SUgrađani: Timea Filep - "Ja kapije nisam zatvorila!"

Zrenjaninka rodom, Subotičanka od četrnaeste godine, ovih dana šeta po Budimpešti u potrazi za novim poslovnim angažmanom... Ljubav je (već) našla. Ni ne sluteći da ćemo ovaj intervju objaviti tri dana pred Dan Svetog Valentina, ili Dan zaljubljenih, koji se u svetu (baš kao i Sveti Trifun - Dan vinara i vinogradara, kod nas), obeležava 14. februara, nehotice smo, pored priče o jednoj mladoj, hrabroj i talentovanoj ženi, ispisali i ljubavnu priču... Jer ljubav je razlog zbog kojeg je glumica Timea Filep rekla „doviđenja“ Subotici, Pozorištu „Kostolanji Deže“ i publici koja ju je volela. Koju je volela. Namerno kažemo „doviđenja“, a ne „zbogom“ jer, obećava - vraćaće se još...

- Na kraju svake rečenice dođe mi da zaplačem! Sada shvatam neke stvari o kojima sam pričala samo sa najbližima – porodicom, prijateljima i partnerom, ali ovako, javno, ni sa kim nisam razgovarala o ovim stvarima pa sam se malo raznežila... Svakako će mi nedostajati Subotica, ali ja kapije nisam zatvorila - niti sa ansamblom, niti sa pozorištem, i nadam se da ću se vraćati ovde još mnogo puta. Ali mnogo sam se zaljubila (u nekog!), i to je bio krucijalni razlog mog odlaska. Iako sam sa 28 godina već odrasla devojka (neću da kažem žena), jednostavno nisam mogla racionalno da razmišljam i koliko god da sam pokušavala, celo telo, srce, duša, sve je bilo u fazonu - samo idi!

Saznajemo da čovek zbog kojeg se odlučila na veliku, gotovo životnu, promenu, nema veze sa Suboticom, ali ima sa - pozorištem.

- To je čudna ljubavna priča, ali predivna! Dugo se znamo, zajedno smo radili i jednu predstavu u Budimpešti, i slučajno se, nakon sedam godina, sreli u jednom tramvaju koji sam samo jednom koristila u tih mesec i po dana u Pešti, i to nakon što sam ga prethodne noći sanjala jer ga je jedna koleginica spomenula... Nema slučajnosti – uvek kažem da se sve dešava iz razloga, a sad, koji je to razlog – ne znamo. Kada se nešto desi, majka mi je govorila: „Možda ne sada, ali za deset godina shvatiš zašto...“.

U ZEMLJI ČUDA - „Ne želim da pričam o tome koliko je Subotica lep grad, već ću se prisetiti mog dolaska ovde, nakon studija - došla sam u oktobru, počela da radim. Novembar, decembar, januar - ti zimski meseci su bili pakao! Bilo je hladno, čudno, osećala sam se kao da sam u nekom mehuru iz kog ne mogu da izađem, gde ne osećam nikakve promene, ništa se nije dešavalo. Sve je bilo tmurno i sivo... Onda je došlo proleće i sve se transformisalo u raj! Tu, krajem marta, čim krenu prvi zraci sunca, toliko sve oživi, sve postane bukvalno kao mesto iz bajke! Ljudi izađu na ulicu, uvek ima nekakvih dešavanja. Obožavam ove sitne vašare po gradu, sve je živahno, zeleno, bukvalno kao neka zemlja čuda! U koju ću se vraćati. Uvek“.

Ipak, maloj Timei nije trebalo da napuni ni deset godina da shvati da će gluma biti njen budući poziv. Možda to tada nije nazivala pravim imenom, ali klica je već bila tu, i nicala u čarobnu šumu...

- U osnovnoj školi išla sam u dramski studio Pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu, odmalena učestvovala na recitatorskim takmičenjima, to sam mnogo volela. Već u srednjoj školi počela ozbiljnije da se bavim pozorištem, stvarima koje su me iskreno zanimale – bila član dramske radionice Fondacije „Danilo Kiš“ u Subotici, a onda, preko nekih kastinga, došla u Narodno pozorište – Drama na mađarskom jeziku, i postala deo te ekipe, ansambla.

U Subotici završava Gimnaziju za talentovane učenike „Deže Kostolanji“. Okrenuta jezicima, upisuje filološki smer, odlučna da unapredi postojeća i stekne nova znanja.

- Kao polumađarica, polusrpkinja, od malih nogu učila sam i srpski i mađarski jezik. Kada sam upisivala srednju školu, plan je bio da ću, ako usavršim engleski i španski, moći kao glumica da igram na više jezika. Mislim da je možda i jedina stvar koju ne mogu da poreknem, da mi jezici zaista dobru idu - možda baš zbog toga što sam odmalena dvojezična i zato lakše upijam... Španski mi je danas na komunikacionom nivou, a tome su doprinele i španske serije na kojima sam odrasla!

ZAVIRI U NJIHOVU DUŠU - „Mnogo volim biljke, gajim ih u stanu, imam neke svoje male zaljubljenike (ako mogu tako da ih zovem), recimo, jedno drvo limuna koje je preživelo već četiri godine, a koje sam ja podigla iz jednog limuna, od koštice. Kada sam bila mala, mama je uvek razgovarala sa biljkama (ne mislim na nekom čudnom nivou), lepo pričala sa njima, i nikada nisam razumela zašto. A posle čovek shvati da apsolutno imaju dušu i okolini daju neki poseban mir“.

