SUgrađani: Tatjana Kiš Čegar - "Da mogu više i bolje, dokazujem sebi i drugima"

Jedan od ONIH razgovora – iskrenih, ženskih, toplih. Kada je i (samo) pogled rečit, a kratkotrajna tišina metafora za roman. Znamo se godinama, javljamo u prolazu – kako si; šta radiš; pozdravi kod kuće... A nikada nismo popile kafu. Ispile priču do dna. Grešku smo ispravile u jedno februarsko prepodne, kada je mr Tatjana Kiš Čegar, bivša novinarka, osoba zadužena za odnose sa javnošću i marketing u Narodnom pozorištu Subotica (pravi čovek na pravom mestu!), uprkos tremi koju je priznala da ima, gostovala u rubrici „SUgrađani“. „Kada sam radila na televiziji, imala sam tremu, nenormalnu - i prvi put kada sam ušla u studio i svaki drugi put!  Uvek sam govorila svojim sagovornicima da ne treba da se plaše jer oni o tome o čemu će da govore, znaju sve, a ja - ne znam ništa! E, sada ja treba da pričam o sebi, a osećam (se) kao da ne znam ništa“ - poverila se. Ispostavilo se da ipak (nešto) i zna...

Rođena Subotičanka, završava Gimnaziju – između pedagoškog smera, matematike i fizike, slučajno ili namerno ulazi na vrata gde su se upisivali budući pomoćni istraživači u fizici (!) i stiče to zvanje (na diplomi iz srednje škole). „Nisam se pokajala“ – reći će danas.

-    Maštala sam o tome da studiram biologiju mora (završila i kurs ronjenja!), upisala Prirodno-matematički fakultet u Beogradu, kasnije čula da neće biti tog smera, a prethodno se već nekako razočarala u sve što sam tamo morala da savladavam - nije mi bilo dovoljno zanimljivo, pa sam odlučila da ću da prekinem studije - i našla posao u Italiji, u Trstu. Otišla sam u prodavnicu „Da Ugo“, divno iskustvo – dolazili su ljudi iz čitave naše bivše zemlje, i kada su videli naše „dete“, to je bilo fenomenalno! Neki su mi ljubili ruke, bilo je dirljivo. U početku sam bila van sebe jer ne znam dovoljno italijanski. Teško je kada dođeš u prodavnicu gde radi petoro Italijana, a ti si jedina koja govori srpski i svi te u isto vreme nešto pitaju - da li si kuvala, da li si jela... Reko' – stanite, stanite, molim vas, polako... Na kraju sam govorila i mađarski i ruski i engleski, naravno, i srpski, a najmanje – italijanski! Kad god je trebao neki drugi jezik, zvali su mene. U prodavnicu su dolazili Mađari, Slovaci, Poljaci, ljudi iz cele naše bivše države. Bila sam dva i po meseca, želela duže, ali desio se raspad zemlje i nismo mogli da dobijemo produžetak dozvole za rad pa sam se vratila.

U CENTRU SVETA? - „Ovaj grad je nekada imao takav kulturni život da sam bila ponosna i imala utisak da živim u centru sveta kada je kultura u pitanju. Čini mi se da se tu malo situacija promenila, ali još uvek ima puno entuzijasta koji upiru svim silama da se kultura održi. Čini mi se da ona još uvek počiva na entuzijazmu onih koji je vole i cene. Nekima je dato da se time i bave, što je divno, a neki posmatraju iz onog drugog ugla, ugla publike“.

Uz osmeh će dodati da, iako se ne može pohvaliti zavidnim znanjem italijanskog, cipele može da proda! Po povratku u Suboticu, jedno vreme radi u kafićima, turističkoj agenciji, a onda otkriva novinarski kurs na Otvorenom univerzitetu, odlazi na praksu u subotičke medijske kuće (radio, novine i televizija), da bi na kraju izabrala – televiziju.

-    Tako je to moje putešestvije krenulo u drugom pravcu. U tadašnjem dopisništvu RTS-a u Subotici (buduća Super TV pa Regionalni TV centar, prim. aut) bila sam zadužena za kulturu, radila emisiju „Reflektor“ pa svoju „Asimetriju“ i, naravno, „100 minuta“ - koja je uvek trajala duže (smeh). Emisiju „100 minuta“, koju sam baš volela, u početku smo uređivale: Astrid Hegediš, Tatjana Pavićević i ja – išla je subotom, imale smo određenu temu, gostujuće bendove, pratile šta se dešavalo u toj nedelji u gradu... Sve to bio je poduhvat, ali nama je išlo lako, baš smo uživale... Radila sam i kao voditelj dnevnika, čitala vesti, prošla novinarsku školu kompletno.

