SUgrađani: Uroš Brestovac - "Nije bilo vode te tata, mama - ideš sam, ćao!"

Dok Suboticu polako ali sigurno osvaja proleće, on još uvek sanja o izgradnji ledene dvorane koja bi klizačima, posebno hokejašima, omogućila celogodišnji trening na ledu – u rodnom gradu. Uroš Brestovac, trener hokejaša “Spartaka”, kao porodični čovek, ostvaren u karijeri, privatne želje i snove već je dosanjao, jedino je ovaj, opšti, subotički, još uvek nedosanjan. Da li će ga dočekati?

- Možda je glupo praviti ledenu dvoranu u Kikindi ili Kraljevu, ali izgradnja sportske infrastrukture je nešto što je potrebno gradu u kom postoji istorija klizanja i istorija hokeja na ledu. Hokej u Subotici postoji već više od 70 godina,  HK “Spartak” je najstariji hokejaški klub u Srbiji. Subotica neguje kulturu klizanja, kulturu odlazaka na klizalište. Deca su već od najranijih, vrtićkih dana, vezana za klizalište, baš kao što su  bili vezani i njihovi roditelji. Nekada su decu na led prvi put odveli roditelji, ili starije društvo, a poslednjih deset, petnaest godina, dovode ih vaspitačice i učiteljice pa se na taj način upoznaju sa klizanjem. Kroz subotičko društvo provlači se misao da ledenu dvoranu samo hokejaši traže. To je pogrešno jer kada govorim o sportovima vezanim za led, ne pričamo samo o hokeju, već i o klizanju, umetničkom klizanju (nekada je u Subotici postojao i klub brzog klizanja, ali se, nažalost, pre nekoliko godina ugasio). Svima njima bi ta ledena dvorana jako dobro došla. Bila bi iskorištena. Gradu je potrebno klizalište.

I gradu je klizalište - obećano. Ali...

-    Sećam se, još kada sam bio dete, išli smo u Gradsku kuću sa učiteljicom, i tada nam je rečeno da će ga za dve godine biti! A prošlo je 35! Faze, ideje, projekti... Kockice se nisu poklopile, ili je nešto drugo imalo prioritet... Do tada – Mađarska. Naša deca odlaze na led u Segedin, Seksard ili Kiškereš. Tamo treniramo jednom, dva puta nedeljno. Ali taj odlazak u Mađarsku iziskuje i vreme i trošak.

PRVO MESTO I DVA ZUBA MANJE - “Što se povreda tiče, nikada nisam ništa slomio, ali imao sam potres mozga, izbili su mi dva zuba, bilo je istegnuća – članak, koleno, ligament… Pauza mesec-dva i nastaviš dalje! Dva zuba sam izgubio na utakmici “Vojvodina” – “Spartak”. Pogodio me pak… protivnički igrač ga je šutnuo, a ja sam mojim štapom hteo da blokiram njegov šut, ali pak se odbio od mog štapa i direktno me pogodio, rascepio usnu… Sišao sam na klupu, skinuo klizaljke, auto i zubarska ordinacija! Zubar mi je izvadio dva zuba, a doktor me zašio - spolja sam imao šest, iznutra pet kopči. To je bio utorak uveče, ja sam protiv “Spartaka” igrao za “Vojvodinu”, pobedili smo 19:1. A već u petak igrao sam derbi protiv “Zvezde” za prvo mesto na tabeli. I pobedili 4:0”.

Zanimljivo je da čak i u ovakvim uslovima, u redovima Subotičana poniknu i profesionalci. Talentovani mladi ljudi koji svakako zaslužuju da ih ovom prilikom pomenemo.

- Mađarski hokej je na ozbiljnom nivou, a mi imamo Subotičanina koji igra “Erste” ligu u Mađarskoj - Vedran Bogešić (2001), kao i Maksim Sabo Rac (2005). Obojica igraju za reprezentaciju Mađarske. Igrali bi za Srbiju, ali Mađarska je za dva-tri nivoa iznad nas i oni su dovoljno dobri da tamo igraju. A ovde su naučili da kližu, Maksima sam za ruku držao, padao je kao Bambi! I Bogešić je došao kao dete. Pa Srđan Subotić (2000) - kada sam došao, on je već trenirao hokej...