Iako se u njenoj porodici niko nije bavio glumom (nažalost, otac joj je poginuo kada je imala svega sedam godina), majka joj je, već kada je uveliko bila na fakultetu, otkrila da je jako želela da bude reditelj, ali ipak nije pošla tim putem...

- Ona je uvek racionalna i kada smo imali ispite na akademiji, po svom osećaju za ovu struku, rekla mi je šta joj se dopalo, a šta ne, kako ona zamišlja... Apsolutni kritičar! Prvo mi je to bilo čudno zato što su svakom roditelji govorili - kako ste bili lepi, kako ste bili dobri, a moja majka je uvek bila kritična. Mislim da me je to, ne na neki način, nego baš baš izgradilo, očeličilo, učinilo ovakvom kakva sam sada. To mi je mnogo značilo.

KUVA I ŠIJE – NIJE GLUMA! - „Volim da šijem, za vreme kovida šila sam maske, sada planiram da kupim novu mašinu za šivenje. Šiti zna i moja mama i tetka, a baka sa očeve strane bila je krojačica - ja sam išla kod nje i kao devojčica igrala se sa svim tim materijalima, stavljala ih oko sebe... - možda preteča glume?! I mnogo volim da kuvam i bez toga ne mogu! U kuvanju ima kreativnosti. Dugo sam bila vegetarijanac, pa sam pronašla te neke čari u kuvanju vegetarijanskih obroka i kada nam u pozorištu dolazi nedelja generalnih proba, kada je najteže, ja se kuvanjem opuštam - ne spavam popodne, nego lepo, polako počnem da seckam mali celer i luk i sve što je potrebno...“.

Završava Akademiju umetnosti u Novom Sadu (gluma na mađarskom jeziku), dobija poziv (čak i pre samog diplomiranja) i odlazi u subotičko Narodno pozorište.

- Bacili su me u duboku vodu i nekako sam uspela da naučim da plivam! Zahvalna sam Kati Đarmati, tada umetničkom direktoru Drame na mađarskom jeziku, što mi je dala šansu da tako mlada odmah počnem da igram neke značajnije uloge. Na samom početku osetila sam suštinu, kako funkcioniše glumac, i shvatila da zapravo ne može da razdeli svoj privatni život od pozorišta, odnosno poziva. Gde god da smo, šta god da radimo, nekako imam osećaj da ne možemo drugačije - u svemu vidimo naš posao!

Da li zbog ovakvog načina razmišljanja, talenta, hrabrosti ili nečeg petog, tek Timea se, iako vrlo mlada, može pohvaliti značajnim priznanjima. Jedno od njih je titula najbolje glumice na 70. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, gde je „uskočila“ u ulogu Marte Bereš (tada bila u drugom stanju) i na sceni oživela legendarnu Anu Karenjinu.

- Posle toga došlo je još nekoliko nagrada, ali ta uloga donela mi je najviše priznanja do sada. Bilo je zaista interesantno - dobila sam snimak i tekst, imala ukupno tri probe i uskočila u predstavu od tri i po sata! Do dana današnjeg to je jedna od najznačajnijih uloga, a spomenula bih i Grejs u „Dogvilu“ (u režiji Andraša Urbana) - uloga gde je mnogo toga moglo da se pokaže, radi, doživi i - preživi. Da li mi nedostaje „Deže Kostolanji“? Užasno! Već mi nedostaje. Mi smo mali ansambl, svi smo mladi. Držali smo se zajedno, bili vezani jedno za drugo, mnogo toga prošli zajedno...

LETNJE DETE - „Rođena sam 23. avgusta, letnje dete, i ne znam zašto toliko sebično mislim da je taj datum najlepši dan na svetu (smeh), u godini značajan dan! Naravno, svakom je svoj rođendan... Obožavam kada je 40 stepeni, kada ne mogu da dišem, kad svi žele da šmungu od toplote - meni je tada najlepše, i to vreme najviše volim da provodim na moru koje daje apsolutni mir...“.

Sigurni smo da i ona nedostaje članovima ansambla ovog pozorišta, čiji je stalni član postala nakon odlaska iz Narodnog. Dva pozorišta i pune sale - dokaz su činjenice da Subotica ima i neguje pozorišnu publiku.

- Srećom, imala sam šansu da igram u dva različita pozorišta - Narodno pozorište je više klasično, bavi se klasičnijim komadima, ima i komedija, opereta, mjuzikla, svega što ljude može da opusti u nekim trenucima kada je sve oko njih sivo... Sa druge strane, „Kostolanji“ je pozorište iz srži – realnije, angažovanije, bavi se temama iz stvarnog života. Ali takođe ima svoj deo publike, Subotičani dolaze svuda. I jako mi je drago što ima publike i u jednom i u drugom pozorištu. Što postoje ljudi koji vole i jedno i drugo, ili oba.

I da se vratimo na početak. Možda nije (bilo) racionalno ostaviti siguran posao, dva grada, državu u kojoj si rođen... i otići u (ne)poznato, ali kada je ljubav u pitanju, sve je opravdano.

- Zaista nije racionalno ostaviti jedan ansambl gde dobijam odlične uloge, platu, Andraš Urban me obožava, i ja njega – sjajno radimo i komuniciramo. Nije racionalno otići... Kada sam saopštila odluku, bilo je teško, ali rekao je da me potpuno razume kada je video kakva se ljubav stvorila, i dodao da je očekivao da će se pre ili kasnije to desiti...