SUgrađani: Vera Kovačević - "Kada se za nešto odlučim, idem do kraja!"

Ponavlja sebi, kao mantru: ti to možeš, to će se desiti, sve će biti u redu... I bude tako. Moć meditacije, podsvesti, svesti (kako god), udružena sa znanjem, upornošću i radom (jer bez toga ništa!) ispisala je, i piše i dalje, stranice jedne sjajne karijere - one koju je gradila i izgradila Vera Kovačević, specijalista ginekologije i akušerstva, žena koja je titulu doktora medicinskih nauka stekla po najvišim međunarodnim akademskim standardima. Objavivši rad u jednom od najprestižnijih časopisa na svetu (u oblasti kojom se bavi) i ušavši u meta-analizu drugog, svoje snove sanjala je - budna. A kada (joj) se čini da više od toga ne može, ona hrabro iskorači i pređe crtu. Čik da vidim(o) može li dalje...    

-    Završila sam Gimnaziju u Subotici, društveni smer. Nisam mislila da ću je upisati, htela sam Medicinsku, međutim, kada je došao upis, tata kaže - nemoj, daleko je da putuješ, hladno je... A mi u Cara Lazara, kod „Borsalina“ i Pekare „Proleće“! Tada nije bilo ti biraš, nego roditelj kaže - tu ćeš. Evo, vidi, ovde ti je fino, kuća pet minuta... I ja - šta ću (smeh). Škola mi je išla i moj prvobitni plan bio je upis na Pravni fakultet. Međutim, vremenom shvatam da je moja istinska želja – medicina.

NE IGRAM SE MUKOM PACIJENTA - „Svakodnevno dolazim u dodir sa velikim brojem ljudi, u radu se trudim da pristupam profesionalno. Prema svakom pacijentu imam isti pristup. Nikad se ne igram sa mukom pacijenta, trudim se da učinim sve što treba. Najvažnije je da na kraju dana imam mirnu savest, da ujutru mogu da se probudim sa osećajem unutrašnjeg zadovoljstva, da imam unutrašnji mir. Da znam da nisam nikome (namerno) naštetila ili da nešto nisam uradila, a mogla sam“.

Uz roditeljski blagoslov, otpočinje pripreme za upis na Medicinski fakultet, koje nisu bile lake s obzirom na to da je na društveno-jezičkom smeru u Gimnaziji imala neuporedivo manje časova biologije i hemije od „prirodnjaka“.

-    Tada počinju intenzivne pripreme za prijemni ispit koji sledi. Gradivo iz biologije savladala sam sama, ali hemiju nisam mogla. Odlazim u Hemijsko-tehnološku školu, pitam portira da li zna nekog nastavnika koji bi mi davao časove. On me uputi u zbornicu, a tamo – profesorka Jelisaveta Kikić, koja je u meni probudila kao vrsni predavač ljubav prema hemiji. Prosto je neverovatno kako je znala da objasni. Posle sam uzimala zbirke zadataka - od 300, mogla sam sa lakoćom da rešim 280! Nisam sebe smatrala talentovanom ni za matematiku ni za računanje, ali ta profesorica je baš uticala na mene. Čarobna žena, slučajno „upala“ u moj život, probudila tu ljubav, ubedila me da mogu!

HVALA – KAŽE I MISLI - „Pre dve i po godine počela sam svakodnevno da meditiram i to mi baš pomaže. Imam tu neku samokontrolu, samopouzdanje, unutrašnje zadovoljstvo. I vežbam, volim da šetam. Svaki dan „praktikujem“ zahvalnost, shvataš koliko stvari imaš! Što sam staloženija, mirnija, zadovoljnija, primetim kako se moj život menja... Negujem lepe misli, unutarnji razgovor sa sobom“.

Zato ne čudi što je prijemni ispit na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu sa lakoćom položila („Pitanja su bila maltene kao da su mene pitali!“ – dodaće).

