SUgrađani: Stevan Vasiljev - "GLASAM ZA – ČOVEKA!"

Sa ovog je podneblja. U pravom smislu te reči. Autohtono poreklo koje seže stotinama godinama unazad... Deda došao sa Bikova, a on, kako s ponosom ističe, treća varoška generacija! Tu bio, tu ostao. Prešao kratak put od čuvenog “Osmog kvarta” i zaleđenog Majšanskog mosta, do kuće negde iza “Madere” i pružnog nasipa kod “Pionira”, gde u proleće raste trska dovoljno dobra da se od nje prave strele unucima... Smenjuju se zime i leta, vreme ne pita, uzima svoje, pa je tako došla i ta 2008, od kada je dr Stevan Vasiljev, bivši profesor marketinga Ekonomskog fakulteta u Subotici, koji je jedno vreme obavljao i uvaženu funkciju dekana, zvanično – u penziji. Ali samo – zvanično. Jer britak um i znanje koje poseduje, dragocen je imetak i razlog što je i danas čest gost na fakultetima, tribinama i okruglim stolovima, od Hrvatske, preko Bosne do Srbije.

- Posle osmoletke, upisao sam Srednju ekonomsku školu jer otac je bio trgovac (nije mogao da zamisli nešto drugo!) i mene gurao u tom pravcu. Te stručne škole tada su bile na glasu, ali masa mog društva išla je u gimnaziju, učili su latinski, i malo po malo spominjali - ovaj latinski... Da bih parirao gimnazijalcima, odlučio sam da idem na časove kod njihovog profesora (Marko Vukov se zvao), da me malo obuči...

I tu počinje priča o profesoru, čije ime, otkriva nam uz smeh, “na latinskom” glasi - Markus Lupus! Čovek koji je zbog jednog nesporazuma na granici završio čak u zatvoru, i tražio popa da mu dovedu, a kada je ovaj čuo da se dotični ispoveda na latinskom, rekao – pustite ga natrag! I kada se vratio u Suboticu, bio slavljen kao narodni heroj... Zna puno ovakvih priča naš sagovornik. Poreklo ljudi, obrazovanje, rođačke i prijateljske veze... sve je to njemu kristalno jasno i sve se nadovezuje. A tek imena! Pozavideli bi i mnogo mlađi na “imeniku” koji drži i lista u glavi...

- Posle upisujem Ekonomski fakultet u Subotici, ali u mom indeksu još piše - Univerzitet u Beogradu. Magistrirao sam u Subotici, doktorat odbranio u Beogradu jer tada se nije moglo doktorirati tamo gde radiš. Da li ima nešto iznad te titule? Kada sam otišao u penziju, izabran sam za profesora emeritusa koji ima pravo da predaje (samo) na postdiplomskim studijama.

VIOLINISTI I DIRIGENT - “Drago mi je što je na Ekonomskom fakultetu ponovo počeo da raste broj upisanih. I uvek kažem da se mora voditi računa prvo o kući pa onda o sebi, to je premisa. Jer ako je institucija na dobrom glasu, onda ćeš i ti biti. Kao kada sakupiš pet vrhunskih violinista, ako nema ko da komanduje i ne sviraju u iste diple, onda nisi ništa uradio, odnosno nisi mnogo uradio – osim što si ih sakupio. Da li odem ponekad na fakultet? Nastojim da ne smetam, znam da kolege imaju puno posla, da rade, i onda dođe penzioner pa im krade vreme! Ali kada me pozovu, rado odem. Pred novu godinu se sakupljaju penzioneri, ova nova garnitura je obnovila taj običaj”.

Po odlasku u penziju, na matičnom fakultetu se ne zadržava, ali struka ga odvodi u Osijek, Banjaluku, Sarajevo, Brčko... U Banjaluci je baš nedavno održan okrugli sto, gde je bio voditelj, a tema zanimljiva: “ Kapitalizam, socijalizam ili nešto treće?”. I pitanje – za šta bi se opredelio...

- Glasam za čoveka! U svemu tome svi zaborave čoveka, a upravo on bi trebalo da bude alfa i omega svega. U poslednje vreme puno čitam, posebno knjige francuskog ekonomiste Tome Piketija. Upravo sam pročitao “Jedva čekam socijalizam”, gde u uvodnom delu pisac kaže da mu je neko pre 30 godina rekao da će napisati ovu knjigu, on bi ga udario! Zašto? Zato što analizira postojeći kapitalizam...

Analiziramo i mi, i postavljamo pitanje ekonomske moći Subotice – nekad i sad.

- Nekadašnji giganti, veliki firme, svedeni su na nešto vrlo malo. Nema: “Partizana”, “Zorke”, “29. novembra”... U proseku po 400, 500 zaposlenih (a negde ih je bilo i mnogo više) i to već nešto znači! Onda imate takvih što su poluživi, na primer “Sever”. Jedini “totalno živ”, koji je od većih firmi zadržao status, jeste “Pionir”. Ostali, mali preduzetnici su dobri da dopunjavaju prostor, da zaposle jedan deo radne snage. Neki su otišli u penziju, drugi napolje, a najgore je što je to upravo ono što nam je najpotrebnije – recimo u “Bratstvu” znam da imaju problem sa variocima jer ih nema! Sa vozačima je isto problem - čak i za gradski saobraćaj, a kamoli za teretni – tako je generalno u Evropi, ništa ja novo ne govorim.

