SUgrađani: Tibor Cindrić - "Kada počnu da sviraju, zatvaram oči i pevam dok treba!"

Uz njega su odrastale generacije. Rukometaši i rukometašice, odbojkaši i odbojkašice, košarkaši i košarkašice, rvači, bokseri, dizači tegova, džudisti, karatisti...  I za pune 34 godine, koliko radi u subotičkoj Hali sportova, ni sa kim se nije posvađao, sa svima je dobar, svima se osmehne, razmeni lepu reč u prolazu, pita za zdravlje... Boju njegovog glasa prepoznaju svi koji prate utakmice, a ako se (doduše, retko) desi da neku utakmicu ne može da komentariše, deca koja sakupljaju lopte pitaju ga: “Čika Tibika, pa di ste vi juče?!”. “I ta deca odrastu i dovode svoju decu i oni postanu sportisti i nema lepšeg od toga!” – reći će “čika Tibika” – Tibor Cindrić, koordinator i poslovođa, upravnik Hale sportova, oficijelni spiker na utakmicama, u slobodno vreme – pevač i tekstopisac grupe “Faust”. 

Poslušavši oca – trgovca, koji mu je savetovao da izuči neki zanat, završava tadašnji MESŠC i dobija zvanje električara. Punih deset godina radi kod privatnika, da bi ponudu za novi posao dočekao u – bolnici.

- Sećam se, imao sam upalu mozga, meningitis, i tri meseca bio u bolnici. Tamo je došao otac našeg tadašnjeg gitariste Joške Sekereša, koji je u Hali radio kao majstor. Kaže, traže elektroinstalatera za održavanje. U bolnici sam napisao molbu i čim su me pustili, počinjem da radim. Bilo je to ‘86. godine, a ove idem u penziju! - priseća se Tibor - Jako volim ovaj posao, biće mi teško, ali možda i ne toliko ako me budu pozivali klubovi da komentarišem utakmice, a mnogi su već najavili... Pod mojom ingerencijom je stonoteniska hala, hotelski deo - prenoćište i Hala sportova i više od 30 klubova. Kao upravnik, koordiniram timom od desetak ljudi, brinemo o čistoći, usklađujem treninge i utakmice, sve što se dešava na malom i velikom terenu, vodim računa o tome da se ne poklope termini... Osim toga, skoro za sve klubove radim i kao spiker.

I SUDIJU JE MAJKA RODILA - “Mi komentatori ne smemo da budemo pristrasni, ne smeš da navijaš za domaću, a nećeš valjda za ekipu sa strane! Jednom sam vodio košarkašku utakmicu u super-ligi. Ne sećam se protiv koga smo igrali, bila je neka dobra ekipa. Bili smo egal, a sudija sve vreme, kad naš pipne nekoga, kaže - lična! Ja ne smem ništa da kažem, samo komentarišem ko je postigao koš, ko je dobio ličnu... Skoro kraj utamice, taman povedemo sa dva koša, i onda opet naš nekog pipne, sudija - lična! Ovi nas satiru, a sudija ništa! I ja preko razglasa - nisam rekao da to nije u redu, već da je i sudije majka rodila! I sudija odmah tajm-aut, prekid utakmice! Puna hala, delegat pored mene, kaže mi da sam zvanično lice, da ne smem da pričam šta ja hoću, i ako još jednom tako nešto kažem, moraće me odsraniti sa utakmice! Izašlo je tada iz mene tri razreda osnovne škole i ja sudiju posle pitam u četiri oka – dobro, tebe nije majka rodila...”. 

A u “spikerske vode” uveo ga je poznati radijski novinar Rudolf Ruzman kojeg je na mestu komentatora utakmica, Cindrić i zvanično – nasledio.