A kako je i kada i sam napravio prve korake na ledu... – to se ne zaboravlja.

- Išao sam u OŠ “Ivan Goran Kovačić” i učiteljica Branka Skenderović nas je organizovano vodila na klizanje. Na hokej me je prvi put doveo tata. Posle sam sa društvom išao. Tada nije bilo tata, mama te vode, već ideš sam, ćao! Eventualno ako je vikend i ima utakmica, onda dođu roditelji, kakav trening! Sami smo išli. Nema tata, mama, baka, tetka... te skidaju, oblače, a ti samo sediš. Mi smo jedan drugom vezivali pertle - ja vežem Panči (bio najjači u našoj generaciji, on je najjače stezao klizaljke), a on ti za čokoladicu bananicu stegne klizaljke!

Ipak, njegovo prvo “sportsko” opredeljenje nije bio led, već - parket.

-    Bio sam drugi, treći razred kada sam počeo da treniram košarku. Međutim, iz mog odeljenja samo smo Vladimir Miletin i ja išli na košarku. Svi ostali dečaci iz razreda išli su na hokej! I onda, hajde, i mi da probamo, pa sam jedno pola godine trenirao paralelno i hokej i košarku, a pošto nisam mogao na oba, morao sam da se odlučim. Društvo, njih većina, išli su na hokej, pa prešao i ja. U mojoj generaciji svi su bili bolji od mene, ja sam bio treća-četvrta postava... Izlazi spisak igrača koji putuju za vikend na utakmicu u Novi Sad, a ja strepim da li će me trener staviti, ili ću biti ispod crte... I bilo je situacija da nisam bio na spisku. A kada jesam – sreća, radost, autobus! Nekada putujemo ceo dan, a ja otprilike ni na led ne uđem! Ali bio sam uporan. Redovno trenirao. Izrastao sam u malo jačeg momka i napredovao, polako sustizao ostale i kada smo bili kraj osnovne škole, bio sam druga postava, a kada sam krenuo u srednju, već sam bio kapiten...

TAJNA ČAJA - “Čaj koji obožavaju svi koji dođu na klizalište, je narodni.  Kupujemo ga u “Zdravoj hrani”, dodaje se šećer i limuntus, ali mislim da je tajna u tome što se kuva u velikim loncima od 10, 20 litara. Naša domaćica Eva Ver svakoga dana skuva 50 litara čaja! To je kao sa vojničkim pasuljem – pravi se u velikim količinama i zato je tako uskusan… Sećam se, i ja sam još kao dete jedva čekao kraj treninga da pijem taj čaj. I današnja deca isto. To je nešto što je konstanta i što se godinama nije promenilo”.

Posle toga (dugo) se nije zaustavljao.

- Kao kadeti, juniori, bili smo prvaci u tadašnjoj državi (Srbija i Crna Gora). To je bila dobra generacija, godište ’77, ’78, ‘79, ’80. Bilo nas je puno, stalno smo bili zajedno, družili se... Mlad sam otišao u seniore “Spartaka” - mi i “Zvezda” smo se najviše “klali”! Posle bombardovanja odlazim u Beograd, u vojsku, a pošto sam bio reprezentativac, dobio sam propusnicu da idem na treninge. Po povratku iz vojske, dobijam poziv da igram za “Vojvodinu” - prešao sam u januaru 2000. i tamo bio do 2009. Bili smo prvaci države, osvojili Panonsku ligu, sa reprezentacijom iz druge divizije plasirali se u prvu... Od profesionalne karijere oprostio sam se zlatnom medaljom na svetskom prvenstvu 2009. godine. Imao sam 30 godina, ukapirao da nema više, Branka (supruga) ostala je trudna, zvali su me da radim kao trener u “Spartaku” i prihvatio sam.

Tako je uplovio u nešto mirnije vode, ali sećanja na “anegdote” iz igračkih dana, ne blede. Sport – grub, a on – mlad.  

