SUgrađani: Suzana Vuković - "Ja sam uvek (bila) peta brzina!"

Ne broji i ne može da izbroji sve predstave u kojima je učestvovala – kao glumica, statista, saradnik, asistent... ili „samo“ zaljubljenik u pozorište, u scenu, u umetnost! Od posvećene srednjoškolke do nagrađivane glumice, prohujale su i prozujale godine, ali jedno se ne menja – ljubav prema daskama koje život znače. Ovaj sinonim za pozorište možda zvuči kao fraza, ali nekome, njoj, glumcu – zaista JESU život. I dok priča o pozorištu, prvom susretu, načinu na koji su se pronašli, i kako se sve zaboravlja u trenutku kada predstava počne, na mahove nam se čini kao da govori o voljenom muškarcu... Ta posebna veza između glumice Suzane Vuković i Pozorišta (sa velikim P!) postoji gotovo – oduvek.

- Iako sam zvanično od 1993. zaposlena u Narodnom pozorištu, tamo sam bila znatno ranije. Došla sam kao srednjoškolka na praksu pošto sam posle devetog i desetog upisala kulturologiju (organizator kulturnih aktivnosti), a još kao mala išla u dramske sekcije, bavila se glumom... Pratila sam probe, statirala u predstavama i tako je spontano počelo. Nisam imala zacrtan plan, ali nekako smo se pronašli pozorište i ja. Počela sam da igram u predstavama pa je usledila akademija... Imala sam sreću da nam je dozvoljeno da se paralelno sa studijama i radi, tako da nikada nisam prekidala saradnju! Nakon studija vraćam se u Suboticu, i do danas sam tu. Naravno, bilo je perioda kada sam igrala u nekim drugim pozorištima, radila festivale, imala izlete koji prijaju, osvežavaju - čovek napuni baterije, otkriva kako se radi na drugim mestima, nauči nešto novo...

A glumac uči, ne samo na sceni, već i IZA nje.

- Veza između pozorišta i mene postoji oduvek, mislim da je to POZIV. Ne moram JA da sam učesnik, ne moram JA da budem na sceni! Jednostavno, obožavam da gledam predstave, da radim i neke druge stvari u okviru pozorišta, ne samo da igram. Volim da gledam i filmove, volim sve što je vezano za tu umetnost!

NE POSTOJI JEDNO, NEGO STOTINU REŠENJA - „Kada dolazim na prvu probu, trudim se da zaboravim sve što sam prethodno radila. Treba se potruditi da pređemo tu granicu, da uvek nađemo novu, drugu verziju jer mislim da imamo izbor. To nas je Rade učio - ne postoji jedno, postoji stotinu rešenja, i iz tih stotinu nećeš se uhvatiti uvek za prvo, nego istražuješ. Zato je proces bitan, zato je kod mene taj kućni proces rada na predstavi intenzivan, volim da izučavam i pisca i vreme... Naravno, pratim sugestiju reditelja, slušam kolege, ali to je uvek neki put, neko istraživanje“.

Ne krije da je imala sreću da Akademiju umetnosti u Novom Sadu (odsek za glumu) završi u klasi velikog glumca – Radeta Šerbedžije.

- Jedan od prvih, glumačka veličina u to vreme u Jugoslaviji! Rade je prvenstveno divan čovek, otvoren, nesebičan, i napravio je fantastičnu atmosferu i odabir kolega na klasi! I danas, ako se ne vidimo i po deset godina, kada se sretnemo, nastavljamo tamo gde smo stali. Ostali smo bliski. Primetila sam da kod mene, i kod još nekih kolega, postoji ta neka mala čaura klase – nikad se taj balon nije raspršio i nestao. I sa profesorom smo u kontaktu. Kada dođe u Srbiju, javi se telefonom. Rade je jedan od onih koje zovemo gromade, a zapravo su obični, jednostavni ljudi – i što su veći, to su prijemčiviji! Verovatno oni grade neki zid da im ne prilaze svi, ali privatno su predivni!