Tadašnji urednik i direktor Milutin Mitrić obećao joj je da će je primiti za stalno kada završi fakultet. Rečeno – učinjeno. Na kraju je i magistrirala na Pedagoškom fakultetu u Somboru i to na metodici srpskog jezika i književnosti – „Nešto potpuno drugačije u odnosu na moju biologiju mora!“ – dodaće, kroz smeh, uz konstataciju: “Neko je to izgleda znao bolje od mene...“. Ali more je ostalo ljubav – primećujemo, osvrnuvši se na njenu profilnu fotografiju na „Fejsbuku“, sa morskim plavetnilom u pozadini...

-    Moja srednja ćerka stalno govori – dobro, mama, kupiću ti jednog dana kuću na moru! Ne znam kako... Da li je to moj san? Više je njen, ali želi meni da ispuni...

Televizijsko iskustvo ostalo joj je u lepom sećanju. Volela je svoj posao, svoje kolege, tim, i nije mogla da zamisli da ode! Međutim, desila se privatizacija - promene su bile neminovne.

-    Jako mi je žao što su ti ljudi koji su bili majstori svog zanata (jer ti tada nisi mogao da nađeš, na primer, montažera tek tako), u jednom trenutku ostali bez posla. To je bilo strašno. Ja sam stvarno jako volela televiziju, ali tada sam prvi put (znam tačno i kome!) rekla da je tu nešto krenulo da se menja... Bukvalno posle tri dana dobila sam poziv iz Pozorišta! Kao da je taj neko preneo nekom od gore. I to je bilo to.

U Narodno pozorište došla je u decembru 2005, na poziciju producentkinje marketinga. Po novoj sistematizaciji, radno mesto menja naziv, ali suština ostaje ista – njena oblast su odnosi sa javnošću i marketing. Oblast koju je, primećujemo, znatno unapredila.

-    Bavim se svim i svačim što pozorište otvara prema svetu: kontakt sa medijima, publikom - razvila sam tu vrstu komunikacije, svi koji žele da rezervišu karte, imaju moj broj telefona. Mislim da sam pozvana da poradim na tome, i jesam se trudila da formiram publiku. Subotičani su vrlo zahtevni - očekujemo dobre predstave, i ne samo predstave. Mislim da smo strogi, da imamo istančan ukus i velika očekivanja, što je u redu. Moramo da opravdamo ta očekivanja. Naravno, to je teže, ali je dobar osećaj kada dobiješ takvu povratnu informaciju.

IMAM PRIJATELJE - „Znam da imam prijatelje. Kada sam bila bolesna, imala sam takvu podršku, oni su bukvalno uradili sve za mene! Volim svoje prijateljice, jako su mi važne, svake nedelje se sastajemo, negujemo prijateljstva“.

Godinu 2007. obeležila je selidba u prostorije nekadašnje Fabrike „Mladost“, dok su se predstave igrale (i dalje se igraju) na Sceni „Jadran“.

-    Sećam se, bila sam trudna sa trećim detetom, nosili smo kutije iz naše zgrade, neke stvari koje smo mogli... Dešavalo se, i dan danas se dešava da na fiksni telefon u kancelariji zovu ljudi iz bivše Jugoslavije da pitaju da li i dalje prodajemo čipkane zavese?! I ne mogu da veruju da se takva fabrika, koja je snabdevala čitavu našu nekadašnju državu, ugasila. Nisam prava adresa za odgovor na pitanje kada ćemo se vratiti - ne želim da se razočaram zato što smo to u više navrata očekivali – evo, niski start i krećemo! Nije se dogodilo. Moje kolege i ja vredno radimo i trudimo se da održimo našu delatnost kada se jednom preselimo u novu zgradu. Ali pozoriše zapravo čine ljudi.

Pamti svoj prvi kontakt sa pozorištem i „Patkicu Žutkicu“ koju je (od)gledala bezbroj puta!

