SUgrađani: Stevan Nikolić - "Daj mu pecaljku, a ne ribu!"

U skladu sa rečenicom koja se provlačila u toku razgovora, zajedno smo se smejali i zajedno tugovali nad pričom o romskoj zajednici u gradu i okolini - onoj koja je njemu, kao pripadniku romske populacije i koordinatoru za inkluziju Roma grada Subotice, jako dobro poznata. Problemi koji muče njegove sunarodnike, potencijalna rešenja i prepreke na koje nailazi – tema su sa kojom ustaje i leže; zbog koje je do kasno budan i rano ustaje. Tako je bilo i u danu kada smo razgovarali, kada je Stevana Nikolića čekala podela paketića za decu, odlazak na teren i pisanje izveštaja. Jednog od stotinu. Onog u kojem govori o kućama bez krova, jednoj sijalici i česmi u celom naselju, blatu pod nogama, vešu koji se suši na granama, i deci, deci, deci... Šta JA mogu da uradim za njih – postavljao je sebi pitanje. Šta ONI mogu da urade za sebe – postavlja sada. A on je tu da im pruži, ne pomoć, nego - podršku.

-    Ono čime se ja bavim nije pomoć romskoj zajednici, već podrška - da postane proaktivna u društvenim tokovima. Taj termin „podrška“ obuhvata niz kompleksnih aktivnosti za koje nisam znao kada sam pre trideset godina počinjao, u želji da pomognem svojoj braći, jednoj zajednici koja je stotinama godina na margini. A sve je počelo kada je kod gradonačelnika Jožefa Kase došao potpredsednik Svetske asocijacije Roma Šandor Balog iz Amerike, da vidi kakva je situacija sa romskom zajednicom u Srbiji. Tadašnji potpredsednik Opštine Ilija Šujica, koga sam i ja znao kao omladinski aktivista, rekao mu je - šta ćemo mi da pričamo na tu temu, dovešćemo jednog Roma. Stevo, dođi! I ja dođem. Tada sam saznao da postoje fondovi za stipendiranje romske dece koja idu u škole, ali uslov je da imamo organizaciju. Pozovem kolege, i mi 1994. oformimo Kulturni centar Roma. 

Njegova vizija kao osnivača bila je predstavljanje kulturnih vrednosti romske zajednice - prvenstveno svet muzike, ali i likovne umetnosti, književnosti.

-    Poznavao sam pokojnog Trifuna Dimića iz Novog Sada, koji je preveo Bibliju i pripremao bukvar na romskom jeziku, kao i muzičare (kojima sam i ja pripadao), slikare, i pomislio - to će biti elementi koje ćemo koristiti. Organizujemo svečanu akademiju u Gradskoj kući, pozovem kolege, rukovodioce iz romske zajednice, predstavnike Svetske asocijacije Roma (sa sedištem u Budimpešti). Počne program - konferans srpski, mađarski, prvi put i romski! Priđe mi predsednik Saveza Roma Jugoslavije, kaže -  Nikoliću, to što ste uradili za mesec dana, drugi nisu za dvadeset godina! Kulturni bum smo napravili.

PORODICA I KOMŠIJE  - „Sa suprugom Zoricom imam dvoje dece. Sin je završio Pedagoški fakultet, ćerka Ekonomski. Ponosan sam na svoju decu. Imam unuku od sedam godina – đak prvak. Sin moje rođene sestre je Miloš Nikolić, direktor Narodnog pozorišta. Živim u porodičnoj kući u Skerlićevoj ulici, u kojoj imate osam nacionalnih zajednica - kuća do kuće. I svi se slažemo, okupljamo. I naši roditelji su se družili, mi se družimo, naša deca, sada i naša unučad. Šta ćeš lepše!“.

Iako je prvobitna ideja bila promocija kulturnih vrednosti romske zajednice, sve se promenilo od jedne posete Čantaviru, kada je shvatio da je rad na egzistenciji preči od - kulture.

-    Pošto sam čuo da tamo žive (siromašni) Romi, izrazio sam želju da posetim to naselje, otišao sam sa predstavnicom gradske uprave Marijom Bijači, i ostao zatečen! Beda, siromaštvo, izolovanost. Pitao sam se kako na kraju 20. veka to postoji u Subotici, kako ti ljudi žive?! Strašne stvari. Zemljani put i dolja. U celom naselju jedna česma, i jedna sijalica - bandera. Devet kuća bez krova. Puno dece... Kako ti ljudi izlaze kada je kiša, sneg... Mogu li da uđem kod vas u kuću? Može. Ulazim, skoro padnem zato je pod u zemlji! Unutra sve crno. Ne vidi se ništa. I vlaga. Miris... Cevi idu kroz plafon, dim bije, zacrnilo sve zidove. I tamo –  žena, živi sama sa decom... Razmišljam - kako ovi ljudi mogu da napreduju?! I tada sam rekao - nije vreme za kulturu, vreme je za obrazovanje! Pitao sam se kako pomoći tim ljudima. Analizirajući svoj život, shvatio sam – škola. Tom decom treba da se bave profesionalci. Uspostavljam kontakt sa OŠ „Janoš Hunjadi“, potpisujemo sporazum o saradnji – jedan od prvih između nevladinog sektora i obrazovnih institucija, uz saglasnost školske uprave. Otvorili smo i vrtić, deci sve obezbedili – dva obroka, odeću, obuću, kupili mašinu za pranje, sušenje veša...

