SUgrađani: Stevan Tonković - "Kada nešto naumim, ništa me ne može sprečiti!"

Strastveni je pušač, a u odličnoj formi! Pošto je seo i odmah zapalio cigaretu, pitamo ga mogu li fizičke aktivnosti i duvan ruku pod ruku... I dok nam otkriva tajnu o prvom dimu i cigareti, “negde u kukuruzima”, van vidokruga roditelja, već na samom početku razgovora Stevan Tonković Pipuš, folkloraš i koreograf, zaljubljenik u ples i igre, koji broji sedam decenija od prvog nastupa (a aktivan je i dan danas!), razoružava nas osmehom i budi interesovanje za priču. Onu njegovu, satkanu od koraka i entuzijazma, posutu prašinom čiji miris probija ispod nauljenih dasaka nekadašnje sale “Mladosti”, ali i obasjanu svetlima pozornice.   

-    Sa pušenjem sam počeo krišom, u kukuruzima. Imao sam 15  godina, i kada su roditelji shvatili da ne vredi da me odgovaraju, rekli su - bolje da znamo, nego da se skrivaš od nas kod kapije i poljskog klozeta (tamo su me ulovili!). (smeh) Prošlo je 57 godina otkako su mi mama i tata kupili kutiju cigareta i šibice, i od tog doba do danas u proseku ode kutija na dan! Bilo je bezuspešnih pokušaja da ostavim, svake godine pravio sam neku pauzu: nedelju, mesec, jednom čak i dva (iz opklade, ali da bih sebe ispoštovao), međutim, poslednji put imao sam strašnu krizu, i od tog doba, rekao sam sebi - više neću ostavljati. Ili se vraćati.

Od prve cigarete prošlo je 60 godina. Danas ima 75 - ne krije. Izgleda (mnogo) mlađe.

-    Genetika je jako velika stvar, to je prvo i osnovno, bez toga džabe sva pridržavanja pravilima: pravilna ishrana, spavanje na vreme... Ako je nekom predviđeno da živi 70 godina, on može doprineti tome da živi 60 ili 80, u zavisnosti od toga kako poštuje sebe i kako sluša svoj organizam. Bez fizičke aktivnosti, to ne ide! I ja sam to osetio – pola godine bio stvarno fizički neaktivan, i, blago meni, dogurao do 98 kilograma! Moja standardna težina je oko 80, što znači da je to skoro 20 kilograma više! I užasno sam se osećao. Onda sam nastavio moje “skakanje” tri puta nedeljno, preznojavanje, od sat, sat i po, dva, tri... zavisi kada i kako.  

UNUKA - DEDINIM STOPAMA - “Najteže mi je pala smrt supruge jer ja tu ženu nisam voleo, ja sam je obožavao! Marija Tonković (devojačko Kozma), učiteljica po struci. Radila je u OŠ “Ivan Goran Kovačić”. Imamo tri komada dece (smeh). Dva sina i ćerku – iako su veliki talenti, niko od njih nije krenuo mojim stopama - možda će unuka zaplivat’ u muzičke vode jer svira violinu...”. 

To “skakanje” ne prestaje ni danas. Osnivač plesne škole “Trokorak”, danas u prostorijama OŠ “Kizur Ištvan” i dalje drži školu plesa, foklornu sekciju za odrasle (donedavno i za decu).

-    Po času imam od 10 do 25 polaznika. Uglavnom su to osobe koje nikada nisu igrale ili su igrale vrlo malo, a imaju želju, sada u srednjim godinama, da nauče. Počinjemo od jedan - jedan, dva - dva, pa do komplikovanih stvari. To su ozbiljni ljudi, u ozbiljnim godinama, koji imaju svoje familijarne obaveze, svoje navike, ali odvoje vreme i za ovaj vid rekreacije. Ne spremamo se za scenski nastup, nego radimo iz čistog zadovoljstva!

A ne samo iz zadovoljstva, nego i iz potrebe, krenulo je njegovo bavljenje plesom.

-    Kada sam bio mali, nisam imao guvernantnu. I jedna i druga baba baš nisu bile vrlo rade da me čuvaju, pa pošto nije bilo bebisitera, mama i tata su me vodali svuda sa sobom, a jako su voleli ići na zabave. U Keru, gde smo živeli, svirao je pokojni Bartul Purčar i klempavi Dade... Pošto su me roditelji stalno vucarali sa sobom, plesao sam i ja, sa mamom, bio tamo sa njima. U predškolsko doba vodili su me u KUD “Željezničar” i OKUD “Mladost”, a u zabavištu smo imali teticu koja je bila po direktivi poslata iz Beograda u Suboticu, da uči tadašnje vaspitače. Ona je žena volela foklor, nekako me zapazila, i nisam imao ni punih pet godina, kada sam prvi put, na sceni Narodnog pozorišta, igrao Bunjevačko momačko kolo, u gumenim čizmama, sa zvečkama na nogama!