-    Prvo radno mesto - lekar opšte prakse u Bajmoku. Dobar period. Jako lepo me je prihvatilo to selo, ti ljudi. Hitna pomoć nije išla u Bajmok, imali smo svoje vozilo i svoj EKG aparat... Nikada nisam htela da radim kao lekar opšte prakse u gradu zato što pacijenti odmah hoće kod specijaliste! Kašlje - pošaljite me kod plućnog, šaljite me na ORL; povišen pritisak - hoću odmah kod kardiologa! To nije tako na selu, i ja bih svakom mladom lekaru savetovala da jedno vreme provede, ili u hitnoj pomoći ili van grada zato što tu moraš da se snalaziš – pacijent je i dete od četiri godine, a i odrasla osoba. Videla sam i urgentnih stanja, i onda si ponosan na sebe kad uspeš dobro da dijagnostikuješ, lečiš, i pacijent kaže - ona me je izlečila. Ja to vidim danas, često pacijenti dođu kod ginekologa, misle da je ginekološki problem, ali vrlo brzo imam osećaj da nije, i budem u pravu. Kažem – idite kod gastroenterologa, uradite test na heliko bakteriju... Tu mi je pomogao rad u opštoj praksi, i to što sam bila „osuđena sama na sebe“ sad mi pomaže u dijagnostici.

U to vreme bilo je obavezno provesti minimum dve godine u opštoj praksi, a specijalizacije koje su se u tom trenutku nudile (epidemiologija, pedijatrija...) nisu je interesovale. Na fakultetu joj se svidela endokrinologija, interna medicina i neurologija, i nikada nije pomislila da će biti ginekolog. A onda je izašao konkurs za ginekologa. Premišljala se, i odlučila – upisaće! Specijalizacija, doktorske studije u Beogradu i doktorska disertacija. Korak ka njoj bilo je jedno predavanje, na kom su učestvovali prof. dr Vesna Kopitović, jedan od začetnika vantelesne oplodnje u našoj zemlji, i dr Luka Anđelić, jedan od lidera endoskopije na Balkanu. Simpozijum Humane reprodukcije u Beogradu, a njihova sesija - pro et contra u lečenju endometrioze. Već tada je sarađivala sa dr Anđelićem, gledala kako radi...

-    „Uticaj laparoskopske cistektomije endometrioma na rezervu jajnika“ – to je tema moje doktorske disertacije – u radu smo pratili promenu u rezervi jajnika, određivanjem pre svega Antimilerovog hormona (glavni marker koji pokazuje kolika vam je rezerva jajnih ćelija). Mentor moje doktorske disertacije bila je prof. dr Ana Mitrović Jovanović, specijalista ginekologije i akušerstva sa GAK Narodni front u Beogradu. Put do doktorata je dug, ne ide preko noći, a jedan od kriterijuma je upravo objavljivanje rada u časopisu na SCI listi impakt faktor 1 ili više. Dr Anđelić i ja radili smo na ovom projektu nekoliko godina i do samog početka znali da će im trebati toliko. Od samog početka studije znala sam da želim da objavim rad upravo u časopisu „Fertility&Sterility“. Ponavljala sam sebi i zapisivala na papir - ja objavljujem rad u “F&S“, ja objavljujem rad u “F&S“... Kao da se već dešava! Korespondencija sa urednikom trajala je nekoliko meseci. Na svako pitanje trebalo je odgovoriti. Kada su mi javili da sam prošla, bila sam pod takvom energijom - upalim svetlo, nestane struja u kući! Jako lep osećaj. Ponos.

(NISAM) PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA - „Prošla sam svašta, a čovek kad me vidi, misli da u životu ništa teže od kašike nisam podigla!  Stvarno sam imala težak period života, ali to se na meni ne vidi. Verovatno nekim ljudima deluje kao da nemam nikakvih problema, li to naravno nije tačno, svako ih ima, samo se razlikujemo po tome kako se ko nosi sa njima. Možda delujem kao gospođa, princeza na zrnu graška... A smatram da sam samostalna, nezavisna. Ne volim da kukam i samu sebe sažaljevam, nego gledam i uvek vidim svetlo na kraju tunela i znam da će biti u redu. Verovala sam u projekat, verovala u to što radim, i na kraju je stigla nagrada. Ponosna sam na svoj uspeh. A posebno na to što toliko ima žena koje godinama nisu ostale trudne, a kod mene jesu! Činjenica je da sam imala vrlo malo komplikacija kod pacijenata. Tu je i slučaj žene sa transplantiranim bubregom - vreme najgore korone, nije mogla da ide u Novi Sad na kontrole, i celu trudnoću vodila kod mene. Nikakvu komplikaciju nije imala, rodila zdravu devojčicu!“.