Kao rezultat ovih aktivnosti, 2005. godine formiran je Edukativni centar Roma Subotica, gde je naš sagovornik predsednik upravnog odbora (od osnivanja).

-    Danas u obrazovnom sistemu imate pedagoške asistente. Preteča toga je asistent vaspitača, što smo u Čantaviru uveli, a kako je vreme prolazilo, i novu poziciju - asistent učitelja. U međuvremenu se, uz podršku Ministarstva prosvete, radilo na uvođenju nove pozicije, novog instrumenta - romski asistent. Danas je to pedagoški asistent, a mi smo bili akteri te priče (radili na definisanju kriterijuma za tu poziciju), potpisivali saradnju sa školama, školskom upravom, išli ka Pokrajini - potpisujući i protokol o saradnji sa pokrajinskim sekretarijatom za obrazovanje, koji je obuhvatio tri školske uprave na teritoriji Vojvodine.  Promenile su se strukture, mi smo kao organizacija profilisali kao dobri, i počeli da dajemo preporuke za uvođenje takve pozicije i u drugim mestima. Danas postoje tri lokalna instrumenta za inkluziju Roma. Jedan je pedagoški asistent, drugi zdravstvena medijatorka i treći koordinator. Nakon što je grad konkurisao za poziciju koordinatora za romsko pitanje, ja od 2014. godine obavljam tu funkciju. Imamo podršku grada i međunarodnih organizacija.

ŽIVOT JE TOČAK - „Život nije statičan, ništa nije statično. Život je lep, ali i surov. I to, između ostalog, simbolizuje kolski točak sa dvanaest paoka na našoj zastavi - stalno kretanje... Sve što radimo, radimo na stvaranju društvenog ambijenta, interkulturalnog, u kome će svaki pojedinac naći svoj prostor. Izdajemo časopis „Mozaik“, gde smo okupili i druge nacionalne zajednice – svako piše na svom jeziku, prevedeno na romski. Predrasude i dalje postoje, ali važno je da su deca u obrazovnom sistemu, mi pratimo. Bitno je da poštujemo jedni druge, da smo ljudi. I da svako ima pravo na svoj život i na budućnost. Moje pravo ne sme da ugrozi vaše, vaše moje. Mora da se stvori ambijent u kome ćemo svi moći da ostvarimo svoje pravo, a da ne ugrozimo drugo(ga)“.

Stevan Nikolić nije se slučajno našao na ovoj poziciji. Već od malih nogu isticao se među vršnjacima po dobrim ocenama i savesnom obavljanju školskih obaveza. Tek kasnije će, kaže, od svoje dece saznati da se za takvog đaka kaže – štreber. Ali on je tu ulogu s ponosom nosio.  

-    Bio sam odličan učenik, među najboljima u osnovnoj školi, uspešan i kasnije, u gimnaziji. Na tom putu imao sam podršku roditelja. Dolazim iz muzičke porodice - otac je svirao tamburaško čelo i ako znate pesmu Zvonka Bogdana: „Za kafanu Spartak svi su znali, svira Miloš veliki i mali...“, taj „veliki Miloš“ je moj tata! Oni su bili orkestar koji je išao ispred svog vremena - kod Pere Tumbas Haje išli su da uče, svi bili doterani – odela, smoking beli, crni... U Gomboškoj ulici je bio obućar, svi u cipelama po narudžbini, što bi kaz'li – gospoda! Tako ga se i ja sećam. Za njega je bio čovek ako si u odelu. A u gimnaziji u koju sam išao, niko nije imao odelo, a meni kupili! Ubedim mamu, ona raspari odelo, uzmem pantalone i džemper pa tako idem. Kada smo se fotografisali za maturu, jedino sam ja imao kravatu pa su se svi u mojoj kravati slikali za tablo! Dobra generacija, dobri ljudi...

Otac mu je savetovao da se ne bavi muzikom, ističući da je to težak, nezahvalan posao, ali da muzičko obrazovanje treba da stekne - da se ne bi prekinula tradicija.