U trenutku kada je u OKUD-u “Mladost” stasavala generacija koja je proslavila ovo subotičko kulturno-umetničko društvo, naš sagovornik imao je već više od pet godina igračkog staža. “Veteran” u “Mladosti”!

-    Još sam igrao u sali koja se nalazila prekoputa sadašnje “Mladosti” (tamo su nekad i plesovi održavani) – na kraju tog ogromnog dvorišta, sa desne strane, bila je jedna prostorija sa onim nekadašnjim nauljenim daskama. E, tamo sam ja počeo igrati, a već sledeća generacija kada je počela, igrala je u sali gde je bio parket! Oni nisu osetili miris prašine kad izlazi ispod tih dasaka... Od tog doba pa naovamo ja sam nekoliko puta menjao OKUD “Mladost” i KUDŽ “Bratstvo jedinstvo”. Sviđalo mi se jedno, sviđalo drugo, a nekad mi se dešavalo čak i to da sa jedne probe dođem na drugu! Ipak sam puno veći deo vremena proveo u “Mladosti” jer tamo se stekla moja generacija i meni je lepše bilo igrati sa njima nego sa starijima od sebe. Zato sam definitivno prešao u “Mladost” i tu igrao petnaestak godina.

Prekretnicu je napravio jedan konkurs, objavljen u dnevnom listu “Politika” – čuveni Ansambl narodnih pesama i igara Srbije “Kolo” tražio je nove članove...

-    Prijavim se i odem. Prvi put sam samostalno išao u Beograd... Došao sam na audiciju, komisija beleži – kako brzo učiš igre, šta znaš da odigraš, osećaj za ritam, vokalne mogućnosti, izgled... Sede i pišu. Prošlo je. Dođe jedna od igračica i pita - Stevan Tonković? Reko’ - ja sam. Brzo kod direktora! Ja preplašen, mislim - gotovo je, uprsk’o sam sve! U to vreme direktor ansambla bio je Dragomir Vukovć Kljaca, jedan od najpoznatijih koreografa bivše Jugoslavije. Uđem u kancelariju, dobar dan. Tonkoviću, možeš sutra počet’ radit’! I tako sam počeo...

Jedini je Subotičanin, profesionalni igrač, koji je od osnivanja do danas bio član nacionalnog Ansambla “Kolo” za koje ga i danas vezuju samo lepe uspomene. Kada je letos na Letnjoj pozornici na Paliću, gostovalo “Kolo”, bio je do doživljaj – ne samo za publiku, već i za našeg sagovornika koji je tim povodom dobio i poklon-značku. Kao uspomena na to veče nastala je i fotografija (sa članovima “Kola”) koju objavljujemo, kao i njegove impresije:

-    Biti Subotičanin, a propustiti ovakve događaje, po mom dubokom uverenju, veliki je greh. “Kolo” je građanima Subotice darovalo koncert koji se debelo naplaćuje širom sveta. Sve što je vrhunsko u oblasti foklora ovde je bilo prisutno. Videti više od 60 vrhunskih umetnika koji jednako dobro sviraju, pevaju i igraju, meni je bila privilegija i čast... Smatrao sam da moja generacija nema premca, a, evo, uverio sam se da i od toga može bolje... Znam da uvek može bolje pa se pitam gde su i da li postoje granice ovog Ansambla? Hvala im za sve, a dušu su mi dirnuli kada sam na sceni video koreografiju koju sam ja nekada igrao na skoro svakom koncertu (Trojno – bela trojka) i moju “Bunjevačku rapsodiju”. Otkako me je “Kolo”, tamo negde sedamdeset i neke, prigrlilo, do danas ne napušta me osećaj pripadnosti i zahvalnosti životu što me na to opredelio...  