OD LOPTE DO KNJIGE - “Sport: fudbal, odbojka, veslanje, i drugari sa kojima sam trenirao i takmičio se, indirektno su mi mnogo pomogli da uradim u životu ono što sam uradio” – naglasiće. Sa godinama, fizičke aktivnosti sve više ustupaju mesto intelektualnima, pa će ponekad rado sesti u Knjižaru “Danilo Kiš”, negde između šest i sedam uveče, i “u društvu” knjiga i one, kako kaže, dece koja tamo rade (“Jer svi su po godinama na neki način deca za mene”) razmeniti reč sa onima koji su iz nekada velikog društva preostali. “Nažalost, sve nas je manje” – primećuje, s uzdahom, prisećajući se Tomislava Vojnića Kire, Karčike Aroksalašija, i, naravno, Mirka...

Kada smo se, makar u mislima, vratili u neka prošla vremena, sa makro prelazimo na mikroplan, i gledamo grad – očima nekadašnjeg deteta, i pitamo ga šta prvo vidi.

- Pre svega, to je Subotica bez auta! Majšanski most, moliš boga da padne sneg, i onda se sankaš sve do one krivine... Slije se tamo stotinu dece, trčiš za sankama gore-dole, a sneg mokar, topi se pa se, kako pada noć, smrzne, a nogavice k’o sulundare! Tako je to bilo, sada je drugačije. Bio je problem i konjima, nosili su iz mlina žito, brašno, a led! Kako preko mosta preći, napravi se takva “klizaljka” da uopšte nije bilo jednostavno – u ono vreme još soli nisu bacali...

DRUGO POLUVREME - “Ceo radni vek proveo sam na Ekonomskom fakultetu, i osim toga što stvarno volim ovaj posao, kako sam bivao stariji, sve više shvatao da mi odgovara i po mentalitetu, po načinu rezonovanja, izlaganja... To je ono što je plus. A ono što u svojoj karijeri smatram negativnim jeste činjenica da sam deset godina bio rukovodilac - šest godina direktor Ekonomskog instituta, i posle imenovan za dekana. Pitam, ko je došao na ideju da ja budem dekan, i saznam da su tadašnjem ministru prosvete rekli - ima tamo jedan redovan, evo, uzmite Stevu! Dok sam to radio, mislim da je struka gubila, jer hteo ne hteo, ti moraš voditi računa i o portiru i o spremačici i o finansijama, a bilo je preko sto ljudi, i nije jednostavno ako hoćeš to zdušno da radiš. Dođem na ručak, pa se vratim natrag – drugo poluvreme (da odradim ono što mi je za struku važno)”.

Dete u njemu živi i danas, kada provodi vreme sa osmoro unučića, uzrasta od šest do četrnaest godina. Šest dečaka i dve devojčice.

- Bude svega – od fudbala do odbojke! Negde na pružnom nasipu iza “Pionira” ima trske - tamo idemo da sečemo trsku i pravimo strele!

Familija mu je, ističe, najvažnija u životu. Supruga i troje dece - “tatina ćerka i dva mamina sina” – dodaće, uz osmeh.

- Ćerka je završila molekularnu biologiju, doktorirala u Nemačkoj, gde danas živi sa suprugom i troje dece koji svi dobro govore naš jezik. Iako su u Minhenu, viđamo ih kad god je to moguće, a koliko smo bliski, najbolje pokazuje činjenica da kada ih mama grdi, nazovu dedu da se žale! Sinovi su ekonomisti - na oca i mater. Stariji je otišao u Berlin na postdiplomske studije, momentalno je u Evropskoj banci za obnovu i razvoj u Londonu, gde živi sa suprugom i troje dece. Najmlađi je ovde, vratio se iz Beograda, i sada je regionalni menadžer za severnu Bačku i Banat u OTP banci. Ima dvoje dece.

POLIGLOTA - “Kada me pitaju, gde sam naučio mađarski, kažem - ne znam! To je valjda ta glavna crta subotička... Prva sam generacija u osmoljetci koja nije morala obligatno da uči ruski, nego samo nemački. Profesor Mate Šibalin naterao nas je da taj jezik dobro savladamo i ja sam po toj inerciji i nastavio, a kasnije i engleski. Sa ta dva jezika, u Nacionalnom parku Plitvice mogao sam da budem u paru recimo sa primorcima od kojih mnogi govore italijanski i francuski”.

Negde baš u vreme dok teče priča o naslednicima (mnogo toplija i opširnija nego što smo preneli, ali prostor diktira svoje), zvoni telefon. “Da, gazdarice!” – javlja se, uz smešak, i tako saznajemo da je ručak gotov. I da “gazdarica” čeka...

- Moja supruga nije odavde, ona je primorka (okolina Rijeke, Novi Vinodolski), a upoznali smo se na Plitvicama, gde sam ja na ferijama radio kao recepcioner, a ona bila na praksi. Znao sam jezike i išao tamo preko leta, da nešto radim i zaradim. I nagovorim je da dođe ovde da studira. Ona student, a ja taman postao asistent. A bila je bolji student od mene! Pa Beograd, postdiplomske, sve desetke, ali nije završila. Kada se rodilo treće dete, rekla mi je – ja sam magistrirala i doktorirala, ti teraj dalje, a ja ću ovu decu da negujem...

Ova “dozvola” kao vetar u leđa, plus imetak u glavi, vodila ga je preko Ciriha (gde je pripremao magistraturu), Berlina, dugogodišnje saradnje sa univerzitetom u Budimpešti, do funkcije glavnog i odgovornog urednika jugoslovenskog časopisa za marketing (na šta je ponosan), ordena rada sa zlatnim vencem i titule Počasnog građanina Subotice. I tu nije kraj. Karijera za divljenje, a u biografiji jednostavan naslov: SUPRUG, OTAC I DEDA.