-    Tako sam ja paralelno išao u dve škole - u OŠ „Ivan Milutinović“ i Nižu muzičku koju sam završio. To je suština – i sestru i mene roditelji su usmeravali ka obrazovanju. Tata je iz Deronja, mama iz Pančeva. Tata je svirao, upoznali su se, uzeli, dobili dete (moju sestru), i 1952. došli u Suboticu. Da li mi se zbog pripadnosti romskoj zajednici desila neka neprijatnost? Jednom su mi u osnovnoj školi rekli da sam cigan! Nisam ni znao šta je to... A bio sam gadan, crn, mršav, k'o štiglinac! (smeh). Sedeo sam u prvoj klupi, srednji red, uvek sa najgorim učenicima, pomagao im... U školi je postojao produženi boravak, gde sam i ja išao. Sećam se, prvi razred, treba da idem u Muzičku školu na probu za koncert - učiteljica to nije znala, uvek sam bio tih, miran. Mama dođe po mene, kaže – izvinite, Stevan treba da iziđe, ima probu. On ide u dve škole?! – bila je iznenađena učiteljica, i obrati se drugoj deci – treba da se ugledate na njega!

Nakon osnovne škole, upisuje Gimnaziju (tada „Moša Pijade“), prirodno-matematički smer.

-    Imao sam dobru osnovu, doneo dobro poznavanje engleskog jezika, bio opsednut hemijom - maturski rad sam pisao iz hemije („Alotropska modifikacija i njegova jedinjenja“), kompletna organska i neorganska hemija! Jedino nisam lepo crtao, pa sam Mendeljejev periodni sistem pet puta iscrtavao dok nisam pogodio! Može ponovo? Može. Meni je sve bilo – može! Hteo sam da studiram hemiju, planirao da upišem Tehnološki fakultet, i primili su me i u Novom Sadu i u Beogradu, ali ja sam već tada amaterski počeo da sviram, da idem na folklor, da se družim, pa mi se nije išlo iz Subotice. Upišem ekonomiju, prvu godinu dam u junskom roku (sa prosečnom ocenom 8,75), drugu obnovim, i tada mi se otac razboleo, dali su mu tri meseca života. Jedina mogućnost bila je operacija u Mađarskoj, za šta je bio potreban novac. Prekinem studije i počnem da sviram. Njemu smo za dve godine produžili život, a ja sam ušao u drugi svet...

Punih 25 godina kao violinista nastupao je sa orkestrom „Subotički solisti“, koji postoji i danas. Seća se prvog angažmana – Hotal „Bernardin“ Portorož.

-    Bio je to prvi kompleks grand hotela koji su Amerikanci gradili u Jugoslaviji - 700 zaposlenih. Radio sam sa prvacima sveta u kulinarstvu – deseti sprat iznad mora, gala večere i piramida šampanj čaša visoka dva metra! Mi sviramo, tri konobara se penju na merdevine, i kada se napune čaše, dele gostima... Nastupali smo i u Briselu, Strazburgu...

Nasuprot ovakvim slikama (raskoši i bogatstva) nalazi se druga strana njegove delatnosti.

-    Bilo je teško. Morao sam da promenim koncept rada, pristup zajednici, jer u početku sam samo davao – ja dam, on proda! Mi pokrijemo krovove, sutradan - nema krova! Prodato. Pre pokrivanja popnem se na merdevine, vidim gornji deo kuće – blato, linoleum, krpara, korov... Sutradan – sve isto! Skinuli su kao da nije postavljeno! I sagli su glavu ti koji su skinuli... Pitam se šta dalje. Celo selo oko mene, ako sad kažem - prekidam radove, onda sam isti kao i ostali! Jedan uradio, svi krivi! Kažem - idemo dalje. Od 27 krovova, 21 su prodali. Kada sam upoznao jednog čoveka iz Holandije, iz organizacije koja se bavi razvojem romske zajednice, pitao sam ga gde sam pogrešio. Kaže, slušaj koja se reč ponavlja – ja pa ja pa ja. Ne ti – oni (treba da rade)! Kažem mu - ali od 27 krovova 21 su prodali! Da, ali ostalo je šest! I od tog doba imam drugu filozofiju (pristupa radu). Daj mu da peca ribu, a ne ribu! Dajem im, ne pomoć, nego podršku. Ponosan sam na ono što smo do sada uradili. Nedavno smo u Čantaviru završili krečenje. Ljudi su okrečili svoje kuće, nisu prodali kreč. Dajem im podršku da ostanu proaktivni u društvenim tokovima. Jer to što je njihova pozicija takva, tako se ponašaju – oni su pasivni, i sistem ih je naučio da ne budu odgovorni. I to je cela filozofija. A kada ti siromaštvo postane kultura života, kad druga generacija uđe u zonu siromaštva, ulazi i treća i tako dalje. Ti programi na kojima radimo zahtevaju mnogo rada i stručnosti, rezultati ne dolaze preko noći. Poredim to sa razvojem deteta. Dete kada se rodi, nemoćno je, treba mu podrška roditelja i okruženja. Kako raste, ako dobije podršku, u tom pravcu ga usmeravaš. I ko je tu odgovoran? Roditelj, porodica! I zajednica kao što je čantavirska, marginalizovana, i bilo koja marginalizovana grupa, ne samo romska, takođe treba podršku države – da postoji zakonska regulativa da dobiješ podršku da bi napravio kvalitativnu promenu u životu...  Da li sam zadovoljan urađenim? Zadovoljan ne možeš biti nikad jer kvalitet života ima minimum, maksimuma nema...