SUgrađani: Stevan Mačković - "Ja sam proleter u kapitalističkom društvu!"

Gradska kuća, penjemo se stepenicama. Prvi, drugi, treći sprat... Na vratima Istorijskog arhiva – rešetke. Zastajemo, zbunjeni - samo na tren, jer odmah sledi stručno objašnjenje istoričara po struci, a direktora po funkciji - Stevana Mačkovića: “Tu, gde su sada naše kancelarije, nekada su bile ćelije policijskog pritvora! Prostor je adaptiran 2005, ali su metalne rešetke na staklima originalne...”. I kroz hodnik i kuhinju, kao kroz lavirint, vodi nas do mračne prostorije sa oštećenim podom: “Tu su robijaši šetali, to je bio njihov krug, zato su ploče izlizane...”. Segment prošlosti, uspomena kao savršena uvertira u priču sa čovekom koji je, bukvalno i metaforički – okružen prošlošću! Nepregledne police i na njima ukoričene velike knjige (pomislimo – koliko su teške, pet, deset kila?!), oznake godina, vekova... Svaka na svom mestu. I dok, za potrebe fotografisanja, kod police sa naznakom “Mali Iđoš i Feketić”, nasumice odabira i prelistava jednu kao u potrazi za važnim dokumentom, saznajemo, za nas nove detalje iz prošlosti grada...

- Godina 1838. Vrsta imovinske knjige, praktično katastar. Pogledajte kvalitet papira i mastila, potpuno očuvano i čitljivo! Iz ovih matičnih knjiga može se pratiti ko je bio vlasnik, kolika je bila površina... Na osnovu toga plaćao se porez – to je bila suština. Nekada su ljudi koji su plaćali najveći porez, ulazili u gradsku skupštinu, bili vlast. Dakle – najbogatiji. Bilo je i izbora, a oni su ulazili po tom imovinskom cenzusu i za to platu nisu dobijali...

KO SAM, ODAKLE SAM - “Godine 1687. Franjevci vode prve matične knjige u Subotici i u toj prvoj matičnoj knjizi ima nekoliko prezimena Mačković - to je poznata činjenica, nije trebalo duboko istraživati. Stigao sam negde do 1738, ali nisam uspeo da povežem konce jer nema direktnih tragova, barem ovde kod nas, nisam uspeo tu kariku koja nedostaje da pronađem. Ali Subotičanin sam sa dubokim korenima, moglo bi se reći... Pored toga radio sam i jednu DNK analizu na institutu u Beogradu, i kada su uporedili sa svojom bazom podataka, rekli su da je u pitanju lokacija koja se poklapa sa prostorom negde oko Trebinja - ta genetska slika se i dan danas sreće kod nekih porodica baš na tom prostoru. Može biti da sam negde odatle, ali ništa senzacionalno”.

U ruke uzima drugu knjigu, i kada vidi šta je u njoj, kroz osmeh dodaje: “Mi koji smo duže tu, ne sećamo se da je bilo koji istraživač tražio da vidi kakav je bio položaj radnika 1837...”. I mi se, nekako u skladu sa tim, selimo u (mnogo) bližu prošlost. Godina je 1992, i jedan mladi istoričar zapošljava se u Istorijskom arhivu u Subotici.  

- Radio sam prvo kao arhivista pa arhivski savetnik. Prema tome, moje iskustvo mnogo je duže od te direktorske funkcije... Kada se osvrnemo i realno sagledamo šta smo sve prošli (i kao društvo i kao država), od ’90-tih do 2000-tih, da bi došli do današnjeg trenutka, bilo je puno toga. Sve to je na neki način uticalo i određivalo, kao nekakva vrsta okvira, i položaj kulture generalno, pa tako i položaj ove naše male ustanove. Arhiv je jedna vrsta rezervoara koji se uslovno puni – mi svake godine primamo određenu količinu arhivske građe, tako da je ona za ovih 20 možda 30 godina, maltene količinski duplirana, a zaposlenih je manje – jedna suprotna pojava...