Studije su, kaže, možda i najlepše godine koje pamti, doba kad stasavaš kao ličnost..

- Puno smo putovali, družili se, radili, statirali u predstavama, igrali neke male uloge, puno vremena provodili na akademiji... Koje savete pamtim? Najbitniji savet koji nam je Šerbedžija dao, jeste da od svakog čoveka možeš nešto da naučiš! Govorio je - nema predrasuda! Od svakog možeš nešto da naučiš. Budi otvoren, uči i igraj! I savetovao nas je da što više veština savladamo jer će nam to koristiti u poslu.

I sama je kao član žirija na takmičenju recitatora i neko ko je godinama vodio dramsku radionicu, bila u prilici da savete deli nekim novim klincima...

- Recitatore sam savetovala da nastave da se bave time ako im to kazivanje poezije nije nametnuto. Mi to ne zovemo recitovanjem, nego kazivanjem - ne postoji proza, ne postoje stihovi, postoji kazivanje nekih misli, prenošenje ideje... I ako oni to vole, ako im čini zadovoljstvo, naravno da treba da se bave time! Najgore je mladu osobu koja se još razvija, ukalupljivati, davati mu neke rigidne savete kojih mora da se drži. Ima talentovane dece. I raduje me činjenica da deca idu u dramske sekcije pri školama i da ih ta vrsta izražavanja zanima. Ja sam jedno vreme sa mojim dragim kolegom, koji nas je nažalost prošle godine napustio, Nikolom Ivoševićem, držala dramsku radionicu. Sada su to već odrasli ljudi - neki su završili akademije, bave se ovim poslom... Sama činjenica da puno mladih dolazi da gleda predstave, govori da zanimanje postoji.

A šta bolje ilustruje to „zanimanje za pozorište“, od činjenice da za neke predstave („Kus petlić“ na primer) mesecima unapred treba rezervisati kartu!

- Volim subotičku publiku, otvorena je, ne samo za klasično pozorište - vidite kolika je posećnost na „Dezireu“! Ljudi vole i to što zovemo bulevarsko pozorište – predstave koje igraju na Letnjoj pozornici na Paliću... Subotica ima publiku! Ima i Beograd, ali Beograd ima skoro dva miliona stanovnika...

U FABRICI „MLADOST“ DOČEKAĆU STAROST! - „Pozorište čine ljudi - možemo igrati predstavu i na ulici, ali naravno da svi očekujemo novu zgradu, bolje uslove... Imamo divan ansambl, spartijanski, koji se bori i radi, ali, sećam se, jednom prilikom radili smo predstavu koju sam baš volela („Sećanje vode“), reditelj pita – šta se ti pomeraš, što mi menjaš mizanscen? Kažem - kapa mi voda za vrat! Šalili smo se - u Fabrici „Mladost“ dočekaću starost! Ali dočekaćemo i novu zgradu, nadam se. Išli smo u obilaske, lepo izgleda, vidi se neka svetlost na kraju tunela...“.

I po tome se, između ostalog, metropola razlikuje od provincije. Ali provincija se – voli.

- Moja obožavana Subotica! Kada sam se vraćala sa studija, iz voza kad vidim Gradski toranj, meni je nešto najlepše! Vezana sam za ovaj grad, baš ga volim, što ne znači da sam puno u gradu - volim arhitekturu, secesiju, volim i sećanje na neka lepa vremena: detinjstvo, mirisi, boje grada, jesen... Kad ujutru ideš u školu pa mirišu podrumi starih kuća na jabuke... U tom smislu volim grad. Volim i ljude, mada nisam osoba koja se nešto puno druži, imam prijatelje – dugogodišnje (na prste!), imam poznanike, imam kolege, ne izlazim u grad, volim da vozim biciklu, volim da šetam...