- Rudika je bio spiker, a ja sam puštao muziku. Međutim, desilo se da je u isto vreme primio dva posla... Završeno je prvo poluvreme ženske košarkaške utakmice, sledi pauza od 15 minuta, i treba da počne drugo poluvreme, a Rudike nema! Otišao na vaterpolo! Ko će sad? Kažu mi, ti si tu pored, hajde ti! I to se desilo nekoliko puta pa su mu rekli - prihvati ili ovaj ili onaj posao, ne može da pola utakmice vodiš ti, a drugu polovinu Tibika! I tako sam postao spiker, prethodno mnogo naučivši od njega. Godinama sam skoro na svakoj utakmici – radim kao spiker i puštam muziku. I kada odem na neku svirku i ne radim pa dođe neko umesto mene, ljudi mi kažu da su navikli na moj glas. Recimo, radio sam jedan svetski turnir u ženskoj odbojci i posle utakmice prišli su neki Holanđani - muškarac i žena, novinari holandske televizije. Kažu – gospodine, vas je tako divno slušati, ne razumem šta pričate, ali imate tako lep glas! Nema lepšeg nego to doživeti od nepoznatih ljudi! A lepo je i od ovih koje poznaješ i svaki dan srećeš na ulici...

Taj specifičan, dubok, pomalo hrapav, a ipak topao glas, znaju i prepoznaju i svi koji su slušali i slušaju grupu “Faust”, koja ove godine slavi 30 godina postojanja. Nakon nedavno izdatog albuma “Boje i note” (na srpskom jeziku), do maja bi trebalo da izađe i novi, na mađarskom. A “Faustu” je prethodila grupa “Bolid”, sa kojom je nastupao i na čuvenoj Zaječarskoj gitarijadi, ušao u finale, da bi od ’91. do ’96. “Faust” svirao u revijalnom delu.

- U nekom momentu sa bivšim članovima “Bolida” Draganom Mijatovićem i Rudolfom Vojnićem, sreo sam se na ulici. Kažu da rade autorsku muziku, traže pevača. Imaju oni neke kompozicije, imam ja, i nađemo se mi u martu 1990. godine, u Domu vojske, gde smo dobili jednu divnu prostoriju i tamo smo vežbali - Dragan je bio solo gitarista, Rudika bubnjar, ja sam pevao, ali nismo imali bas gitaristu. Subotica je specifičan grad, muzičari se brzo posvađaju pa neće jedan sa drugim da rade, i tako smo mi našli basistu, ali ne iz Subotice, već iz Sombora – Roberta Siča. Pvo smo videli da li odgovaramo jedan drugome, da li će biti nešto od  te grupe, nismo imali ni ime, a onda smo polako početi praviti svoje pesme. Prošlo je tri meseca, i dalje nemamo ime! Onda nas četvorica ubacujemo u šešir pet-šest imena, ostaju dva - “Fist” (pesnica) i “Faust” iz čuvenog Geteovog dela. I jednoglasno odlučimo da budemo “Faust”. Od tada do danas izmenjalo se više od 30 ljudi u grupi, a jedini član koji je ostao iz originalne postave sam – ja.

BOJE I NOTE - "A život, naše dane jede, točak vremena se brzo okreće, hiljadu nota, stotinu boja, ništa više nije kao pre... nešto ludo, nešto čudno, nešto se dešava... večiti rokeri, u dušama iskreni, za nama ostaju, samo pesme, samo boje i neke note..."

I dan danas, posle toliko godina, "praši" istom energijom i istim ritmom, ne posustajući i ne odstupajući ni za milimetar! Godinama u inat.

- Ne znam odakle mi ta energija! Ja to volim! Sigurno oslabim dve-tri kile na nastupu, skroz sam mokar, sa mene curi... Kada završim nastup, moram da promenim pantalone, majicu i jednu i drugu, skroz sam mokar! Uživim se pa da nema nikoga! Ja tako i na probi. Ali dok ne uhvatim mikrofon, imam tremu! Kad uhvatim mikrofon, da ima 50.000 ili jedan čovek, ja isto pevam! Kada počnu da sviraju, zatvaram oči i pevam dok treba...