Tu arhivsku građu zatim treba srediti i obraditi, učiniti je pristupačnijom za korišćenje - ne samo istraživačima, nego i strankama koje imaju privatno-pravne potrebe. I u fizičkom smislu, tu građu (čija kvadratura konstantno raste) negde treba smestiti. Tako da je ona sada na trećem, delimično četvtom, pa i petom spratu, a uslovi za čuvanje nisu optimalni ni idealni... Početkom 90-tih u Arhiv je stigao i prvi kompjuter, u početku korišćen kao pametna pisaća mašina. U eri digitalizacije raspolažu sa dvadesetak  kompjutera i opremom za digitalizaciju.

- Bez toga se danas ne može! Mi generalno čuvamo sve zapise. Oni mogu biti analogni, na papiru; zapis je takođe i magnetofonska traka, pa mikrofilm. Nema nikakve sumnje da zapis na papiru i stotinak, dvesta, trista godina bez problema može da bude čitljiv, ali i ovi elektronski trebalo bi da se čuvaju. Problemi sa digitalnim zapisima će se tek u perspektivi manifestovati i pojavljivati, ali nema nikave sumnje da je korisno zato što je široko dostupno. Ja glasam za kombinaciju!

OČEV PONOS - “Srećno sam oženjen već dugo dugo - imamo troje dece: dva sina i ćerku i nažalost, ili na sreću, nisu sa nama. Najmlađi, Martin postaje, ili već jeste, vrhunski sportista. Veslač je, olimpijac, pre nekoliko nedelja su na prvenstvu Evrope zauzeli treće mesto! Završio je socijologiju na Berkliju, dobio stipendiju. Razmišljao je o tome da li da ostane, ali – vratio se. Sada je u Beogradu. Drugi sin Toni je u Segedinu, a ćerka Ana u Budimpešti. Školuju se i rade, i verujem da će oboje završiti fakultete, mada su oni srećni i zadovoljni i bez toga.  Nikada mi nije bilo važno da moja deca imaju diplomu iz prostog razloga zato što ona ne garantuje i ne obezbeđuje automatski sve ono što može i što bi trebalo”.

Korona nije zatvorila vrata Istorijskog arhiva, iako u pojedinim trenucima stranke i istraživači fizički nisu imali pristup građi. Ipak, korespondencija se odvijala, Arhiv je sve vreme radio, a krajem aprila telefon je non-stop zvonio jer novi zakon o arhivskoj građi stvaraocima nameće nove rokove za predaju arhivskih knjiga i predviđa drakonske kazne, a Arhiv je pozvan da vrši kontrolu, nadzor nad njima. Zato, dok razgovor iz istog razloga već treći put prekida zvonjava telefona, menjamo temu i sa opšteg prelazimo na – lično.

- Istoriju sam upoznao kao dete u osnovnoj školi, ali ne toliko da bih se odmah zaljubio u predmet ili pojam. Prelomni momenat bio je prvi razred Gimnazije “Moša Pijade”, upravo zbog profesora Rudolfa Kolara je – to što je on pričao i prezentovao ostavilo je trag na mene! U skladu sa tim i maturski rad pisao sam iz istorije. Tema? Kako se ne bih sećao?! „Ustanci robova u starom Rimu“...

OD LOPTE DO VETRA - “Da li se bavim sportom? Uspešno sam ostavio fudbal u svojoj dvanaestog godini (smeh), ali sećam se da sam igrao u pionirima “Spartaka” i  da smo jedanput imali priliku da igramo na meču kada je gostovala “Crvena zvezda” – stadion je već pre početka bio pun i taj ambijent je ostavio utisak na klinca jer jedno je kada si na tribinama, a drugo - na travi. Ali to nije bio dovoljan motiv da me zadrži. Dugo mi je hobi bio vindsurfing (jedrenje na dasci). Imali smo vikendicu na Paliću i možda je to uticalo i na decu. Jedno vreme paralelno su trenirali veslanje i vaterpolo. Mislim da je generalno jako važno baviti se sportom”.