PORODICA - Iako ima razloga da bude ponosna na nagrade i priznanja koja je tokom karijere dobila, svakako je najponosnija kao majka dvoje dece, sada odraslih ljudi, sina i ćerku, koji, kako kaže, vode svoje živote i nisu krenuli njenim stopama. Ali sama je, na neki način, krenula stopama svoje majke, učiteljice koja je ostavila neizbrisiv trag u životima dece koju je učila i naučila, ne samo brojevima i slovima. Ali pre svega u životu svoje dece: „Brat i ja imali smo sreću da su nas roditelji podržavali u našim izborima, čak i ako im se nisu dopadali! Nikada ništa nije bilo nametano kod kuće, sećam se, pitali bi mene kada ćeš doći kući – nisu mi oni određivali vreme dolaska, nego je trebalo da ja kažem neko pristojno vreme... I svoju decu sam učila da ne daju obećanja koje ne mogu da ispune. Mama nas je učila disciplini, da budemo radni, stalno nešto učimo. U krajnjoj liniji, ljubav prema umetnosti - mislim da je to od nje“.

I šetamo, rečimo – u prošlost. A lepa sećanja naviru...

- To je bio bezbrižan period, vreme kada se kuća nije zaključavala, kada su deca sama išla u školu. Živeli smo u Braće Radić - od prve zgrade na Prozivci kreneš žutom ciglom... u osvajanje grada i svoje slobode - prvo do male, pa do velike škole. Centar, biblioteka da pozajmiš knjigu, pozorište, i – kući! „Partizan“ i gimnastika, klizanje, zimski bioskop i matine, Pionirski dom u Harambašićevoj... I sve je bilo bezbedno. To mi je ostalo u sećanju.

U sadašnjost se vraćamo naglo, pitanjem – kako joj izgleda jedan radni dan.

- Ja sam jedna divna, vesela domaćica (smeh)! Kod nas je to u talasima - nekada idemo i po dva puta dnevno na probe, subote, nedelje, dok se radi predstava. Posle igramo predstave i obnavljamo ih, ali, naravno, moraš da održavaš kondiciju, da paziš na svoj govorni aparat, da vežbaš, ne smeš da se zapustiš. Kao što muzičar mora da vežba na instrumentu, tako i glumac. Nekada sam radila pet poslova odjednom, ali na kraju, kad svedeš, nešto mora da trpi, da li zdravlje... Postoji taj višak energije, ja sam uvek bila peta brzina, sad sam se donekle primirila. Suboticu volim i zato što me smiruje, drugi gradovi me ubrzavaju. To je moja sigurna kuća, moj brod i luka. I volela bih tu da ostanem, i jednog dana postanem vitalna penzionerka sa puno unučića!

OPTIMISTA - „Optimista sam i očekujem uvek najbolje, čak i kada se opečem i kada deluje da je nemoguće izvući se iz nekih situcija! A nekad i ne vidimo koliko je baš to možda bilo dobro...“.

Ali taj dan je još daleko... Pošto, kako kaže, ružno zaboravlja, a lepo pamti, pitamo je da li je lepa sećanja vezuju i za neke druge gradove, zemlje, publiku... Ona koja je nju i njene kolege, znamo, dočekivala cvećem i ispraćala ovacijama...

- Sa Ljubišom (Ristićem, prim, aut) obišli smo svet, išli na festivale: Meksiko, Italija, Nemačka, Mađarska... Bilo mi je fascinantno kada smo išli u Nemačku, u Berlinu koji je tada bio evropska prestonica kulture, igrali smo „Madač – komentare“ – ljudi su gledali po šest, sedam puta, kao da gledaju neki akcioni film, obožavali su! Pa kako su u Meksiko Sitiju vikali – Jugoslavija, Jugoslavija! Imala sam malu ulogu u „Tit Androniku“, a svako veče odlazila sa buketom ruža kao operska diva! Kasnije, u Makedoniji, u Prilepu, kada smo igrali „Bahanalije“ (gde je bio prisutan i sam pisac Stefanovski) publika nas je pozdravljala preko 20 minuta! To je bilo potresno - suze i sa te i sa ove strane... Pa „Skenderija“ u Sarajevu, i 4.000 ljudi gleda predstavu - kao rok koncert...