TE DOBRE STARE - PLOČE - “Poslednje četiri godine ponovo slušam ploče. Pre vojske imao sam više od 4.000 ploča, sada imam 200 – “Omegu”, “Škorpio”, “Bergendi”, “Parni valjak”, “Riblju čorbu”, od stranih “Deep purple”, “Whitesnake”, “Bad company”... Odem kući, u sobu sa pločama i gramofonom. To je broj jedan. Ne znam nikad šta ću staviti! Otvorim gramofon, stavim ploču i onda: kuvam, perem, šetam po kući... i muzika se čuje. Iako imam dobar razglas, nikada ne smetam komšijama (kao neki), a mogao bih da odvrnem da čitava ulica sluša! Ne, to je moja intimna stvar...”.

Dokaz da se prvo “Bolid” pa “Faust”, i neke druge grupe i bendovi u kojima je bio, nisu desili slučajno, jeste njegovo bavljenje muzikom od malih nogu, zaljubljenost u jači zvuk, u gitaru, u žurke i plesove koji su se u neka lepa davna vremena organizovali po mesnim zajednicama u Subotici.

- Već u srednjoj školi počeo sam da pevam uz akustičnu gitaru. To je svako pokušavao u to vreme. Ili si bio sportista ili muzičar ili pesnik! U mom razredu bilo je 90 posto sportista i deset posto muzičara. Imali smo akustične gitare i svirali, ni ne misleći da će se neki od nas time baviti celoga života! Završio sam srednju, otišao u vojsku i u vojci nastupao sa vojnim orkestrom. Ali u početku nisam pevao rok muziku, već šlagere: Duško Lokin, Kićo Slabinac, Zdravko Čolić... To je bio moj početak. Kada sam vratio iz vojske, išao sam kod čika Kovača (tata Kornelija Kovača) u “Mladost”. Tamo su postojale dve grupe, i Čika (tako smo ga mi zvali!) namestio je tako da se takmičimo. Prvi orkestar svirao je “Smak” i “Bijelo dugme”, a u drugom sam ja pevao, u početku šlagere, posle mađarski pop-rok. Ono čega se rado sećam posle toga je da smo išli po mesnim zajednicama i nastupali. Toga sada nema. Svaka mesna zajednica imala je grupu koja je tamo nastupala vikendom ili je gostovala u nekoj drugoj mesnoj zajednici. Tako smo išli ukrug i družili se. Nije bilo zavisti, nije se postavljalo pitanje ko je ko, šta je šta... Nije bilo važno da li si Srpkinja, Mađarica, Hrvatica, nije se pitalo ni u podsvesti! Samo smo znali - ti si Tibika, ona je Marija, i išli jedni kod drugih na rođendane, imendane, Božić i novu godinu. Bila su to lepa vremena...

Lepa vremena bila su i njegovi odlasci u inostranstvo, u Englesku i Francusku, gde je leti, na muzičkim festivalima, trošio novac zarađen u tadašnjoj Jugoslaviji. Roditelji modernog duha i naklonjeni sinu, nisu uzimali ni dinara, pa je celu ušteđevinu “spiskao” – na muziku!

- Prvi put sam u Englesku otišao 1980. godine, i tako naredne tri! Živeo sam u Londonu, obilazio rok festivale i sve živo što je bilo u vezi sa rok muzikom! Drugi put sam vodio i ženu, bio je to naš “hanimun” (honeymoon), kada smo prvo otišli u London pa u Pariz.

Iako je već godinama razveden, ženu koja mu je rodila dvoje dece, i dalje poštuje i, kako naglašava, u dobrim su odnosima. Plod nekadašnje ljubavi, sin i ćerka, danas su odrasli ljudi, a šestogodišnji unuk David dedin je ponos. I više od toga.