-    Tuče mi nisu bile strane, bilo ih je puno, ali to je sastavni deo. Za jednu sezonu bilo je između pet i deset tuča, svaka treća utakmica. U ekipi si imao igrače koji se nikada ne potuku, a imao si i one druge. U koju grupu sam ja spadao? U onu koja će se bez problema potući! (smeh). Ali nisam na to ponosan. Danas igračima branim... Tako je bilo.  Prosto, ta vrela krv, imaš 20 godina, misliš da si najjači na svetu, ne može ti niko ništa... Sada insistiram da se igra čisto, po pravilima, da se neko ne povredi. Ne dozvoljavam.

Završio je subotičku Gimnaziju (prirodno-matematički smer).

- Kao dete, živeo sam u nekom ubeđenju da ću biti neki biznismen, menadžer... Tata je imao privatnu firmu, logično je bilo da upišem Ekonomski fakultet, ali roditelji su me nekako upućivali na DIF. Nisam to hteo da prihvatim i sad mi je žao. Trebalo je da poslušam jer sport je bio moja orijentacija. Ne možemo svi da budemo biznismeni, advokati, lekari... Prosto neki ljudi su rođeni za nešto. Posle sam završio Višu trenersku u Novom Sadu, imam zvanje operativnog trenera hokeja na ledu. Upisao sam i Ekonomski fakultet u Beogradu, sa željom da paralelno studiram i treniram, ali te godine desila se havarija u Pančevu (postrojenje amonijaka) i nije bilo leda. Bio sam u Beogradu, a nisam igrao hokej! Na kraju sam završio i Višu poslovnu u Novom Sadu.

Poslednjih nekoliko godina glavni je trener i seniorske reprezentacije Bosne i Hercegovine. Nedavno su na svetskom prvenestvu osvojili drugo mesto – srebrnu medalju. Ipak, možda najveći uspeh jeste činjenica da godišnje, što kroz školu klizanja, hokej, ili kroz organizovane dolaske, između 700 i 800 dece stane na led. Ko nema svoje klizaljke, dobija ih na klizalištu. Svi imaju mogućnost da nauče da kližu.

-    Možda taj prostor jeste zreo za renovinarenje i godinama se ne menja, ali ja sam tamo svaki dan, navikao sam, volim taj ambijent, miris. To je naše, mi smo to ušuškali, namestili tako da nam odgovara, da deca ne moraju svoju opremu da nose kući, da imaju gde da se presvuku, istuširaju… sve je tamo. Jeste staro 50 godina, ali je toplo, oprema se uvek osuši. I svoj deci bih savetovao da se bave sportom, nije bitno kojim, jer to je osnova za zdravije društvo. Kroz sport deca nauče da imaju obaveze, zadatke, da sebe teraju na neki cilj, a to se posle prenese na život - da što bolje učim, da budem što bolji roditelje, što bolji u poslu, naučiš što više jezika...

BROJ JEDAN - “Veliki sam lokalpatriota i volim sve što je subotičko. Živeo sam u Novom Sadu, Beogradu, puno putovao - od Južne Koreje, Holandije, Norveške, do Kanade,  svuda u regionu bio i ako me pitaš gde ću živeti, ja bih rekao u Subotici! Ovde se najbolje osećam i otišao bih u insotranstvo samo pod uslovom da je to jedini način da obezbedim egzistenciju, da nemam posao, da sastavljam kraj s krajem. Ali i onda bih prvo pokušao da se snađem, jer meni je Subotica broj jedan”.

U skladu sa ovom, životnom, filozofijom, vaspitava i svoju decu. Relja (13) trenira hokej, igra za reprezentaciju Srbije, Tara (10) takođe trenira hokej. Nije se mešao u njihov izbor. Tara je prošla i folklor, moderni ples, trenira i odbojku... Relja, uz hokej, trenira i fudbal. Tako se nastavlja porodična tradicija sporta – Urošev brat išao je na karate, rukomet - sada igra za veterane “Spartaka”. Sestra – odbojkašica. Tata igrao košarku, a mama (Eva, devojačko Horvatov) bila gimnastičarka “Spartaka”. “Pokupio sam te gene…” – zaključuje Uroš. I preneo ih – dodajemo mi.