Na kraju su rezultati ove studije ušli u meta-analizu časopisa „Human Reproduction Update“, takođe jednog od najprestižnijih na svetu. U statistici, meta-analiza kombinuje rezultate nekoliko studija koje se bave istraživačkim hipotezama - koja daje preporuke kako nešto lečiti. Iz „Fertility“-ja su joj tražili i kratak video kojim će predstaviti rezultate, „okačili“ na svoj sajt, da bi na kraju rad završio među osam najboljih koji su obeležili godinu (2018).

-    U toku studije imala sam pomoć profesora u Beogradu (posebno prof. dr Gorana Trajkovića, statističara, i mentorke), koji su me usmeravali i davali savete, koje sam mogla da pitam za neku nedoumicu, šta da radim... Prošlo je. Ne znam ni sama kako, kao da me je neki Bog vodio...

U toku rada upoznala je i dr Ninoslava Ribića, ginekologa iz Beograda, sa kojim je započeta saradnja, a rezultati te studije (baš kao i prve) uspešno su prezentovani na stručnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Dok nabraja imena gradova u koje ju je vodio posao (Evropa i svet), u stvarnosti se vraćamo u rodno mesto, grad u kom i danas živi i radi – Suboticu. Dom zdravlja (Dispanzer) i njeno radno mesto. Tu je već trinaest godina, od trenutka kada je položila specijalistički ispit (angažovana je i u nekoliko privatnih klinika). Ali ko zna gde će je put odvesti...

- Planiram da napredujem. Ambiciozna sam i kada se za nešto odlučim, idem do kraja! Vredna sam, uporna, istrajna – ako verujem u nešto, može neko sto puta da mi kaže nećeš uspeti, ja imam svoju viziju. Moj put je put poštenja, iskrenosti, istine, duhovnosti i nauke. Planovi su tu, ali još ne bih da ih otkrivam.

MALI KRUG VELIKIH LJUDI - „Ponosna sam na krug svojih dugogodišnjih iskrenih prijatelja. Kada sam u iskušenju, kada mi naiđe težak perid, uvek znam kome mogu da se obratim za savet, do čijeg mi je mišljenja stalo. Sa nekima od mojih prijatelja najpre sam bila na relaciji lekar-pacijent, da bi se na kraju orodili kumovskim vezama...“

Ipak jedno je sigurno. I zna (se) unapred. Bez obzira na to za šta se odluči i gde je život odvede, tu je jedna konstanta. Nešto što se ne menja. Velika podrška i srodna duša – sestra.

- Ksenija Kovačević - moj najbolji prijatelj! Slikarka, radi u školi. Umetnost i nauka – kada nas vide, ljudi ne mogu da veruju da se tako dobro slažemo; različite smo, a iste. Tu je i brat koji radi u inostranstvu. U sebi nosim pozitivnu energiju, snagu – nekad se samoj sebi čudim! I ljude oko sebe nekako povučem, prijateljicama sam vetar u leđa, svojom energijom i druge poguram! Jedan primer - trebala su mi kola, a pošto sam imala neke planove, znala da ne mogu ostati bez gotovine pa se odlučim za kredit. A kamate velike, banke traže učešće. I ne nađem šta mi odgovara - dinarski kredit (da nije vezan za evro) sa što dužim periodom otplate. Napišem šta želim, kažem sebi. Sledećeg dana čitam u novinama: „Societe“ banka nudi baš to! Odem, kažu - to ne postoji. Niste informisani, ja sam jutros pročitala u novinama! Službenica zove telefonom centralu da proveri, potvrde – tako je, od danas! Posle mi kaže prijateljica – kada sam videla kako si ti uzela auto, tako sam i ja...