-    Odmalena odlazim u pozorište, mama me je vodila. Sećam se i da sam u jednom trenutku videla neki oglas i otišla u KPGT na audiciju koju je raspisao Ljubiša Ristić za predstavu „Kosa“. Bilo nas je mnogo, divno leto, radili smo u Sinagogi, imali plesne i pevačke probe... Ta predstava se ovde nikada nije igrala, ali svi koji smo to leto radili sa Ljubišom, igrali smo u predstavi „Boj na Kosovu“ i „Kolumbo“, gostovali i na BITEF-u... Tada sam shvatila da ipak ne želim da budem glumica, da mi se više sviđa ovaj drugi deo, pozadinski. Sve predstave gledam mnogo puta, i svaki put nešto novo otkrijem – neki novi motiv, novu emociju, novi simbol. Uvek sa predstave izađem drugačija.

OD I DO - „Dugo sam bila član hora „Pro Musica“, uživala, stekla prijatelje, mnogo putovala. U mladosti sam aktivno igrala tenis, bila deo pionirske, juniorske pa seniorske ekipe „Spartaka“, takođe stekla prijatelje. Na sportskim igrama dva puta sam osvajala bronzanu medalju, a sada je uspeh da se ne polomim (smeh). Kao ono – ja ću nekako stići do Palića, a sa nekim ću se već dogovoriti da dođe po mene...“. (smeh)

Ističe da su glumci sa kojima radi - divni ljudi, da među njima ima prijatelje. A da su i vredni, dokazuju ovosezonske premijere (predstave „Trilogija Lehman“, „Neparan par“, Akvarijum“). Zaljubljenik u pozorište, svoju ljubav prenela je i na decu. Ili su ona (već) rođena sa tim?! U braku sa profesorom filozofije i engleskog jezika („Najgora kombinacija - filozof koji se pravi Englez!“ – reći će, uz osmeh) Borisom Čegarem („Ove godine će biti 25 godina godina kako smo u braku, a znamo se bar još pet...“), ima tri ćerke: Olgu (24), Mašu (21) i Ledu (17).

-    Olga je završila filozofiju, upisala dva mastera - jedan na filozofiji, drugi na Univerzitetu umetnosti, i to „vozi“; neki dan mi je javila da je upala u neki mentorski program, usput dobila i posao u jednoj beogradskoj gimnaziji... Nekada se bavila i muzikom i komponovala, taj deo je sada malo zapostavila. Maša je počela da studira opštu književnost sa teorijom, ali je odustala i krenula da radi (u jednom fenomenalnom beogradskom kafeu), priprema se za kostimografiju ili nešto slično da upiše. Leda je treći razred subotičke Gimnazije, društveno-jezički smer. I Olga i Maša i Leda igrale su u pozorištu. Na audiciji za koju nisam htela da im kažem, ali im je moja koleginica rekla, Olga je, naravno, prošla i igrala u predstavi „Čekaj do mraka“ (režija: Aleksandar Božina). Kada je izrasla tu ulogu, zamenila ju je Maša, a kada je Andraš Urban radio „Ruženje naroda“, nazvao me je i pitao - da li ti je Leda kod kuće. Jeste – kažem. Možeš da je pošalješ? Mogu. Leda se vratila i rekla - dobila sam ulogu! Kada je igrala u toj predstavi, Ledu je jedan glumac koji je imao dramsku sekciju, pitao - hoćeš kod mene u dramsku? A ona mu kaže – ne, ja radim samo sa Urbanom! Imala je tada sedam godina... Tako da su sve tri igrale u predstavama. Ta deca rastu u pozorištu, to je to. Imam snimak kako Olga šeta ispred pozornice u Dečjem pozorištu, a tek je prohodala! Tu je i fotografija sa Filmskog festivala na Paliću – na konferenciji za medije, ja sedim i držim bebu! To je bila Maša... (smeh).

Naša sagovornica ne krije da je imala ozbiljan zdravstveni problem, iz kog je – izašla. Još jača – zvuči kao floskula. Da li je zaista tako?

-    Srušila sam se na radnom mestu, ispostavilo se da imam tumor (na mozgu). Već za nekih mesec dana bila sam u Beogradu, operisala me je dr Danica Grujičić. Kada sam videla da mogu da stanem na noge, rekla sam - ja idem kući i sve ću sama! Tako je i bilo. Redovno sam išla na kontrole, prvo češće pa ređe. Mislila sam da ću nešto iz toga da naučim, nekako bolje da složim prioritete, ali često zaboravljam šta sam sebi obećala. Jako volim život, sad sam zapravo shvatila koliko je on dragocen. Dok je čovek zdrav, drugačije gleda na neke stvari. A šta sam naučila iz moje „havarije“? Ništa. Počela sam da radim i više nego ranije, kako bih i sebi i drugima dokazala da mogu više i bolje. Šta ću?