropu i video mnogo toga, mnoga iskustva stekao... Godinama su dolazile, i još uvek dolaze ponude iz inostranstva, ali ja sam odlučio da ovde ostanem, i da decu Subotice, koja ovde odrastaju, podižem, i prenesem im znanje koje imam. Ovo je moja kuća, ovde moj dom, ostajem tu!

Prepoznatljiv po svom stilu igre, naš sagovornik će priznati da je mudro naučio da maksimalno iskoristi svoj potencijal.

- Za moj stil zaslužan je Zoran Kalinić – on je video moju konstituciju (ja sam kao mali već bio velik, korpulentan), i znao da neću moći preterano da se krećem. Samim tim na moj reket stavili su jednu gumu koja usporava igru i daje mi prostor da mogu da se dobro namestim... Tim specifičnim stilom igre, defanzivno-ofanzivnim, uspeo sam da nadoknadim to što nisam previše brz; to nadoknađujem razmišljanjem i anticipacijom.

Na kraju razgovora, kada sagovorniku ostavimo slobodu da sam doda ono što smatra da je važno, a mi smo možda propustili da pitamo, iste sekunde će reći:

- Ja bih da se pre svega zahvalim mojim roditeljima na svemu što su uradili za mene, načinu na koji sam vaspitavan (pogotovo posle svega ovoga što vidimo da se dešava), što sam prošao jednu dobru školu u kući, naučio prave vrednosti i da je najbitnije biti pošten i iskren, raditi i truditi se, i bez obzira na to što sam jedinac, da ne može uvek sve da mi bude dostupno, nego da moram za sve da se potrudim, radim i budem vredan. Oni su uvek bili uz mene, vozili me na turnire, bili podrška – tata me je vozio bukvalno kroz celu Srbiju! To što su oni meni, ja danas drugima govorim – i u sportu i u svemu, najbitnije je biti vredan i radan i pošten. To sam ja u kući naučio, iz nje poneo.