U trouglu dileme (istorija, biologija, psihologija), pobedu odnosi “učiteljica života”  i usledile su studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

- U porodici niko nije bio fakultetski obrazovan. Poreklom sam iz službeničko-radničke porodice, proleterska klasa. I ja za sebe volim da kažem da sam proleter u ovom kapitalističkom društvu. Ja samo i mogu biti proleter jer svaki dan treba da dođem na posao i ne živim od bilo čega drugog, nego od toga što zarađujem platu. Prema tome, ja sam proleter! To što je kapitalizam vladajući i u svetskim okvirima, ne znači da je i dobar. Toliko ima štete, toliko lošeg je napravio čovečanstvu generalno (a da ne govorimo malim zajednicama na Balkanu!), tako da ne vidim zašto bi ga trebalo glorfikovati. Mislim na primer i na banalnu stvar koja je zapravo ključna, a to je zagađenje. Išao je na maksimalno iskorišćavanje prirodnih resursa, ne starajući se o njima, i tu smo gde smo! I nama je sasvim uobičajeno da je voda zagađena, zemlja zagađena, vazduh zagađen, to primamo za normalno, ali to je neka druga tema...

VIRUS ISTORIJE - “Moguće je da deca danas zavole istoriju, kako da ne! Dok nije došao kovid, nastavnici su u saradnji sa nama svake godine dovodili učenike u Arhiv, to je naša redovna delatnost. Bilo je i đaka koji su dolazili samostalno, kao ozbiljni istraživači, pisali maturske, seminarske radove... Tako da ima nade i normalno je da je uvek bilo i da će biti onih koji se opredele za istoriju. Neko će biti uvek zaražen i tim virusom...”.

Tako smo od Starog veka, koji se izučava u petom razredu, faraona, piramida i starih Grka, stigli do vremena današnjeg. Ali u toj priči ne smemo zaboraviti da pomenemo da ga je profesionalni put posle završenog fakulteta vodio  do pozicije nastavnika istorije u osnovnoj školi, preko muzeja, pa opet do fakulteta, gde je bio asistent na grupi za istoriju.

- Ono što mogu da nazovem “mojim periodom” jeste generalno istorija Jugoslavije, posebno taj međuratni period od 1918. do 1941. Da li sam Jugonostalgičar? S obzirom na to da sam nosio crvenu maramu i bio Titov pionir, naravno da je sve to ostavilo trag. Zapravo, iz ove perspektive, i nije bilo tako loše, ali sada, u sedmoj deceniji osvrtati se na to šta je bilo, čisto je pitanje sentimenta. Svako ko hoće realno da sagleda, zaključiće da su neke stvari bile jako dobro rešene, a neke pak nisu...

NEDOSTAJE MI REKA - “Uvek mi je imponovao svaki grad koji ima reku: Novi Sad, Baja, Osijek, pa i Beograd koji ima dve reke. Nema lepšeg prizora Budimpešte ako se gleda na Parlament sa Dunava... To je ono što mi nedostaje u Subotici. Sa druge strane, zanimljiva je ta metamorfoza, kako se grad menja... I ljudi se menjanju, ali i mesta. I grad se promenio i menja se. To je jedan proces. Samo što se neki gradovi lepo menjaju, a neki bogami i ne. Subotica? Ne sviđa mi se da se podižu spratnice u nekim delovima gde je bio samo prizemni stil stanovanja – urbanistički plan bi trebalo dugoročno da gleda unapred, a nisam siguran da su to uvek pametno isplanirali kod nas...”.

Autor je i koautor brojnih monografija, dugogodišnji urednik časopisa “Ex Pannonia”, dobitnik nagrade “Dr Ferenc Bodrogvari”, čovek koji je od zaborava oteo dobar deo prošlosti ovog grada. Iako će istaći da nije “zaluđen strukom”, za njim je impozantna bibliografija kojoj se, po svemu sudeći, kraj još ne nazire...

- “Industrija i industrijalci Subotice (1918 – 1941)”  – to je ovo što je ostalo, što ostaje, ali ja se još uvek nadam (mada sam u smiraju i sutonu svoje karijere jer imam samo četiri godine do penzije), da će ono moje najbolje delo tek biti sutra ili prekosutra! Tema je lokalna, opet je Subotica u glavnoj ulozi, i iako je poznata svar, zapravo se jako malo zna o tome kakav je život bio od 13. novembra 1918. do potpisa mira u Trijanonu 4. juna 1920. Koncentrišem se na taj period, i knjiga ima radni naslov – “Subotica na granici”. Voleo bih da ove godine rukopis privedem kraju i publikujem ga naredne. To mi je u planu.