U trenutku kada je trebalo da postane stalni član “Kola” i preseli se u Beograd, radio je u subotičkoj “Mlekari”, u komercijali (sa završenom Srednjom ekonomskom školom). Zahvalan je tadašnjem komercijalnom direktoru Beli Erdeljiju i generalnom direktoru Nikoli Stevanovu, koji su mu omogućili mirovanje radnog staža od pola godine, i uvažili molbu da ide na “specijalizaciju folklora”. Međutim, po odlasku, već za mesec dana usledili su nastupi pa put u Grčku. Zato otkazuje mirovanje staža i postaje profesionalni igrač u Ansamblu “Kolo”. I susreće se sa novim izazovima:

-    Pošto nisam imao novca za prevoz, svaki dan prelazio sam peške 12, 13 kilometara – na posao i sa posla. Svaki treći dan mogao da priuštim sebi da pojedem nešto toplo... Ali sam vrlo brzo iz toga isplivao i ponosan sam zbog toga. Ni od koga pozajmljivao novce nisam - mama i tata su hteli da mi šalju, a ja nisam hteo da primim. Hteo sam da dokažem sam sebi da sam sposoban i uspeo. Nije tužna, već lepa priča.

U “Kolu” je bio profesionalni igrač, imao i neke solo partije, proputovao četvrtinu sveta, a zanimljivo je da je “Kolo” 2005. godine, upravo na njegov rođendan, na koncertu u Subotici, premijerno izvelo koreografiju “Bunjevačka raspodija” koju potpisuje!

-    Igrati - to sam uvek voleo i uvek ću voleti. To je sastavni deo mene, ja i dan danas učim. A što se tiče koreografije, najveće priznanje, vrhunac jeste u državnom ansamblu postaviti koreografiju (koja je uvrštena u antologijske i kultne).

BUNJEVCI U MEKSIKU?! - “ “Trokorak” je okupljao grupu ljubitelja narodnih igara (mada se desio i neki valcer, tango),  plesa uopšte. I danas dolaze oni koji to vole. Mislim da je za ovih 19 godina najmanje hiljadu Subotičana naučilo da igra kod mene! Ja tako i prijateljstva sklapam... Kada je foklor u pitanju, ljudi vrlo brzo uspostave komunikaciju, imaju zajedničke teme bez obzira na sve ostale stvari koje čine život. Zašto je foklor genijalan? On ne priznaje granice, barijere. Ako Bunjevci igraju Rašpu koja je poreklom iz Meksika, onda neka mi niko ne priča da to nije tako! Ram bam bam bam...” – i tako smo, na poklon, dobili i pesmu za kraj.

Nakon pet godina (delimično i zbog nerešenog stambenog pitanja) vraća se u rodni grad.

-    Po dolasku nalazim posao u tadašnjoj “Metaliji” (finansijski sektor) koja se kasnije spojila sa “Severom”. Spletom okolnosti, dolazim na čelo “Bunjevačkog kola” gde pokrivam dva radna mesata – umetničkog direktora i direktora. Pre mog dolaska “Bunjevačko kolo” beležilo je gubitke,  a mi smo onda napravili disko klub koji je bio jedan od jačih u Subotici, izašli iz minusa i na kraju pozitivno poslovali. I tako više od deset godina. Kada su počela politička previranja, shvatio sam da je vrag odneo šalu, posudio od jedne prijateljice 200 maraka i otišao u šverc! Jer posla nije bilo... Autobusom do Beča, sa “Meksiko placa” pravo na Buvljak, rasprodam robu, dođem kući, izvadim novce, spakujem se i ponovo za Beč! Bilo je jako naporno, ali nikad toliko novaca u životu nisam imao! (smeh). Ipak, vaspitan sam tako da radni staž mora da ide, da moram zaraditi sebi penziju, i onda osnovao sopstvenu firmu, bavio se prvo trgovinom, onda počeo proizvoditi tiple, pa otvorio drvaru... Ali sve vreme nastavio da se bavim foklorom - to nisam prekidao!

Na papiru zvanično je u penziji, u realnosti – prezaposlen.

-    Dane provodim burno (smeh). Budan sam od četiri, pet pa do ponoći! Sam snimam i obrađujem audio i video materijale – tutorijale - kako naučiti plesati jer toga nema. Bilo koju igru da ukucate, recimo, Rokoko, Bunjevačko kolo, Moravsko kolo,  Lesnoto... nećete naći tutorijal. Imam oko 30, i dao sam sebi rok, za mojih 70 godina igranja, da objavim 50 igara! Sam sebi određujem zadatke i limite i toga se držim k’o pijan plota! Objavio sam prvu i za sad jedinu knjigu o bunjevačkim narodnim igrama “Dragulji bunjevačke riznice”; sam je finansirao. Imao sam nameru da ove godine objavim i drugo izdanje, ali sačekaću sledeću godinu, konkurisati... Ako ne dobijem novac, samostalno ću, kao i do sada. Mene ništa ne može sprečiti kada nešto naumim! Uzdam se u se i u svoje kljuse, svoje znanje i neznanje.